saten ::Da, menjaju se, ali ne drastično... Vuk dlaku menja ali ćud nikako...
Vreme, različite životne situacije, ljudi sve to čini da prevaziđemo ono detinje u nama.
Da, promenila sam se, čini mi se da više nisam razmažena kao pre ( ne znam da li sam bila ovo govorim iz iskustva drugih) postala sam hladnija, zatvorenija, kao da mi je teško da govorim pred ljudima, postala sam tremaroš u nekim situacijama što niko ne bi očekivao od mene... Zaboga kao mala sam recitovala pesmicu od 10 stranica bez trunke treme, kao da je scena stvorena samo da bih ja po njoj hodala... Gubim neke dobre navike, tj. već sam ih izgubila.... Čini mi se da sam ponekad previše zla.... Da se nerviram zbog gluposti... Gubim veru u dobrotu... Imam utisak ponekad naravno, da dobri ljudi više ne postoje... Osetim se bahato kad ugledam ljude u prodavnici koji se razmišljaju kako da od 200 dinara prežive za nekoliko dana, a ja tih 200 dinara dam za neku glupost- sladoled, keks, nebitno šta...
Šta me je nateralo da se promenim? Ne znam, to bih i ja volela da znam, ako iko zna, bila bih mu zahvalna na odgovoru
Ne znam. Najiskrenije. Volela bih da verujem u to nadrastanje samog sebe, ali iz nekog razloga nisam kadra za to. Toliko me je nevolja strefilo u ovu jadnu glavu, ali uporno opstaje jedna crta kao neka konstanta - naivnost i lakovernost. Kako neko ko je prevalio skoro pola veka i uprkos svim iskustvima može da ostane naivan i lakoveran? Mislim da je to vid nezrelosti ili emocionalne i socijalne neinteligencije. Odbijanje da se bude realan. Da se odraste.
Baš odavno nisam bio ovde. Pozz svima...
Ma ne znam, mislim da se čovek ne može promeniti suštinski. Može nekad stisnuti zube i uraditi ono što ne voli, ili nešto istrpeti , ali suštinski se ne menja.
Sećam se moje bake, koja je i u kasnim devedesetim sačuvala neki vedri, gotovo detinji duh.
Kako sam stariji, mnogo lakše precrtam loše ljude oko sebe nego kada sam bio mlađi, valjda to dolazi sa iskustvom, a i mnogo više se trudim oko dobrih ljudi nego ranije.
I dalje se trudim da nalazim zadovoljstvo u nekim malim stvarima, ali sam nekako izgubio veru u bolji svet, i kod nas i globalno, sve mi se čini da prosto krademo život, živimo u kratkom predahu između ratova, ekonomskih kriza, strahova svih vrsta. I mržnja koju vidim svuda, od okoline, uživo, na forumima, nekada bi mi samo išla na živce, danas me plaši.
Valjda sam omatorio ) Sa 20, 25, ničeg se nisam bojao, a sada sam pun nekih strahova.
Promena je moguca, mogu je izazvati neke promene u okruzenju ili licna inicijativa. Samo se desavaju sporo. Potrebno je promeniti neke unutrasnje paradigme koje se nalaze duboko u potsvesti svih nas. Od malena nas programiraju da se ponasmo na ovaj ili onaj nacin, kada se ti programi zamene novim dolazi do promene.
