Uh, malo je iščupano iz konteksta. Jedno je živeti pod istim krovom, a drugo je viđati roditelje jednom u 5 godina. Jedno je 100-200 km razdaljine, drugo 1000-2000km razdaljine, jedno je kad možeš da skokneš u posetu preko vikenda kad ti duša hoće, a drugo kad moraš da uzimaš godišnji odmor i da štediš za povratnu kartu... Nigde nisam precizirao baš život s roditeljima, ali mislim da nije fer njima dolaziti samo kad je nešto potrebno. Treba ih se setiti i obilaziti ih, da kažem, i bez razloga. Omogućiti im da mogu i oni vas da obiđu.
Drugo, sve zavisi od situacije do situacije. Negde imaš potpuno ekonomski neodržive parove koji žive na računima roditelja, a negde, kao što @zola reče, imaš situaciju gde imaš samo jednog roditelja (sve češće s obzirom na stopu razvoda). Šta ćeš onda? Da ga ostaviš da se raspada sam u kući od 200 kvadrada? Da nema ko u starosti da mu donese i prinese? Zar bi ti voleo neko tako s tobom da postupi? Ja ne bih...
@rapha je napisao uglavnom sve ono što bih i ja napisala...Ne slažemo se naravno, oko dela za inostranstvo... ali je rapha među jedinim zagovornicima odlaska iz zemlje (ovde na forumu), a da se sam se zato priprema. Kod njega nisu samo ''prazne priče''. Čovek pokušava i otićiće verovatno...Poštujem.
A tek ona varijanta tipa...:''Otišli smo da živimo na selu posle 60 godina života u centru grada, ostavili smo deci stan''...Molim? Ja da idem u selo, da se prebacujem na neke uslove koji mi nikad nisu bili bliski, da bi taj moj sin ili ćerka lepo živeli...More....
I brat i ja smo ''svoji na svome''. Tako smo i vaspitani. A i nismo baš imali neke idealne uslove. Zahvalni smo za školovanje, jer je i to bila velika žrtva u vreme krize....radili smo preko leta, za vreme raspusta a Bogami i paralelno sa studijama...
I da su moji imali neke ''kule i gradove'', opet bih imala nešto svoje. I brat je takav. OK je, roditelji su nešto stekli, ali neću da tu stavim tačku, želim da i ja uradim ili doprinesem nekom materijalnom napretku. Mislim da je napredak i smisao u životu. ''Utabana staza'' je opuštenija varijanta , ali nije neki gušt, bar meni ne bi bio.
E sad, mladi sklapaju brakove, bez nekog socijalne potpore i ponekad su primorani da žive malo sa roditeljima, dok se ne snađu. Ne vidim ništa loše u tome ako je to neko prelazno rešenje. Ponekad je bolje malo i ostati u ''zajednici'' dok se ne skupi neki dinar za učešće za kredit. Tu se ne bih tek tako odmah preselila. Veće su verovatnoće da se nešto skupi kad živiš kod svojih, nego privatno. Smatram da se za toliko svako može strpeti malo....
Inače, to ''raspadanje brakova'', zato što je on ili ona hteo/la da ostanu da žive sa roditeljima i treba da propadne takav brak. Ako za takve stvari nisu mogli da postignu dogovor u startu, nema šta da traže zajedno. Ne volim nikom ni u šta da se mešam, niti volim da se meni neko meša u moj život i odnos sa nekim.
Ovde gde živim oko 90% bračnih parova živi u kući sa roditeljima.
Bar dva deteta, bar jedna penzija, rade oni a neretko i roditelji i obično rade i poljoprivredu što znači da ne idu u prodavnicu za svaki obrok.
Bar jedna kuća koja je skoro uvek dovoljno velika za sve. Tako je u celom okrugu.
To funkcioniše kako funkcioniše jer je mentalitet takav ode. Očekuje se da će sin da se oženi i ostane, doduše sve češće čujem ultimatume sa ženske strane - ne udaju se dok se ne odvoji od roditelja.
Svakako ja mislim da bi bilo idealno odvojiti se ako ste u mogućnosti. Lidija je to lepo rekla. Bračni par treba da živi neku svoju priču sa svojom porodicom a ne po pravilima roditelja koji po njima žive 40 godina. Uvek će nešto da zasmeta.
Ovde recimo često vidimo slučaj da roditelji naprave još jednu kuću u koju presele sina i snaju, ali to je opet zajednica i verovatno isti ručak jedu Druga alternativa je da roditelji odu u neki ćumez, letnju kuhinju i sl. što meni nikada nije bilo jasno.
