Ratni film

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ukoliko neko od vas ne svraća na Military forum, podsetio bih da tamo imamo temu o sedmoj umetnosti i oružju. Tamo sam izneo svoje utiske o filmu ''Prkos'' (''Defiance''), pa ću ih ovde podeliti s vama.

rNije čudo što se ovaj film pojavio relativno kasno i što baš načinje ovu temu. Stradanja Jevreja za vreme Staljina i Hitlera opisali su mnogi, ali malo njih na filmski način. U filmu ''Komesarka'' (neverovatnom umetničkom delu koje je čekalo decenije da izađe iz bunkera) ima o tome dovoljno, no ovaj film je drugačiji.

O filmu jedan poznati kritičar kaže sledeće:

Вызов» — не историческая драма, не хроники войны, не огневой боевик. И даже не психологический этюд. Это презентация «нового Джеймса Бонда» в необычном антураже — на белом коне и с тройфейным «шмайсером» на шее. … Фильм непоправимо простоват. Он задуман и реализован как сентиментальный комикс. Нет боли и страсти. Нет человеческих драм. Есть ролевая игра на полях истории. Джеймс Бонд с талмудом.

Mislim i mogu da utvrdim da preteruje u strogoj i nenamenskoj kritici. Zašto?
Belorusija je, posle Poljske , srazmerno najviše na svetu stradala od nemačke soldateske. Ko je gledao film ''Idi i gledaj'', prvo šokantno i realističko ostvarenje u stilu Sema Pekinpoa, zna o čemu je reč. Koji god segment njihove istorije da uzmete, ne možete pogrešiti. Tako nije pogrešio ni reditelj. Međutim, ostaje istina da su o jevrejskim patnjama ipak morali da progovore najbolje i najviše sami Jevreji. Treba videti pooduži spisak , odnosno kast listu aktera filma pa da mnogo toga bude jasnije.
Film prikazuje grupu Jevreja koja je rešila da slobodno živi i umre. To je bilo moguće samo u pustinjačkom životu, nekoj vrsti neverovatne ''hipi'' porodice usred beskrajnih šuma Belorusije. Kroz iskušenja mnogi ne prolaze, ali vođe stasavaju u prave vojnike i čeliče se u najsurovijoj borbi - borbi za život.
Šta reći o produkciji, osim to da je izvanredna? Kamera i fotografija u stilu ''Spasavanja redova Rajena'' već su standard u snimanju akcionih scena, a glumci su (za moje pojmove holivudskog šmirantstva) prilično uverljivi. Znajući da Ameri obično prave filmove kao što rade reklamne kampanje za izbore, bojao sam se da će i ovde napraviti gafčinu i grubo se poigrati s jednom epopejom. Istina je da glavni junak po svojoj vokaiji podseća na Mojsija, ali ta mojsijevska priča utemeljena je u svakoj priči o Jeverjima.
Detalja ima stvarno mnogo za opsivanje, a slažem se da je scena borbe s vukom izvanredna. Naravno, i momenat kada Tuvia žrtvuje svog belca da bi se prehranili...Film obavezno treba odgledati, bez obzira što je bleda senka u odnosu na ''Idi i gledaj''. Jednostavno, kad je gluma u pitanju Ameri Rusima vodu ne mogu da nose, ali to već znamo. Ovaj film je morao znatno ranije da bude snimljen, a sada, kada su prošle tolike godine, producenti sebi dozovoljavaju i malo patetike, a glumci obavezno šmire. Kad taj talog odbacite, ostaju fakta - a ona su strašna.

Setio sam se jednog od najvećih hroničara jevrejskog stradanja, Leona Urisa, autora fantastične knjige ''Mila 18'' prema kojoj je snimljen film ''Uprising''. On u knjizi ''Topaz'' kaže (kroz usta jednog svog junaka=): ''Hoću da napravim tim u kome će 12 Jevreja potući u fudbalu tim 12 Amerikanaca''. Po tom modelu je nastala izraelska vojska. Da nikada niko više ne ubija nekažnjeno Jevreje.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Pre nekih deset godina sam gledao film 84 Charlie MoPic, radi se o snimatelju koji u Vijetnamu (ili negdje) prati i snima neku patrolu i bivaju napadnuti. Ako mozete negdje naci ovaj film, pogledajte.

