offline
- Sirius
- Moderator foruma
- Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
- Pridružio: 17 Maj 2006
- Poruke: 18578
- Gde živiš: I ja se pitam...
|
maha ::hmmm..zavisi ko kako i koliko napise o filmu...ja brate kad citam Siriusovih nekoliko /stotina..he he/ reci odmah imam film u glavi..ne moram ni da gledam. Al ne mogu da odolim a da ne procitam!
Хвала колега! Ево сада приказа у ту част и у то име! Надам се да ћете прочитати цео приказ, сигуран сам да нећете зажалити.
СОК ОД ШЉИВА
Како све дубље газимо у ''благодети''' савремене цивилизације и док све више ''уживамо'' (као Давид Штрбац) у плодовима глобалистичке демокатије, све више се окрећемо неким вредностима преко којих смо, у годинама када су оне настајале, односили с приличним ниподаштавањем. Откривамо вредности којима у време када су се појавиле, нисмо препознали знамeња. Међутим, подсетио бих на најправеднијег, најпоштенијег и насуровијег судију који постоји у историји уметности - Време! Намерно пишем великим словом, све више убеђен да се ништа на овом свету не дешава случајно, па ни мој осећај да је време нека чудна врста '''живог бића'' које у свој аксиолошки код убацује све оно што ми видимо...а још више убацује оно што не видимо и с чим не рачунамо. Историчари уметности ту помоћну дисциплину зову аксиологија , а за лаике је довољно рећи - проток времена. Све оно што је бивало у свом времену извикано или помодарско, морало је и мораће да уступи место свим оним вредностима које су годинама или деценијама (а некада и вековима) неомиљена лежала у тами естетике и чекала свој тренутак.
Чему овај уводни мини-есеј? Стога што ћу писати о филму који је управо такву судбину доживео! Дочекан на нож од стране критике, упоређиван са опусом Миће Милошевића , Чалића и Јелића (тада, а и сада мером за кич, па и шунд) , филм Бранка Балетића ''Сок од шљива'' доживео је , дочекао, да буде превреднован онако како то стварно заслужује: као пророчански критичар једног наказног, погубног друштвеног система у шали названог ''радничко самоуправљање'', односно ''самоуправни социјализам''.
Аутори су филм снимили 1981. године, само годину дана после смрти нашег ''највећег сина'' и ''оца народа и народности'', а у време када се на Косову дешавају први ужаси. Умотан у безазлену жанровску одредницу - ''комедија'', филм езоповским језиком шиба по свим тада прокламованим вредностима друштвеног система. Онај коме је било до пажљивијег гледања могао је да запази како екраном дефилују гомиле агитатора, државних превараната, волунтера свих врста, паразита и крвопија који су се клели у раднике, а којима су радници, уствари, били извор испумпавања пара и жива декорација.
Најкраћи сиже: у малом српском месту (а могло је и било које друго место у тадашњој Југославији) највећа фирма ''Шљиво комбинат''', од које практично живи цео ''град'' слави пунолетство . Око те прославе која се организује и планира као да је дочек штафете у питању, окупљају се гребатори и крпељи - новинари, месни ''менаџери'', политички и ''државни'' врх варошице. Не штеди се на парама, гламуру и пратећим манифестацијама. У целу ту причу уплиће се наоко паралелна прича локалног радијског хероја Микија Рудинског који , супротно (али не и заинат) целој варошици у Дубоком Долу прави своју етно-манифестацију. У време када нису постојали ни ''Бистрик'', ни ''Бибер'' само то је довољно да се начуље уши и подигне ниво пажње. Ствари почињу да се компликују када организациони одбор (уствари група градских моћника предвођена напредним ''кадром'' који је отишао ''горе'', у републику, а у старом крају је задржао тезгу и ставио своју шапу да влада из Београда како му се прохте) остаје без новчаног покрића! Словенци (још већи преваранти који откупљују српске сировине , лепо их упакују и затим продају по двапут вишој цени и као оригинални, свој бренд) враћају цистерне ''са отровом'' како то директор комбината сазнаје. У питање се доводи кредибилитет целе манифестације и они , у свом властодржачком маниру, окрећу главу према ''комшијином дворишту'' - Микијевој манифестацији чије се припреме одвијају у сенци, али према плану. На силу преузимају манифестацију и огољеност цинизма ''самоуправљања'' умотаног у буђаве обланде ''вишег друштвеног интереса '' (еуфемизам за организовано узимање пара без покрића) и филм улази у неочекиван и отужан крај.
Мало опрезнији критичари, који јесу сагледали мучнину ове ''комедије'' нису до краја загазили у езоповске поруке редитеља и сценаристе, већ су се одважили да апотрофирају другу димензију критичарских вредности филма којима свакако не треба оспоравати вредност. Зашто? Филм је назван српским ''Нешвилом''. И заиста, у њему можете видети (али опет огољено и с подсмехом'') српску ''децу цвећа'' и позадину онога што се такође у шали називало ''новокомпонована народна музика'', а за коју су смишљене и постојале комисије за шунд. На сцени дома културе у коме се нешто касније одмах развија и народна игранка као да је свадба у питању, дефилују певачи међу којима можете препознати младе перспективе које данас многи проглашавају бардовима - Весну Змијанац (''Кадивку''), Мирослава Илића и друге. Песме су блесавог садржаја, жири наравно мути, као што се тада (а и сада ) мутило, парада кича и шунда је општа...а свему томе се са сцене на свој начин подсмева и Мики Рудински који се поиграва речима најављујући референта за културу фирме, извесног Тодора. ''Тодор Културац'' јечи салом, на опште одобравање присутних...
У филму играју практично све водеће звезде тадашње кинематогафије, а Бранко Балетић у складну целину смешта Бату Живојиновића, Микија Манојловића, Душка Јанићијевића, Петра Краља и друге, дајући им тачно одређену меру филмске и стварне естетике. Бата не носи пушкомитраљез и то је једна од ретких улога где се примећује његов црнохуморни смисао за нашу стварност. Сећамо га се и из филма ''У раљама живота'' када је такође, ''без испаљеног метка'', доказао да је врхунски комичар.
О овом филму бих могао да пишем данима, али нећу јер желим да што пре завршите са читањем и потражите филм...и обавезно га одгледате, кадар по када, не прескачући ништа.
|