Što se inostranstva tiče, mislim da se to smatra nekim uspehom u ovm okruženju. Tako da svakako ne bi bilo žao roditeljima da im svi potomci odu i rade tamo. Štaviše, moji su odlučili da se vrate ovde. Možda smatraju da je to najveća greška bila pa nemaju problem sa tim da brat i ja odemo.
P.S. bolje kuća bez fasade koja je upotrebljiva nego kuća sa fasadom koja nema ništa unutra (logika nekih mojih bližnjih koji su tako odlučili )
+ Odgovor na Saletova pitanja iz prvog posta
Citat:Kakvo je vaše viđenje stvari vezano za život sa roditeljima (opciono i sa njihovim roditeljima)?
Očigledno živim u takvom okruženju tako da mi je to skroz normalna pojava.
Citat:Da li više generacija mogu funkcionisati bez problema pod istim krovom, čak i kada dođe do proširenja te zajednice (ženidba, udaja, vanbračna zajednica, rođenje dece ...?
To takođe viđam i očigledno može ali smatram da je to uvek povod za neki konflikt i da neko mora da popusti na kraju. Tačno se vidi razlika u načinu razmišljanja. Roditelji roditelja će smarati roditelje, roditelji tebe a svi imate različitu percepciju dobrog. Burazer i ja smo mnogo otvoreniji po nekim pitanjima u odnosu na roditelje a da ne spominjem Nanu koja živi totalno a la 1930-1950.
I naravno da imamo neke konflikte zbog toga.
Citat:Da li smatrate da je ispravna logika roditelja koji izgradnjom velikih kuća "primoravaju" decu da žive sa njima do kraja života (bilo čijeg)?
Verujem da oni to rade iz najboljih namera, da postignu nešto u životu i obezbede svojoj deci bolje sutra na neki način. Na kraju ćeš ti naslediti to sve ... Mentalitet ovde je takav da ću ja to preuzeti i nastaviti da poboljšavam i gradim za moju decu. Nisam za to da se to primorava i nabija na nos. Ako moje dete želi da ode i studira, zaposli se u drugom gradu, neću mu stajati na put.
Citat:Da li imate iskustva gde roditelji prebacuju detetu da su zbog njega mnogo toga žrtvovali, i na taj način ubijaju u njemu volju za samostalnim životom?
Da, vrlo često čujem u mom okruženju nešto poput "Celog života smo se mučili da im izgradimo sve i oni će sada da odu". Nedao Bog da se prizeti sin, to je odmah smrt
Citat:Da li smatrate da niste ispali korektni (parafrazirano) jer ste otišli od roditelja?
Možda ... ako odeš i ne pitaš za njih.
Citat:Da li smatrate da ponižavate roditelje odlaskom u inostranstvo?
Ne, to bi videli kao neki uspeh. Osim ako opet odeš i ne pitaš za njih.
Citat:Gde, po vama, prestaje roditeljstvo a počinje samostalan život, sa svim manama i vrlinama? Da li se ta granica određuje godinama ili zrelošću koju neko dostigne?
Samostalan život počinje onog trenutka kad se odvojiš. Sve osim toga podrazumeva da živiš u zajednici kojoj moraš da se prilagođavaš. Postoji još jedna faza kad ćale popusti a ti preuzmeš gazdinstvo ovde. Mada nikad ne popuste u potpunosti
Citat:Da li roditelj treba od malena da priprema dete za samostalan život, ili da ga od malena priprema da život provede pod istim krovom?
... Ovde stvarno ne znam šta da kažem. Verovatno zavisi od mentaliteta, lokacije i tvog vaspitanja. Ako ništa, bar ide na bolje jer mi mladi imamo mnogo slobodnija i otvorenija mišljenja od prethodnih generacija.
@Sagacity
Ne mešaj teme, tema za odlazak u inostranstvo nije zaključana (još uvek)
Čekam te tamo.
Citat:To funkcioniše kako funkcioniše jer je mentalitet takav ovde. Očekuje se da će sin da se oženi i ostane...
Mislim da je Srki rekao suštinu cele priče.
Neki običaji i navike se sporo menjaju ili se uopšte ne menjaju.
Da ne bude da je to slučaj samo u kraju gde Srki živi, mogu da potvrdim da ogroman broj roditelja iz bliže okoline Beograda identično razmišlja.
Što se tiče mog stava - apsolutno savetujem svima da se odvoje i žive samostalan život, što zbog sopstvenog što zbog iskustva iz dobro poznatog okruženja.