Filmovi za respect:

Apocalipsa danas
Full metal jacket (Pancir)
Spasavanje redova Rajana
Pisma sa Ivo Jime
Tri kralja
Orlovo gnezdo....

Gledao sam ovaj Ruski film o Avganistanu i nije mi se svideo, iskreno ne volim ruske filmove, bez obzira na kvalitet.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Lovac na jelene
Spasavanje redova Rajana
Snajperista

O domacim, jedino ,,Kraj rata ,,

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Film koji za englesko govorno područje nosi jednostavan naziv – ’’Taihang mountain’’ jeste jedan od onih filmova koji je od početka zamšiljen i koncipiran kao epska freska, odnosno epopeja, shodno događaju koji opisuje. Reč je o veoma važnoj, presudnoj bici drugog kinesko-japanskog rata, kada je general Zu De, predvodeći ka istoku novoformiranu Osmu armiju, prešao Žutu reku i krenuo u krvavu bitku sa japanskom armijom u području planine Taihang. Istorijski podaci su nam poznati. Da su Japanci pobedili, sada bismo gledali japanski film sa tom tematikom.

Trebalo bi, shodno kritičarskom bon-tonu da najpre skrenem pažnju gledaocu šta je to dobro u ovom filmu, zbog čega bi trebalo da ga pogleda (da ne kažem da ode u bioskop pošto je to gotovo izumrli ritual, a i sumnjam da će ovaj film biti u našoj mreži); trebalo bi, ali namerno to preskačem iz jednostavnog razloga: u eri digitalizacije efekata, sada i Pepeljuga može da izgleda uverljivije od ’’Spasavanja redova Rajena’’, pa se više i ne oduševljavam takvim dometom. Rekao bih da je to za sadašnje ratne filmove (osim za naše ’’siročiće’’) to manje-više standard, nešto bez čega se ne započinje. Kostimogafija, rekvizita, pirotehnika, sve je to već na nivou očekivanog . Znajući kinesku megalomaniju i odsustvo producentskih briga za pare, jasno je da reditelj ovoga filma nije imao problema da, ako treba, i Žutu reku usmeri uzvodno. Mene kod tog filma brinu neke druge stvari. Šta je to kod ovoga filma što od početka izgleda i deluje odbojno i neuverljivo? Film ’’pati’’ od neprevaziđenih bolesti filmova tog tipa (naručeni film sa istorijskom tematikom, za potrebe dugorečne mitologije vladajućeg režima) i to se vidi u nategnutoj i preopširnoj priči. Po takvom pristupu reditelj ovoga filma ne razlikuje se mnogo od Veljka Bulajića ili Stipeta Delića. Može biti da mi taj veliki narod i ne razumemo baš najbolje, ali film nije nešto što se ne može razumeti. Njegov jezik slika razumljiv je i nepismenima. Šta to onda može gledalac, bez velikog poznavanja istorije, pa i estetike filma , da vidi u ovom dobro izrežiranom filmu? Mnogo scena pogibija, patnji i užasa rata. I taman kad pomislite da nikome nije svejedno da li mu gine narod, makar ga bilo na stotine miliona, usledi kraj koji je na ivici kiča: ponosni komandant takoreći recituje svoje poruke šetajući kamenitom obalom i bukvalno žute reke, citirajući Mao Cedunga, sumirajući svoj životni put, itd. Najkraće : i da nisam gledao film ’’Zbor’’ (nastao posle ovoga filma) ne bih imao o filmu ’’Taihan mountain’’ visoko mišljenje. Ovako, ostaće to još jedan naručeni film, sa svim svojim manama (i ponekom vrlinom).

