|
Karate kakvog poznajemo u Evropi i Americi, pa čak i u Japanu, daleko je od originalnog karatea kakav je nastao i razvijao se na Okinavi. Tamo je bio veština odbrane i specifični mentalni trening. Prelaskom u Japan i popularisanjem kroz treninge na univerzitetu neminovno je došlo do bitnih promena i prilagođavanja. Jedna od promena je i redukcija broja tehnika, kao i način njihovog izvođenja. U uslovima kada su se treninzi odvijali u velikim salama na japanskim univerzitetima, gde je treniralo nekoliko desetina vežbača, trener je morao da forsira jednostavne tehnike (udarci šakom sa kuka, oštre i silovite blokade, nožne tehnike usmerene u ču i džo (srednje i visoke) regije na telu protivnika. Primetićete da u savremenom karateu nema mnogo barai (čičenje) tehnika, nema hvatova za rukav ili ruku, nema poluga. Te tehnike se teže objašnjavaju velikom broju vežbača i teško je ispratiti i korigovati vežbače koji su u sali. Na Okinavi se trening odvijao u grupama od najviše desetak ljudi i uključivao je kompletni dijapazon tehnika odbrane i napada, sa elementima bacačkih i parternih tehnika, tehnika poluga, gušenja, imobilizacije, i uz upotrebu priručnog oružja/oruđa (kobudo). Odbrambena priroda karatea vidi se i iz kata koje su u upotrebi i na Okinavi i u Japanu (pa odatle i po zapadu): svaka od njih počinje blokadom, pa se tek nakon toga nastavljaju ofanzivne tehnike.
Dakle, karate koji se trenira u većini naših klubova (a slično je i po Evropi i Americi) u osnovi je sport, sa svega nekoliko tehnika za napad i odbranu, i celokupni trening je usmeren na efikasnu osnovnu sportsku obuku veće grupe vežbača pod vođstvom sportskog trenera, a sve u cilju uspeha na sportskim takmičenjima u klubu ili van njega. Samoodbrambeni deo takođe je redukovan u odnosu na korene, jer osim što savremeni treneri nisu obučeni u samoodbrani, ni zakon ne dozvoljava da se neke tehnike odbrane uče javno, neselektivno. Na primer, Kodokan Džu Džucu kao odbrambeni skup tehnika koje je sintetizovao Džigoro Kano, nije deo obuke džudoa, već se uči na specijalnim kursevima i u posebnim uslovima, upravo zbog mogućnosti da se vežbači ozbiljno povrede tokom treninga ili da neko treći bude povređen tokom neselektivne upotrebe tih tehnika.
Rezime: karate kakvog ga mi poznajemo jeste više ofanzivna veština i sport nego veština odbrane. Međutim, karate u osnovi i po svojim korenima svrstava se u odbrambene veštine. Na žalost, zahtevi tržišta, različiti kulturni obrasci i sportska praksa načinili su od karatea nešto što osnivači ne bi prepoznali. Sa džudoom to nije slučaj: džudo je nastao kao skup vežbi i tehnika za fizički razvoj studenata, sa snažnim sportskim elementima, pa se nije pokvario u odnosu na svoje početke.
|
