|
Можда нема везе с овом темом, али неће штетити:
Својевремено сам, као уредник у мојој установи, али и професор, окупио своје најбоље ученике у ''Клуб младих преводилаца''. Било је то фантастично искуство (почевши од сарадње са часописом '''Хеј Џо'', чувеног Воје Деспотова, нажалост почившега, а затим са нашим најбољим преводилачким удружењем стручних и научних преводилаца који, надам се, још раде у Кичевској 7 на Врачару).
Они су нам потпуно бесплатно држали семинаре, одушевљени што ученици хоће и тиме да се баве.
Научио сам од њих , боље рећи утврдио, оно што је пресудно за учење језика (између осталог) - социолошки и историјски контекст језика. Посебно се то показало на примеру енглеског и америчког језика. Не сећам се свих примера, али ево два:
''Hold on fire'' код Енглеза значи - ''настави да пуцаш, дејствуј'', а код Американаца - ''прекини паљбу''.
Cover me - код војника то је команда која означава групну паљбу ради заштите извршења неке акције, прегруписавања, промене положаја, ометања непријатеља у противдејству, итд. То ће рећи- најпре ви распалите из свих оружја, па ми крећемо са претрчавањем, пребацивањем, итд, и то све, наравно под ризиком јер ни непријатељ не седи скрштених руку.
Код полицајаца та команда значи супротно - ја идем напред, а ти ми ''покриваш леђа''.
Наравно, од тих сјајних људи сам научио (и први пут о томе уопште размишљао) да постоје бар четири немачка језика (без обзира на пад берлинског зида) - западнонемачки, источнонемачки, швајцарски (са кантоналним дериватима) и аустријски. Наравно, и старонемачки, али то не рачунамо. При том је интересантно да сви ти деривати (укључујући и оне у некада подељеној Немачкој, па и у Аустрији, као и код нас, уосталом) усменог типа, а да за све њих важи тај чувени хох дојч када се пише. И Власотинчанин и Лозничанин морају да користе исту писану норму, а како ко на улици говори, то је посебна прича...
|