Citat:Uh, malo je iščupano iz konteksta. Jedno je živeti pod istim krovom, a drugo je viđati roditelje jednom u 5 godina. Jedno je 100-200 km razdaljine, drugo 1000-2000km razdaljine, jedno je kad možeš da skokneš u posetu preko vikenda kad ti duša hoće, a drugo kad moraš da uzimaš godišnji odmor i da štediš za povratnu kartu...
Ovo boldovano mi nije najjasnije. U stvari ceo citat mi nije jasan.
Šta je tačno iščupano iz konteksta i koji je pravi kontekst?
Šta je poenta ovih dijametralno suprotnih slučajeva koje si naveo?
Naravno da svako od nas voli i poštuje roditelje, ali postoji momenat kada sopstveni život preuzme prioritet u obavezama.
Iz sopstvenog iskustva, rođenje deteta menja život iz korena, i to drastično.
Čovek treba da bude svestan da rođenje unučeta menja život sopstvenog deteta i da u tom periodu treba da bude podrška a ne kočnica ili smetnja.
Druga stvar, itekako u vezi teme.
Koleginici je prošle godine umrla majka, žena je bila starija i imala je preko 80 godina, koleginica ima više od 50.
Skoro godinu dana je prošlo, ona se još uvek nije oporavila od majčine smrti, bukvalno se prepolovila, povukla se u sebe i često uzima bolovanja. Nema porodicu.
Po meni, ekstreman primer vezivanja za roditelje.
Bili smo svedoci da ju je majka zvala na posao po nekoliko puta na dan da je pita da li je jela, kako je i kada se vraća kući.
Godine takvog odnosa sada uzimaju danak ...
Prosto brate, prodaš kuću od 200 kvadrata i kupiš tatku stan od 30 kvadrata, ako je već sam. Više mu i ne treba. Ostatak mu staviš u džep da kao čovek proživi ostatak života. Uz neku prosečnu penziju sasvim dovoljno da živi sasvim pristojno..
Ne želim svoj život da žrtvujem i podređujem ni zbog koga, kao što ne želi da to neko zbog mene radi.. To što su mi roditelji i što me vole najviše na svetu ne znači da treba da se satru od posla i muke zbog mene.
Ja jedva sebe trpim, kamoli da živim sa nekim. Tu bi mrtvih bilo..
Problem ovde je što se ljudi vezuju za zidove. Nesrećni čovek rmba ce život da napravi kuću sa lavićima na ogradi i onda mu je teško da je proda.. Onda kažu, uspeo čovek u životu. Nije uspeo, on je mučenik. Celog života mu je pucala grbača od posla, da bi ulagao u šta? Zidove? Taman je napravi, dođe do kraja, opet sređuj krov, pa opšivku, pa zidove, pa struju, pa vodu, pa dvorište.. Nikada kraja nema. Pred smrt, pogledaš iza sebe, ceo život i radni vek si posvetio kući a što je još gore, to ćeš sranje ostaviti svojoj deci da i oni skončaju kao i ti. Za taj novac si mogao da proputuješ pola sveta, da vidiš mnogo toga.. Ali ne, domaćin čovek se odluči da stavi špatulat umesto kreča.. Ko da nekoga boli ćošak šta on ima na zidovima.
Sve je to nebitno, sve je prolazno. U životu sam radio mnogo i zaradio mnogo. Vozio (pre)skupe automobile, živeo u penthausu, pa u velikoj kući.. Sada.. Pa iebe mi se, da oprostite, za sve to.. Živim u stanu od 55 kvadrata sa ženom i dvoje dece. Svako ima svoju sobu, sasvim dovoljno. Vozim automobil iz 2004. godine.. Moja porodica ima sve što joj je potrebno od materijalnih stvari ali ćemo umesto da tata kupi gume od 700€, za taj novac otići negde na putovanje. Umesto da tata potroši 3000€ na fasadu na kući u kojoj smo živeli, otićićemo na more i to na neku lepu, egzotičnu destinaciju. Za sve pare. Što pretekne para, čuvaćemo, naćiće se neki pametan način da se potroše. Na stan recimo kada se osamostale i školovanje..
To se u životu pamti i to ostaje zauvek upisano.
Audi, penthaus, kućerdača od 1000 kvadrata i hektar dvorišta sa paunovima i labudovima, skupa garderoba, preskupi izlasci.. Civilizacijska bedastoća, što bi hrvati rekli.. Tebe raduje kratko, druge golica još kraće.. Koga je za to briga..
Evo da dam i ja neke odgovore nakon vaših pročitanih stavova i da pohvalim _Saleta za otvaranje ove teme.
Meni je lično takodje najbliži Raphin stav oko ove teme i ne bih tu ništa dodavao. Medjutim ovde kroz vaše odgovore mi provejava jedno pitanje na koje znam tačno kako bi svako od vas odgovorio, a to je da li vi imate svoju decu i podižete ih u zemlji Srbiji?
