Pohvala i pokuda

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ne bih polemisao sa aksiomama, ali ovde mora biti preciziranja:

Citat:Pohvala je, po mom mišljenju, na potpuno drugom kraju skale od kazne, dijametralno suprotna.

Da, naravno - jeste. Ne bismo mi ovde na taj način otkrivali toplu vodu. Naravno da je na drugom kraju. Da si malo pažljivije čitala, videla bi da se ovde porede njihova metodološka i imanentna svojstva. Niko ne spori da se razlikuju.

Citat:Cilj pohvale je da podstakne razvoj, a cilj kazne da sankcioniše .


Svi pravnici ovoga sveta , i početnici i iskusni, znaju šta je greška u ovoj rečenici. Nešto sankcionisati znači pravno-normativno urediti. I pohvala i kazna jesu sankcioisane. Nažalost, polupismeni novinari su našoj jezičkoj praksi nametnuli svoje ''pravo'' da kažnjavanje nazivaju ''sankcionisanjem''. Ne sumnjam da si imala dobru nameru, ali greška je, eto, ponovljena.

I konačno - svaki dobar pedagog veoma dobro zna da je jedan od osnovnih ciljeva kazne (čak suštinskih) ne samo represija (koja se nalazi u njenom korenu) već upravo podsticaj za bolje ponašanje (razvoj). Represija je conditio sine qua non kazne, ali suština izricanja kazne je da podstakne u krivcu ili potencijalnim krivcima pozitivno, pohvalno ponašenje.

Niko ne kažnjava iz zadovoljstva i sadizma (ne bi trebalo) , ili zato da bi nekoga unazadio tek tako ili mu se prosto osvetio, već da bi stimulisao bolje ponašanje.

Nadam se da je ovo bilo dovoljno precizno.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Sirius ::
Da si malo pažljivije čitala, videla bi da se ovde porede njihova metodološka i imanentna svojstva. Niko ne spori da se razlikuju.

Pažljivo sam pročitala stavove svih učesnika u temi i nije mi bila namera da nečije namere ili mišljenje dovedem u pitanje, već da iznesem svoje viđenje.
Upravo iz tog razloga nisam citirala nikoga

Citat:I konačno - svaki dobar pedagog veoma dobro zna da je jedan od osnovnih ciljeva kazne (čak suštinskih) ne samo represija (koja se nalazi u njenom korenu) već upravo podsticaj za bolje ponašanje (razvoj). Represija je conditio sine qua non kazne, ali suština izricanja kazne je da podstakne u krivcu ili potencijalnim krivcima pozitivno, pohvalno ponašenje.

Postoje osobe koje su navikle na kažnjavanje i ne vide ništa podsticajno u kazni.
Kazna ne podstiče razvoj.
Ponašanje i metodologija koja sledi je ta koja je podsticajna.
Takozvana resocijalizacija (mada mislim da pokretač teme nije toliko daleko otišao i da je mislio na pitanje primene pohvale i pokude u svakodnevnom životu.)


Citat:Niko ne kažnjava iz zadovoljstva i sadizma (ne bi trebalo) , ili zato da bi nekoga unazadio tek tako ili mu se prosto osvetio, već da bi stimulisao bolje ponašanje.

Nadam se da je ovo bilo dovoljno precizno.

Bilo je, Siriuse, dovoljno precizno i slikovito ... i poučno

No, vratimo se svakodnevnom životu i porodičnom okruženju.
Postoje ljudi koji kažnjavaju iz zadovoljstva, postoje ljudi koji kažnjavaju da ne bi bili kažnjeni, postoje i oni koji kažnjavaju zato što se osećaju ugoženima, postoje i oni koji to rade zbog toga što im je tako lakše.
Postoji čitav spektar ljudi koji kažnjavaju, sa najrazličitijim motivima.