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

brate gledao sam taj ruski film koji mi je preporucio brat iz rusije...naravno da cu ga kao i ti preporuciti svim ljubiteljima ratnih filmova

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Das Boot. Kratko, jasno i zloslutno. Do pojave kosmičkih brodova i plovila na atomski pogon podmornice su bile najkompliovaniji , najsloženiji i najmističniji proizvod ljudskih ruku, namenjen (uglavnom) ratovanju. Podmorničari su bili i ostali svet za sebe, sa svojim pravilima, običajima, navikama. To stvarno ne može da bude svako. Interesatno je da filmova o podmornicama i nema toliko mnogo, koliko bi se moglo očekivati s obzirom na to da je reč o izvanredno ubojnom sredstvu , rizicima i šteti koje ono može da napravi, atraktivnim bitkama i presudnoj ulozi. Kao da su svi bežali od te klaustrofobične sredine, gotovo sugerišući gledaocima da dole, duboko pod vodom, i nema bog zna šta interesantno da se vidi i doživi. Tesno, smrdljivo, deprimirajuće...i stvarno opasno. Nisu dovoljni samo neprijatelji da je pošalju na dno ; podmornica, kao i svaki drugi brod, ima protiv sebe medijum u kome se nalazi – more. I podmornica može da potone, kao sve drugo što je čovek smislio da bi se kretao dvema trećinama Zemljine kugle.

Apsolutni rekorder u filmskom svetu je , sasvim sigurno, literarni predložak fantastičnog sadržaja ( i kvaliteta) – ‘’20.000 milja pod morem’’. Koliko sam uspeo da izbrojim i koliko pamtim, bar deset ekranizacija (od kojih jedna i Volta Diznija) direktno su inspirisane životom i idejama kapetana Nema i nadahnute njegovim motom ‘’Mobilis in mobili’’. Pokretan u pokretnom. Drugi sadržaji, podvizi bezbrojnih podmorničara tokom Prvog i Drugog svetskog rata ostajali su u senci gigantskih kopnenih ili pomorskih bitaka. Kao da producenti nisu imali volje ili računa da se pozabave ovim usamljenim rantnicima, na samoj granici mistike i frustracije. U midvejskoj bici mnogo su bili atraktivniji nosači aviona, a podmornice su te koje su naoružane srazmerno skromnim ubojnim sredstvima pokrenule klackalicu japanskog poraza. U danu ‘’D’’, nedelju dana neprimećena, u plitkim vodama Lamanša ispred francuske obale, ‘’sedi’’ saveznička podmornica i vreba trenutak da javi pravi momenat za invaziju. Operacija se zove ‘’Damin gambit’’. Svi šahisti znaju da je to otvaranje u kome se žrtvuje pešak. Podmornice su se , kao glavno izražajno sredstvo filma, relativno retko pojavljivale u realnim ratnim situacijama, čak više ih je bilo u komedijama(!).

