offline
- Sirius
- Moderator foruma
- Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
- Pridružio: 17 Maj 2006
- Poruke: 18550
- Gde živiš: I ja se pitam...
|
Sv. Dušan ubiva predstavu
Na film ’’Sveti Georgije ubiva aždahu’’ čekalo se gotovo dvadeset godina. Porođajne muke su, kao što znamo , manifestovane na više načina, a najčešće je spominjan nedostatak novca. Nedostatak dobrog scenarija niko nije spominjao. Podsetimo se da je predstava, kada se pojavila izazvala interesovanje mnogih profesionalnih i amaterskih ansambala, a igrana je i u inostranstvu (B. Lečić ju je režirao u Grčkoj). Pojavila se tih godina u lepom društvu ’’nacionalno osvešćenog’’ tetara. Bile su to godine ’’Sentandrejske rapsodije’’, ’’Kolubarske bitke’’, ’’Valjevske bolnice’’ i drugih predstava koje su nagoveštavale ’’dešavanje naroda’’. Svima njima (osim svevremenskoj, i svakako najboljoj u ovom društvu, ’’Sentandrejskoj rapsodiji’’) matrica je bila ’’Srpska trilogija’’ , s manje ili više uspeha. Žanrovski , ’’Sveti Georgije’’ jeste melodrama sa značajnim akcentom na ratno-patriotskom tonu. Štaviše, rekao bih da je ratna drama bila u prvom planu, a s razvojem radnje lična drama sa svim obeležjima trougla sve više je dolazila do izražaja.
Pošto je poređenje neizbežno, pogledajmo u čemu se razlikuje ovaj filmski ’’Georgije’’ i koliko je ta razlika uticala na to da film bude bolji (ili lošiji) od pozorišne verzije.
U predstavi je početak tog trougla (Đorđe – Katarina – Gavrilo) gotovo neprimetan. Sam njegov nastanak je više u naznakama, akcentima koji pozorišni reditelji toliko vole. Film taj trougao postavlja eksplicitno, ali i nevešto. Na peronu stanice, Katarina u trenutku ’’menja stranu’’ i umesto da pođe za svojim potporučnikom kog je čekala, invalidom Gavrilom, ona se odmah opredeljuje za Đorđa (daj šta daš). Razumljivo je da filmski jezik traži pojednostavljeno izražavanje, ali opet ne baš toliko očigledno, pa čak i neuverljivo.
Učitelj je u filmu slep. Nisam siguran da je u originalnom tekstu drame on slep, ali u svim verzijama koje sam gledao, takav nije bio.
Ono po čemu se ova drama razlikovala od mnogih jeste izvanredno oblikovan i karakterisan lik poručnika Tasića. Na tom liku mnogi glumci su se proslavili, ali i slomili zube. Gledao sam odlične interpretacije, odnosno tumačenja. U filmu je Tasić unapređen u kapetana prve klase i predstavljen kao napaljena budaletina.
Nema Grka, doktora, koji je vrlo značajan lik u drami.
Međutim, najveća i suštinska razlika jeste razrešenje filma. U drami je pisac postupio izvanredno tako što je jedan trougao razrešio drugim. Poručnik Tasić, reagujući impulsivno i štiteći svog narednika, tragičnu svađu Đorđa i Gavrila razrešava ubijajući Gavrila. U filmu kapetan Tasić gine tako što takoreći ispari od direktnog pogotka granate – i nikom ništa. Međutim, i to bi se moglo razumeti, da nema kraja koji je u imanentnom raskoraku sa dramom – invalidi i zdravi vojnici kreću zajedno u nekakav napad i ginu svi. Kraj primereniji melodrami, ali do zla boga patetičan, bez mere i ukusa. I jedno i drugo Kovačević je umeo da pokaže u velikoj meri, bar do ovoga filma.
Film je pravljen sa pretencioznom ambicijom da bude istorijski događaj, dugo očekivan spektakl, delo koje je moralo da bude snimljeno, itd, itd. kako su već najavljivali producenti i krugovi bliski njima, stvarajući milje za uspeh i famu.Kada je već tako, pogledajmo šta je sve u istoriografskom smislu, a pre svega vojničkom, neprecizno, nedosledno pa i netačno. Zbog čega to otvaram? Zato što mnogobrojni istorijsko-arhivski dokumenti i beletristika beleži izvanredno poznavanje ratne veštine, taktike i vojničkog zanata srpske vojske, gde je bilo nemoguće praviti greške, proizvoljnosti i gruba pojednostavljenja i improvizacije kakve su u filmu viđene. Rovovska vojna u Mačvi bila je obeležena izvarednom fortifikacijom, ratnom disciplinom i neprocenjivim iskustvom vojske koja je već treću godinu bila u ratnoj zbilji.