No, ja bih se vratila ljudima koji nagrađuju, skloni su pohvali i cilj im je da podstaknu i istaknu ljudski potencijal i kvalitete članova zajednice kojoj pripadaju.
Po mom mišljenju to su hrabri ljudi, entuzijasti, ljudi koji šire dobru volju, plemenitost, pozitivnu energiju i ljubav prema životu i svetu koji ih okružuje.
Postoje i oni koji kažu: "Nema zlih ljudi. Nisu svi rođeni pod srećnom zvezdom."
Dete koje je od malena kažnjavano, driblano, učeno surovosti života, dete koje je majka učila da nema pravde, dobrih ljudi i da svako mora da bude sam i da sam nosi svoj krst teško da može da postane srećan čovek, koji voli ljude, uči druge toplini i plemenitosti, neguje nežnost, pohvalu, nagradu.
Dete koje nije dobijalo pohvalu - ne zna kakav je to osećaj.
Ne zna kako je to biti srećan.
Njegov unutrašnji svet je osiromašen hladnoćom, usamljenošću i kaznom i jedino ako bude u životu imalo sreće da naleti i to sasvim slučajno na neku dobru dušu koja će mu se posvetiti i strpljivo, polako i nežno, bez naglih pokreta i grubih reči, kao ranjenoj zveri, zalečiti rane, ugrejati ga i nahraniti svom duševnom hranom, ali polako ...jer je mnogo gladno i može se prejesti i može mu pozliti ...jer nije naviklo da dobija, već da mu se samo oduzima,ili u malo boljem slučaju zahteva od njega, može da se izvuče i postane čovek.

Potpuno sam sigurna da je daleko lakše i jednostavnije kuditi nego hvaliti (da upotrebim terminologiju iz naziva teme).

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Procitala sam sve stavove i pokusacu i ja da se izjasnim.
Zelim da kazem da su pohvala i pokuda dva dijametralno suprotna nacina koja vrlo cesto, i jedan i drugi mogu biti upotrebljena u potpuno istu svrhu, zavisno od toga ko ih upotrebljava, prema kome i s kojim ciljem. Zavisno od nase inteligencije, inteligencije osobe na koju se ove dvije radnje odnose, nase iskrenosti ili sposobnosti manipulacije, mozemo da biramo koji cemo od ova dva nacina da iskoristimo da bismo nekog ili stimulisali za nesto pozitivno ili ga potpuno porazili. I jedno i drugo mogu znaciti i stimulaciju i poraz, ali je potrebno mnogo iskustva, napora, karaktera i inteligencije da bismo u onome sto nam u prvi mah djeluje negativno mogli da prepoznamo pozitivno, i obrnuto.
Pohvala je lijepa i opasna stvar. Neko je u stanju da nas pohvali da bismo se osjecali vrijedno, da bi nam digao moral, stimulisao nas za dalje borbe i pobjede, ali isti metod moze da upotrijebi i da bi covjeka odvratio od borbe, od poboljsanja samog sebe, da bi mu podigao lazni ego bez pokrica koji mu nece dozvoliti da vidi realnu sliku, da ispravlja svoje greske, da ide do kraja.
Pokuda je neprijatna, ali moze da ima pozitivan ishod.
Reakcija i na jedno i na drugo je na pocetku instinktivna a slika pred nasim ocima crno bijela, medjutim pozitivna reakcija na ova dva stimulansa i strategija pomocu koje uvijek mozemo da ih upotrijebimo u svoju korist se uci i stice. Onog momenta kad uspijemo da pokudu rasclanimo na zlu namjeru i konstruktivnu ideju, a iza osmijeha koji nas hvali uocimo putokaz ili ka dole ili ka gore, nama te dvije rijeci same od sebe vise nikad nece imati nuzno svoje izvorno znacenje i bicemo pobjednici ma sta culi i vidjeli.
Htjela bih na momenat da se osvrnem i na kaznu o kojoj se trenutno vodi diskusija i da kazem da je kazna za mene kao tablete za smirenje, cestom upotrebom dolazi do prezasicenosti, organizam vise ne reaguje onako kako je predvidjeno i pocinje da se bori, da stvara suprotnu reakciju. Kazna je neka krajnja destinacija, a ono sto bi u stvari trebalo da djeluje na osobu je prethodni strah od same kazne. E sad, postavlja se pitanje da li strah moze da izazove i postovanje prema osobi koja ga sprovodi, ili vodi do nepostovanja koje kulminira u trenutku izvrsenja kazne. U ovom drugom slucaju, kazna moze da prestavlja neku vrstu oslobodjenja od samog straha i stimulans za negativno, a ne za pozitivno. Mora da se nadje neki balans, da se negativno kompenzuje pozitivnim i obrnuto, kako se ne bi islo u krajnost u bilo kome od ova dva pravca.