Tako je bilo do 1981. godine koja predstavlja anno domini svih filmova ovoga žanra. Vreme se meri do nje i posle nje. Talentovani Volfgang Petersen, rođeni Saksonac, izvanredni reditelj napisao je sjajan scenario na osnovu istinitog događaja. Velika nemačka nacija koja je svetu dala nebrojano mnogo umetnika u svim oblastima, decenijama posle Drugog rata s izuzetnim frustracijama prećutkivala je taj period s logičnim razlogom: niko ne podiže spomenike poraženoj strani, ni mermerne, ni umetničke. Književnost s tim nije imala problema jer su Konsalik, Kirst, Zagersova i drugi napisali već mnoštvo izvanrednih romana sa ratnom tematikom, ali s knjigama je lako – njih čita pojedinac, u tišini svoje sobe. Filmovi su popularni, očigledni su i ‘’zarazni’’. Nemački umetnici su vrlo ‘’stidljivo’’ tretirali Drugi svetski rat. Onda je, te 1981. godine distributersku mrežu potresao zemljotres zvani ‘’Das boot’’ – podmornica. Suprotno svemu što je do tada viđeno! Nemački podmorničari , izvikani zlikovci koji su na dno poslali milione tona dragocenog ratnog materijala i pobili hiljade ljudi, stradalih uglavnom u najvećim mukama, goreći i daveći se, odjedanput su izgledali ‘’čovekoliko’’. Prosečan, i ne samo prosečan, gledalac veoma lako se, od samog početka filma, identifikuje s herojima ove sage, ostajući do kraja filma uz njih.
Film ne bih prepričavao jer to i nije cilj prikaza koji treba da ga preporuči, već bih podsetio kakve je sve predrasude morao da savlada da bi uspeo na svetskom filmskom tržištu:
-Ratni film na nemačkom jeziku, netipičnom za stizanje na blockbuster liste
-Tema na prvi pogled neatraktivna, inspirisana doživljajima i ratnim podvizima poražene strane; ispali i zaboravi...
-Glumci nepoznati (kao i reditelj) ; ni jedno ime ni izbliza nije obećavalo da će puniti kase.
-Filmski postupak je apsolutno tipičan za umetničke filmove što je sa holivudskog stanovišta otežavajuća okolnost: urađena je kompletna karakterizacija svih likova, scenario po svojoj dinamici i tempu izvanredan, kamera i fotografija uverljivi, u pojedinim trenucima i sekvencama vanserijski; kostimografija, rekvizita, scenografija do kraja uverljivi i svrsishodni. Ovakvim postupkom reditelj i autorska ekipa odmah su postavili vrlo visoko lestvicu zahteva i od ekipe i od gledalaca i to im se višestruko isplatilo. Ne samo to; letimisali su se kao poštovaoci zanata, struke, ali i istinski umetnici.
-Svesno su izbegavani jevtini postupci i ‘’trikovi’’ tipični za niskobudžetske, akcione filmove s kojima se lako stiže do publike , ali isto tako i lako potcenjuje publika.

Uzimajući u obzir sve ove, ali i druge prepreke, mora se s pravom konstatovati da je ‘’Das boot’’ uspeo ‘’uprkos svemu’’ i dokazao po ko zna koji put da prave umetničke vrednosti nemaju granica i da lako stižu do gledaoca. Kada se ovaj film pojavio kod nas, ‘’po službenoj dužnosti’’ reagovale su razne boračke organizacije, no ni to nije moglo da spreči veliki uspeh ovoga filma. Reč je, jednostavno, u hrabrom, izuzetnom umetničkom delu, žanrovski apsolutno opredeljenom, koje je upravo zbog svoje hrabrosti i beskompromisnog pristupa temi, bilo ‘’osuđeno’’ da uspe. Ovaj film otvorio je vrata mnogim drugim filmovima iz tog miljea. Kasnije, kada je pao berlinski zid i progovorila ruska istoriografija i njihovi potencijali, ovaj opus je dodatno obogaćen.

Za one koji nekim čudom nisu gledali film, da ukratko prepričam: posada podmornice, predvođena kapetanom zvanim ‘’Stari’’ ( u podmorničkom svetu čovek sa kasnim tridesetim je starac), kreće u slobodni lov na Atlantiku. Biva progonjena od razarača, probija se kroz giblartarski moreuz, spasava se od svih mogućih iskušenja serijom podviga i , na kraju, strada na matičnom doku, na pragu izbavljenja, ‘’davi se u kadi’’’ bombardovana u iznenadnom napadu koji nije mogla da predvidi ili spreči. Strada, dakle, zbog tuđeg previda. I sve to, u tri celine, traje nešto više od dva sata. Priča kakvu su mogle da ispričaju posede stotine drugih podmornica, sa svih zaraćenih strana – pod uslovom da su dobile priliku za tako nešto.
U ovako koncipiranom i realizovanom filmu mnogo je izvanrednih detalja koje treba više puta vraćati i analizirati. Pregled mornara koji su dobili vaške, ‘’disko’’ zabava u tesnom prolazu, poseta nemačkom brodu u španskoj luci, scene borbe...Međutim, izdvojiću jednu sekvencu koja se ne tiče samo filma, već ljudskog roda uopšte. Na dnu okeana podmornica ‘’sedi’’ čekajući da neprijatelj ode. Pre toga je , u uslovima najveće tišine, obavljen mehaničarsko-inžinjerski podvig: podmornica koju su načele dubinske bombe, opasno ugrozila dubina van svih dozvoljenih granica, potpuno je opravljena i spremna ne samo za povratak kući već i za borbu! To je sve, kako rekoh, trebalo izvesti u uslovima tišine , da nikome ne ispadne ključ ili čekić i napravi izdajnički zvuk koji se čuje kilometrima kroz vodu. Tehnologija se i kod nas i kod drugih zove ‘’štap i kanap’’. Kada su je konačno sredili, koristeći svoja znanja, požrtvovanost i iskustvo, kapetan i šef pogona sede, umorni i zadovoljni. Kapetan izgovara izvanrednu rečenicu: ‘’Sve što ti stvarno treba jesu ljudi...’’. Ako zanemarimo ostale kvalitete filma, ova rečenica je dovoljna da se ‘’Das boot’’ prikazuje na svim pomorskim vojnim školama kao primer požrtvanosti, posvećenosti i lične hrabrosti koja nema veze ni sa kakvim režimom. Poruka je potpuno remarkovska : more ne zna za miljenike . Prežive samo najbolji...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 11 Avg 2009 20:40

