offline
- Sirius
- Moderator foruma
- Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
- Pridružio: 17 Maj 2006
- Poruke: 18578
- Gde živiš: I ja se pitam...
|
Забрањена зона'' , Белорусија, 2020.
Сваки филм, па и онај најлошији, заслужује одређену пажњу. Ако ништа друго, процес креирања и снимања филма (препродукција, продукција и постпродукција) јесте најсложенији стваралачки процес у уметности, далеко сложенији чак и од опере, најкомплексније уметничке изражајне могућности. Неко је потрошио гомилу новца, ресурсе, ангажовао људе, а при том је , завршивши филм, био само на трећини пута, јер после продукције следе две одвојене комерцијалне целине - дистрибуција и приказивање. Зато никада олако не судим о неком филму, па нећу то ни сада.
Руси (мислим на руску школу, јер овде је реч , углавном, о Белорусима) сваком жанру приступају с одређеном идејом и поруком, чак и када је тема релативно безазлена (комедија, филм за децу, итд).
Овде су ушли у жанр за који мало људи зна да су управо они протомајстори тог облика филма - хорор са примесама фантастике. Ње, фантастике, у филму готово да нема, бар не у оном СФ маниру да се појављују разна створења са надприродним особинама, али неки поступци доводе гледаоца у сумњу - да ли би разуман човек у таквој ситуацији на сличан начин поступио?
Да ли да подсетим да је филм ''Соларис'' родоначелник управо овакве врсте филмова? Све је наоко нормално , људски и очекивано, а онда почињу мини-заплети који воде ка неизбежној кулминацији која је, по правилу, трагична. Превише је цитата у овом филму да би то била случајност. Река (подсетимо да је Тарковски умро управо заразивши се поред контаминиране реке), усамљеници у шуми, сведена фотографија и камера која не дозвољава гледаоцу да замишља шта је изван кадра...Није ''Соларис'' једини омаж који се у овом филму појављује. Драматуршка линија која води веселу (и наивну) групу на ноге пустињаку, подсећа на секвенце из филма ''Јужњачка утеха'', а старији гледаоци свакако памте невероватни филм ''Deliverance'' (''Избављење'') из 1972. са Бертом Рејнолдсом , Џоном Војтом и другима. Филм је постигао светску славу захваљујући оном чувеном дуелу гитаре и бенџоа између једног од излетника и полуслепог, сифилистичног дечака.
У ''Јужњачкој утехи'' група резервиста, пуна себе, залази све дубље у мочвару, терен полудивљег племена које живи у некој врсти 'хипи' комуне, при том страдајући један по један. У филму ''Избављење'' једна група бизнисмена, комшија и другара, креће кануом низ реку (опет та река), док ново акумулационо језеро није ту примамљиву трасу за кануе претворило у стајаћу воду. И они наилазе на добровољце, бивају шиканирани (један и силован) и потом се враћају у цивилизацију (шта год то значило).
Све су то лепи цитати (о ''Соларису'' да и не причам, пошто је он библија за ову врсту филма) које човек треба да зна како би додатно уживао у филму...А у овом филму се може уживати, поготово што сценариста и редитељ нису инсистирали на мудрости учесника, опрезу и прилагодљивости ситуацији. Напротив, они су приказали групу младих људи, бивших школских другова, који нису умели чак ни да изведу оно због чега су пошли - да се забаве, напију, поједу нешто добро, кресну се (с опроштењем), ако за то буде прилике; ништа од тога им не успева јер упадају у замке које су већ у горе споменутим филмовима споменуте. Пошто смо ми, гледаоци, најпаметнији на свету и псујемо, критикујемо и коментаришемо наивне потезе (као да гледамо утакмицу), редитељ нам управо то и пружа! При том већина нас заборавља како би смо се ми понели у таквој ситуацији. Прелазак из цивилизације у дивљину је неслућен, брз и суров до крајњих граница. Учесници нестају један за другим, смрт је тајанствена али стварна и - сурова, без могућности поправног. При том и сами чланови ''експедиције'' себи отежавају на све могуће начине живот. Редитељ ништа није улепшавао. Приказао нам је групу градске деце, потпуно неспремне за овакву врсту искушња, што нас доводи до чињенице да је овај филм један од веома ретких који се не завршава срећним крајем. Дуго је ''Кабаре'' био једини филм коме је критика званично признала да нема ''хепиенда'''.
Наравно, у оволикој врсти искушења (после много филмова о Чернобиљу, хорора разних врста, итд), редитељ је успешно привео филм крају, уз неколико грешака које су занемарљиве, али их треба споменути.
-Први кадар, тотал града, прати музика (инструментал) ''Подмосковских вечери'' - у Белорусији. Чему, осим ако је то била најавна музика за неку радио станицу?
-Аутобуси на напуштеном паркингу имају две ''скривене мане'' - гуме нису испуштене (а знамо да већ после годину дана возило ''легне'' на фелге, или фелне). Седишта су чиста, чак нова, без прашине.
-Онај пар који се склонио у један од аутобуса, не марећи да добро затвори врата и да се некако заштити, а крв је већ проливена, почињу да се воле и девојка седа на волан, активирајући сирену. Акумулатор ради??
-Има тога још, посебно аматерско коришћење пиштоља, али , како већ написах, редитељ је дозволио тој екипи авантуриста да покажу колико су неспремни за преживљавање.
И, на крају филма, изванредна, оригинална порука. Док контаминирани новац иде кроз стотине руку, показујући да људима ништа није страно када је он у питању, зараза се шири с предвидим резултатом - као и увек кад је новац у питању. Једини који је дигао руке од њега је онај инвалид, домородац, који је свестан до каквог апсурног краја су довела сва ова убиства.
Својевремено сам гледао сјајан филм о једној крупној новчаници која је променила много власника (један је изџепарен, други ју је изгубио, трећем је ветар донео пред ноге ту банкноту) али не бих тако далеко ишао и са овим асоцијацијама.
Све у свему - овакав приказ сам написао у нади да ћу вас мотивисати да филм гледате увек из више углова, јер он их и има. Иза сваке идеје крију се утицаји, туђе идеје, неки зачеци. Због њих вреди погледати сваки филм, али не на први поглед, већ на много више погледа јер се само тако слојеви естетике појединог дела могу открити, па и разумети.
Наравно да топло препоручујем овај филм.
|