-Ispred podgrudobranskih zaklona stajale su puške u soškama, u trenutku žestoke neprijateljske paljbe! Kao da je reditelj baražnu artiljerisku paljbu iznad glava naših ratnika bila dekoracija, a ne smrtonosna kiša, a sami ratnici kicoši koji čekaju da prođe oluja pa da se dohvate oružja.
-U pešadijskom rovu našla su se i dva topa! O tome kako su nakrivo bila postavljena ta dva topa ne vredi ni trošiti reči. Podsećam da srpska vojska nije imala rovovske topove i da se oni pojavljuju u obliku minobacača tek u drugoj polovini rata. Poljskoj artiljeriji nije bilo mesto u prvom borbenom rovu nikada i nikako – ako ništa drugo, zbog mogućnosti zarobljavanja. Reč je, dakle, o budalaštini koju ne bi napravio ni jedan komandir odeljenja. Topovi i vojno-državna imovina uopšte u vojsci Kraljevine Srbije bili su dragocenost i čuvali su se kao oči u glavi. Ni čuturica nije smela da bude ostavljena neprijatelju.
-Dolazak Katarine na liniju fronta je nemoguć, kao ni bilo kog civila. Ko god je bio u borbenom obezbeđenju ratne prostorije, dobro zna da se ona obezbeđuje objavnicama, predstražom i svim drugim oblicima borbenog obezbeđenja, gde se noću puca bez upozorenja.
-No, sve to (koliko god bilo nedopustivo u svakom smislu reči) nije ništa u odnosu na završni napad (’’juriš’’) srpskih vojnika. To, jednostavno, nije bilo moguće niti se radilo noću. Noću su eventualno najpribraniji, najveštiji vojnici mogli puzeći da nekako prodru do nekog neopreznog stražara i otmu ’’živi jezik’’. Masovni napad streljačkog stroja, uz nepodnošljivu galamu, muziku, zveckanje opreme, razgovor i tako dalje, neverovatno je i neodgovorno nepoštovanje fakata i bezobrazno shvaćena umetnička sloboda – pa čak i potcenjivanje znanja publike. Ako je i od filmadžija, mnogo je.
Scenografija i kostimografija najvećim delom filma ostavlja gledaoca pod utiskom da posmatra ratnu verziju ’’Crnog Gruje’’. Na tome bih se zaustavio jer je mnogo detalja koji potvrđuju to zapažanje.
Glumci? Nataša Janjić svakako uverljiva i primeranog habitusa u svakom delu svog lika. Glumac koji igra Gavrila ne bi trebalo da bude zapamćen ni u kom smislu jer jednostavno ne mogu da ga zamislim kao srpskog oficira. Lazar Ristovski potvrđuje da je trenutno najbolji glumac srpskog duhovnog prostora, vulkan neverovatno kontrolisane i pribrane energije.
Najveća prepreka uspehu ovog filma je, paradoksalno, Dušan Kovačević, saradnik na scenariju. Nije prvi put da se bavi onim što mu nije posao. Setimo se ’’Larija Tompsona’’, odličnog komada i trapave režije, ali i najnovije ’’Generalne probe samoubistva’’. Kao da je novopečeni akademik pomislio da je nezamenjiv kada je tumačenje njegovih dela u pitanju. Umesto da Sv. Georgije ubije aždahu onako kako smo naučili i znamo, sv. Dušan je proburazio na najosetljivijim mestima svoju predstavu, zarad produkcijskih ciljeva. Srđan Dragojević (nadobudni reditelj koji bi da svaki film napravi tako da mu bude kultni, a zaboravlja se da je pisao scenario za ljigu ’’Slatko od snova’’), bio je tu dobro plaćeni realizator u senci moćnog scenariste. Propuštena je još jedna prilika da dobijemo bar delić slike veličanstvene epopeje. U međuvremenu, ostaje nam da povremeno gledamo ’’Marš na Drinu’’, film koji je napravljen da traje. Film ’’Sv. Georgije ubiva aždahu’’ imaće svoje mesto u istoriji naše filmske umetnosti kao ilustracija nerealnih visokih ambicija i realno niskog zanatskog dometa...i mnogo potrošenih para, čime producenti ne bi trebalo da se hvale,uzevši sve u obzir.
|