Sta da se kaze Siriusu... opet nema sta da se doda...,,Ne uv..cim se ja nikome,, da me ne bi pogresno shvatili..ali ovakvom komentaru se nema sta dodati! Jedinstveni su bili ti ljudi ,,podmornicari,, sa bilo koje strane. Psihofizickih sposobnosti i ,,Poruka je Remarkovska...prezive samo najbolji....mada bih dodao i najsrecniji!!!Pozz!!! Druze1 Maha!!!

Dopuna: 11 Avg 2009 20:46

Akinnen ::Sirius ::Godine 1993. snimljen je jedan od najboljih ratnih filmova svih vremena - ''Staljngrad''. Film predstavlja nemačko vidjenje te neverovatne epopeje i gigantske bitke koja je preokrenula ratnu sreću na Istočnom frontu. Za razliku ruskih filmova koji kombinuju istorijski verizam, masovne scene bitaka i pojedine ličnosti (reditelj obično prati visoke rukovodioce, kao što je to bilo u ''Bici za Moskvu''), Jirgen Bušer , scenarista i Josef Vismajer, reditelj, opredelili su se za intimnu dramu nekoliko ljudi. Priča je postavljena na dramaturškoj osnovici čuvene knjige Teodora Plivijea (iz trilogije ''Moskva'', ''Staljingrad'', ''Berlin'') i prati sudbinu jednog mladog, ambicioznog poručnika i nekolicine vojnika. Nema talasa pešadije i tenkova, gigantskih pokreta i bitaka - samo mučnina, strah, propadanje i stalno srozavanje svake vrste ljudskog dostojanstva. Reditelj ne kritikuje posebno nikoga, ne mistifikuje Ruse niti pravda Nemce. Jednostavno, prikazuje istinu, a ona je surova: kad se svadjaju slonovi, strada trava. Film treba pogledati jer su ga zanatsko-produkcijski doterali Česi u evropskom Holivudu - Barandovu i po autentičnosti kostima, rekvizite, scenografije, detalja, predstavlja uzor po kome je kasnije napravljen i čuveni film ''Spasavanje redova Rajena''.
Najinteresantniji trenuci filma: borba u kanalizaciji koja apsolutno podseća na sekvence iz CoD 2, i naravno, završne scene u oficirskom skladištu u kojima treba samo gledati Danu Vavrovu, prelepu Čehinju, kako briljira.

To je najbolji ratni film svih vremena. Bar meni.

Dopuna: 11 Avg 2009 20:48

Zadnje je bila greska ...za Akinnen...sorry!

Dopuna: 11 Avg 2009 20:50

Hteo sam samo da naglasim koje film. treba da vidite ti i Khalles pa da razg.!!!

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

IDI KUDA TE NOGE NOSE...