Zašto to pitam, pa iz jednog razloga zato što ta deca (barem moja) nisu rodjena sa time da bi žeiveli sa mnom , a još manje ono sa početka da mi pomažu u starosti.
Znači ima da im omogućim sve i da ih naučim da mi se skinu sa grbače što pre, a Bogu hvala uvek će imati moju pomoć i podršku i to bezuslovnu, a ona sebična razmišljanja dodao bih i neuka (da ne upoterbim grublji izraz) "da su deca dužna da pomažu roditelje" su sa moje strane za svaku osudu. Jedno je pomoći, a drugo je imati obavezu.
I ako želiš da osnivaš svoju porodicu, obezbedi prvo sebi, a zatim i toj porodici uslove da živite odvojeno. odnosno samostalno ili neka ti ih roditelji obezbede, najpoštenija varijanta.
@rapha
Vidi, dobio si lajk ali tesno.
Tu smo negde sa mišljenjem, ali mislim da si malo mašio poentu.
Nisu ovde zidovi problem, već to što smatramo da ćemo smrtno uvrediti roditelje ako odemo od njih.
Ionako mlađa generacija ne smatra obaveznim da ulaže u kuću, već oni koji su je i pravili.
Nije poenta ni šta raditi sa mnogo para, trošiti ih kao da je poslednji dan života ili ih pametno rasporediti.
Poenta je što dosta ljudi mogu sebi priuštiti 150 evra podstanarske kirije u zamenu za samostalan život, ali to ne žele - da (opet) ne bi uvredili roditelje.
Često štekuju kintu za 10 dana mora, i gutaju preko cele godine knedle zajedničkog života. Vredi, je l'.
Zatupljenost do granice koju je teško objasniti, ja bih to tako nazvao, pa nek se ljuti k'o hoće.
Ma znam da zidovi nisu problem, dotakao sam se nekih komentara pa sam otišao predaleko ali jbg, tema je šitroka i ne može se diskutovati a da se ne pomene još mnogo stvari i razloga..
Što se tiče vređanja roditelja, mislim da je to prilično primitivno razmišjanje. Mi smo uža porodica dok ne odem od kuće i ne dobijem svoju decu. Kasnije, kada moja deca dobiju decu, oni će biti njihova najbliža porodica i treba o njima da vode računa, ne o meni. Možda zvuči grubo ali nema ljutiš, tako je..
Što reče vinted, pomagaću mojim roditeljima dok sam živ na svaki mogući način ali ne mogu žrtvovati život i uspeh svoje dece zbog svojih roditelja. Porodica smo uvek, pomagaćemo jedni drugima kada ko i koliko može ali niko ne treba i nije dužan da bude žrtva.
Što se tiče kirije, novca, zidova, inostranstva.. To je za neku drugu temu ili teme..
Ogroman deo sopstvenog načina razmišljanja i stavova prema svetu oko nas "dugujemo" roditeljima.
Što pre se čovek osamostali, ima veće šanse da bude otvoreniji za neka druga razmišljanja ili preispitivanja sopstvenih stavova i razmišljanja.
Život sa roditeljima posle zasnivanja porodice otupljuje instinkt za preživljavanje i važnost pravilnog rezonovanja svakog čoveka.
Koliko samo parova koristi mogućnost besplatnog čuvanja dece kod bake i deke, i to u periodu kada je pravilna socijalizacija deteta najbitnija?
Naravno da postoje i slučajevi gde se deca od malena uče da razvijaju sopstvene stavove, ali ja nisam sreo mnogo takvih slučajeva u krugu ljudi koje ja lično poznajem.
Što se tiče samih roditelja, nametanje krivice zbog odlaska od njih ima samo jedan jasan razlog: strah od samoće.
Mnogi su spremni i da izmišljaju bolesti kako bi decu naterali da ih češće obilaze.
Ne mislim da je kirija za neku drugu temu, naprotiv.
Samostalan zivot bez roditelja nakon udaje/zenidbe! Ne smatram da mladi moraju da samostalno stanuju sa 18. ima jos vremena, sa 18. je prerano. Kod nas se kasnije osamostaljuju.
ali je rapha među jedinim zagovornicima odlaska iz zemlje (ovde na forumu), a da se sam se zato priprema. Kod njega nisu samo ''prazne priče''. Čovek pokušava i otićiće verovatno...Poštujem. 
Druga alternativa je da roditelji odu u neki ćumez, letnju kuhinju i sl. što meni nikada nije bilo jasno.
