offline
- Sirius
- Moderator foruma
- Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
- Pridružio: 17 Maj 2006
- Poruke: 18550
- Gde živiš: I ja se pitam...
|
Čekaj me, ja sigurno neću doći
Pre tridest i četiri godine u našoj zemlji snimljen je prvi sumorni, gotovo apokaliptični film. Junaci su nosili zaštitne maske, pili filtiriranu vodu i živeli u velikom, otuđenom, betonskom gnezdu izraslom na pesku. Vlatko Gilić je 1975. godine snimio film ''Kičma'' gde se prvi put u glavnoj ulozi pojavljuje Novi Beograd.. Od tada je grad koji bezuspešno pokušava da postane habitat igrao u mnogo različitih filmova, s promenljivi srećom i u različitim žanrovima. Novi Beograd izgrađen je u vreme kada nismo znali koliko mnogo para imamo, ali se znalo da se mora preko Save. Količina betona, asfalta i gvoždja ugrađenog u te zgradurine bila bi dovoljna današnjim novokomponovanim zidarima, građevinskoj mafiji, da uz malo stezanja naprave tri takva grada. Kao takav, postao je idealan za snimanje spotova (među prvima su ga otkrili rokeri), seminarskih i diplomskih filmova studenata sa FDU koji deli peskovitu sudbinu svog okruženja i, naravno, za filmove u kojima se bar za tih devedeset minuta neki (bar neki) grad u našoj zemlji mogao okom kamere predstaviti kao nešto što liči na svet, što svojim vertikalama, bulevarima i dijagonalama podseća na kadrove iz belog sveta. Izgleda da je Novi Beograd, kad već ne može da bude grad s dušom, postao i dušom i srcem (doduše betonskim, staklenim i neonskim) pravi, u stvari rođeni glumac i da je konačno pronašao svoju pravu ''ličnost'', ulogu i karakter. Konačno smo dobili savršen eksterijer koji ne treba praviti u Košutnjaku, već samo lepo postaviti kameru i ostaviti je uključenu i povremeno pomerati.
Zašto ovaj prikaz filma počinje kao traktat o Novom Beogradu? Prošle godine u ovo vreme pojavio se film ''Ljubav i ostali zločini'', a pre njega ''Apsolutnih sto''. U kombinaciji dehumanizovanih blokova i obližnjih splavova, svi su se savršeno kretali i osećali...osim ljudi za koje je to sve stvoreno. Tako je i u filmu koji sam večeras gledao. Autor (scenarista i reditelj) znao je za taj kliše pa se potrudio da se bar malo odmakne od njega. Spojio je nespojive ljude, sve od reda na prvi pogled rođene gubitnike. Kao što natrijum i hlor samostalno egzistiraju i deluju kao opasni otrovi, tako i naši junaci oko sebe šire nemoć, očajanje, frustracije, komplekse i demonsku depresiju. Tek kada se spoje dobije se bezopasna, životna materija - so. A prava so života - ljubav, ove (ne)srećkoviće rastavlja i spaja na samo sebi svojstven način. Patnja, ogorčenje, ljubav, ljubomora, bes, očaj, mržnja pa ponovo ljubav smenjuju se (kako bi drugačije) filmskom brzinom i dovode do nečega što se u normalnom filmu nikada ne bi dobilo etiketu ''happy and'', ali ovo i nije normalan film. Junaci se zadovoljavaju ključnim rečima koje sve stvari u njihovim životima vraćaju na svoje mesto..kao u pravom životu. Nema patetike, nema šmire, samo iznuđena rešenja.
Zašto kažem da ovo i nije normalan film? Zato što je njegova poetika taman toliko na ivici stvarnog i mogućeg, da svaki pažljiv gledalac može lako da odabere stranu i počne da navija za junake filma. Film vam neću prepričavati jer neću da vam kvarim zadovoljstvo vanserijskog uživanja u odličnom umetničkom proizvodu.
Šta smo dobili tim filmom? Ono za šta se izborio film ''Ljubav i ostali zločini'' ovde se nastavlja. Konačno ima para da neki posvećeni sineasta snimi visokoumetnički film bez opterećenja da će ga neki producent ubiti ispred prazne bioskopske kase, jer danas ni blockbusteri ne mogu da napune blagajne. Film je snimljen hrabro, beskompromisno, sa jasnim autorskim opredeljenjem i bez ustupaka bilo kome, a najmanje publici. Od publike reditelj traži da pruži šansu gubitnicima , ne ''terajući'' je da navija za njih po svaku cenu. Ostatak bitke, onaj veći i značajniji, prepustio je odličnoj glumačkoj ekipi koja je vrsno uradila svoj posao.
Ovo je jedan od onih filmova s čije projekcije prostaci izlaze posle pet minuta. No, sad je takvo vreme da u bioskope ulaze samo pravi zaljubljenici i poneki očajnik, a takvi ne napuštaju lako salu.
Beležim još jedan podvig ovoga filma: snimljen je bez Bate Živojivovića, Lazara Ristovskog, Nikole Koja, Dragana Bjelogrlića i drugih pretplatnika na producentske pare. Jedan Petar Božović glumi petominutnu epizodu. Kad već spominjem glumce, ne bih nikoga posebno izdvojio, no vredi reći da je Miloš Samolov u ulozi Baneta izvanredan, da je Mira Karanović u godinama kada može da igra šta poželi, a da bi sjajni Goran Kičić mogao da napravi pauzu u snimanju jer počinje da upada u manirizam.
Ostali elementi filma su urađeni visokoprofesionalno. Pri tom ću ponoviti da se oko eksterijera i scenografije ni jedan reditelj više ne mora mučiti jer tu je Novi Beograd. U bilo kom njegovom stanu i na bilo kom splavu ovo može da se snimi. Pod uslovom da imate dobru priču i izvanrednu kameru, a ovaj film to ima.
Highlihts trenuci filma?
Dvodnevna Banetova patnja kulminira pokušajem samoubistva. Kao rimski carevi, u kadi. Vrlo krupan plan prikazuje nalepnicu sa Mikijem , koju je on, verovatno kao vrlo mali,tu zalepio. Kako prikazati već viđeno? U toj sekvenci reditelj nudi rešenje. Detalj kada kafe kuvarica svojoj gazdarici (Teodori, savremenoj kučki) s kojom je istovremeno i rivalka oko istog partnera, pljune i kafu i ljubazno joj iznese. Citat je uzet iz filma ''Kazino'' kada jedan od mafijaša priprema sendviče policajcima i pri tom svojski opljune u njih. Završna sekvenca filma (rak rana mnogih reditelja koji ne umeju da stave tačku na j, već beže u ''farove'', zumove, totale i sve ostalo) takođe je odlična i , zašto to ne reći, neočekivana.
Toplo preporučujem da pogledate ovaj film. Ja ću to svakako još jednom učiniti.
|
!
Inače, nisam rekao da je na projekciji koju sam gledao bio prisutan reditelj i jedan od glumaca, Branislav Trifunović pa je to bila prilika da i sa njima razmenim misli i utiske o ovom filmu.