Ovo je, otprilike, slobodan prevod poznatog nemačkog dela koje je na svoj umetnički put i svetsku slavu steklo najpre kao roman Martina Bauera, napisan i objavljen još 1949. samo nepune četiri godine posle Drugog svetskog rata. Podsetio bih da su nemački romanopisci prilično brzo reagovali na strahote koje je njihov narod priredio i drugima i sebi. Helmut Konsalik, Teodor Plivije, Ana Zagers, Helmut Kirst, Remark...Fascinantno je s koliko su beskompromisne kritike, ali i istinskog umetničkog dara za vrhunsku svetsku beletristiku ovi umetnici na častan način prali ljagu sa imena te velike kulture. Tako je bilo i sa ovim romanom koji je nastao na osnovu ratnog dnevnika jednog nemačkog oficira po imenu Klemensa Forela (koga igra Bernart Beterman). Već godine 1959. Fric Umgelter snimio je film po ovom romanu, a 2001. nastao je izvanredni rimejk u režiji Hardija Martinsa i u koprodukciji istorijskim neprijateljem iz filma, ruskim producentom.

Priča je toliko neverovatna da dobar poznavalac filma često sebe hvata u zapitanosti da nije možda scenarista malo više preterao i dao mašti na volju. Neki detalji su toliko neočekivani i , reklo bi se, nemogući uzimajući u obzir naša znanja o tadašnjem Staljinovom rezervatu, ali potvrda stiže sa validne strane – događaji jesu istiniti. O čemu je reč, da prepričam najkraće što mogu: nemački natporučnik kreće na istočni front i tamo biva zarobljen. Reč je o završnoj ratnoj godini. U zarobljeništvu biva osuđen na 20 godina teške robije (ruski običaj da zadrže jevtinu radnu snagu, a istovremeno i iskale osvetnički bes). Stiže na krajnji severoistok SSSR. Prekoputa je Aljaska, ali to nije najgora stvar. Najgore je to što su oni ropski radnici u rudniku olova. U bekstvu mu pomaže doktor koga odlično igra Mihael Mendl, koga pamtimo kao onog odlučnog oficira iz odbrane Berlina (film Der Untergang). Doktor zna da ima rak, svesno mu pomaže i ubija se da bi izmakao osveti kapetana, načelnika bezbednosti logora. Kreće neverovatna odiseja koja traje od 1947. godine pa sve do 1952! Begunac prolazi kroz sibirijadu koju ne vredi opisivati, ali ni doživeti. Dovoljno je zamisliti kako je bilo prilikom snimanja tih sekvenci, pa da vam se sledi krv u žilama. Klemens nailazi na begunce iz rudnika zlata, zatim na šamansko pleme mongola u srednjoj Aziji. Stiže do juga Rusije i granice sa Iranom. Tamo sreće Jevreja poljskog porekla koji mu presudno pomaže nabavljajući mu lažne isprave. Za sve to vreme za petama mu je (koliko god to neuverljivo zvučalo) kapetan NKVD, koji ga sačekuje i propušta na graničnom prelazu – visećem mostu i propraća ga rečima: ‘’Pobedio sam te’’. Odbegli zarobljenik stiže konačno kući. Priča je neverovatna ali, kako rekoh, istinita i podseća na odiseju čuvenog Palilona, Leptira Stiva Mek Kvina.
Šta je u tom filmu vredno zapamtiti i zbog čega vredi odgledati film koji traje više od dva i po sata(!) i predstavlja veliko iskušenje za nestrpljive gledaoce i one sa slabijim živcima?

Evo nekih scena koje svakako treba pogledati više puta, a predstavljaju highlights u svakom smislu reči:
-Prikaz polarne svetlosti koju begunac doživljava u jednom od brojnih lutanja beskrajnim snežnim prostranstvom, kada se čak vrti u krug i nailazi na svoj trag.
-Susret sa lovcima, beguncima iz rudnika zlata koji ga prihvataju samo zato da bi bili sigurni da ih neće odati.
-Spuštanje splavom niz jednu od brojnih sibirskih reka. Doživljava i preživljava obračun ova dva lovca koji stalno motre jedan na drugog zbog zlata koje su uzeli iz rudnika prilikom bekstva. Jedan od preživelih lovaca ga u trenutku lažno stečenog poverenja gurne niz padinu i on pada u nesvet.

-Napadaju ga vukovi . Od njih ga spasavaju mongoli čiji šaman uspešno leči Klemensa. U njega se zaljubljuje Irina i u jurti vode ljubav. Sprema se za neizbežni put, dobija na poklon psa da ga prati i tek onda dolazi do pravih iskušenja, kako sve više, zalazeći u dubinu srednje Azije nailazi na ljudska naselja i civilizaciju.
-Konačno, kombinujući pešačenje, vozove, kamione, on stiže do granice sa Iranom. Tamo ga na ulici spazi poljski Jevrejin i rešava da mu pomogne, nabavivši mu pasoš. Jevrejina saslušava isti onaj kapetan, sumnjičeći ga za pomoć beguncu, a Jevrej, kao i doktor, izlaz traži u smrti. Otkazuje mu srce, posle svesnog napora koji je on učinio.Predstoji još iskušenje prelaska granice koji sam već opisao.
-To nije kraj. U iranskoj policiji prolazi poslednju proveru. Srećan sticaj okolnosti je da u Iranu živi trgovinski prestavnik Nemačke koji je njegov ujak! Ujak ga ne prepoznaje, no tek kada Klemens kaže šta je napisano na poleđini jedne fotografije porodičnog albuma, odiseja se konačno završava.
Čemu nas uči ovaj film? Uči nas tome da ne vredi neselektivno posmatrati gubitnike. Sigurno je da su ogromna, gigantska zverstva učinjena od strane Nemaca (esesovaca) po Sovjetskom Savezu zaslužila osvetu i osudu, no sasvim sigurno je i to da je mnogo Nemaca, ne pitano ni od koga, moralo da obuče uniformu i , ni krivo ni dužno, krene u krvavi rat, a zatim i u epopeju zvanu...idi kuda te noge nose, upravo kako se to dogodilo jednom mirnom, rezervnom oficiru koga nikada nije napuštala nada da će se vratiti svojoj porodici. FIlm nema političke niti verske konotacije, jednostavno govori o jedinki kao večitoj žrtvi ratova i državno - političkih sistema. Zato ga treba obavezno pogledati. Dva i po sata sasvim korisno upotrebljenog vremena.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Taihang mountain.....Da li se moze traziti pod nekim drugim nazivom?

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ne znam, iskren da budem. Ja ga imam pod tim nazivom. Tako piše na špici filma, a inače su kineska imena teško pogodna za transilteraciju.


Inače, evo i ovde prikaza jednog sjajnog filma.


’’Operacija samostrel’’

Godine 1965. Majkl Anderson snimio je jedan od najprovokativnijih i najintrigantnijih ’’naručenih’’ filmova sa tematikom iz Drugog sv. Rata. Film je delo producentske kuće Karla Pontija i jedan deo saradnika (scenarista i drugog kreativnog osoblja) je italijanski. Tako se dogodilo da film koji se bavi jednom od najtajanstvenijih operacija urade nekada suprotstavljene države.
O čemu je reč? Pripreme za proizvodnju bespilotnih letelica Fau-1, kao i uporedna priprema prve balističke rakete Fau-2 bile su toliko obuhvatne i istorijski značajne, bez presedana, da ih čak ni vrhunska kontraobaveštajna mašinerija Trećeg rajha nije mogla sakriti. Dankan Sandis, Čerčilovo kumče i predstavnik Ratnog kabineta, podstaknut inicijativom Ajzenhauera, krajnje ozbiljno je shvatio najavljene pretnje, za razliku od nekih njegovih sujetnih saradnika , pre svega naučnika koji ni blizu nisu bili rešenjima koje su Nemci već posedovali. Sandis se odlučio za interesantno rešenje, praktično jedino koje mu je preostalo, s ozbirom na to da je Penemide i sve ono što se pod tim podrazumeva bilo hermetički zatvoreno za bilo kakvu informaciju. Eksperimentalni primerci su padali u obližnje more, a jedan jedini primerak koji je uz pomoć pripadnika poljskog pokreta otpora dopremljen u Englesku, bio je već zakasnio i delimično neupotrebljiv. Trebalo je, dakle, ući na mala vrata. Ta mala vrata su i Nemci držali pod budnim okom, a reč je kvalifikovanoj ’’radnoj snazi’’, inžinjerima i tehničarima dragocenih profila sa okupiranih evropskih teritorija. Englezi se rešavaju da regrutuju takve naučnike iz svojih redova, a zahtevi su visoki: da savršeno poznaju jezik i, naravno, struku, a da pri tom imaju mogućnosti za stalnu komunikaciju sa Centralom u domovini. Ni Nemci nisu sedeli skrštenih ruku, pa se jedan agent infiltrirao upravo u jedan takav regrutni centar. Igra je počela. Sledom paralelnih radnji, idealnim scenarističkim sredstvom za akcionu filmsku priču, reditelj nas približava krajnjem cilju – podzemnoj fabrici. Sreća je promenljiva; neki agenti prolaze, neki stradaju, kao u svakoj borbi. Film kulminira obavljenim taktičkim zadatkom – lansiranje jedne od raketa je sprečeno masovnim bombardovanjem.
Tu se film završava, ali se ne završavaju poruke filma. Ovo je jedan od najobjektivnijih filmova koji sam gledao znajući da je naručen u istorijsko-propagandne svrhe. Nigde se eksplicitno ne kaže, ali je jasno da su, kada je anti-raketna borba u pitanju, Nemci odneli pobedu. Zašto? Tek pojavom najbržih lovaca kakvi su ’’Tempest’’, ’’Mastang’’ i nove verzije ’’Spitfajera’’ saveznici su mogli da uspešno presreću Fau-1, pa ni tada više nisu smeli da ih prevaljuju krilima jer su ih Nemci u međuvremenu podesili da odmah eksplodiraju ako im se poremeti putanja. I dok su sa tim oružjem mogli kako-tako da se nose, Fau – 2 je ušla u istoriju ljudskog roda i ratovanja kao prvo oružje od koga stvarno nije bilo odbrane, što je bilo ideal svih konstruktora kroz vekove. Tek kad su kopnene snage počele da otkidaju delove teritorije i zauzimaju rampe, prestala su lansiranja. Materijalna činjenica je da su posle kapitulacije Nemačke saveznici pronašli hiljade gotovih i spremnih (!) za lansiranje. Nemci su, dakle, uspeli da zaštite proizvodnju, pa čak i lansiranje, promtno reagujući na pretnje tako što su smislili pokretne lansirne rampe. Međutim, vreme im je isteklo na drugoj strani. Ostalo je, kako se to obično kaže, istorija.
Istina je da je operacija ’’Samostrel’’, najpre nazvana ’’Bodyline’’ u svojoj osnovi imala za cilj onemogućavanje lansiranja raketa putem bombardovanja položaja lansirnih rampi i proizvodnih postrojenja, no film se bavi, pre svega, špijunskom komponentom ovoga rata, tek na samom kraju filma prikazavši bombardere u akciji hirurškog bombardovanja posle džemsbondovskog podviga obaveštajaca koji su infiltrirani u proizvodni kompleks. Analitičari su u filmu pronašli neke nedoslednosti koje nisu bitne za istorijski tok priče, niti su uticale na dramatičnost i efektnost samog filma. Štaviše, sam film, njegova scenografija i enterijeri poslužili su kao inspiracija za nekoliko vrlo atraktivnih ’’staza’’ u popularnoj igri ’’Volfenštajn’’. U svakom slučaju, ostaje kao relevantna činjenica, saznanje da se autorska ekipa filma nije bavila friziranjem istorije niti izvlačenjem ili pak nametanjem zaključaka; to je ostavila gledaocima i vremenu koje je potvrdilo kvalitet filma.
Preporučujem da pogledate ovaj film koji je, shodno produkcijiskim običajima toga vremena, bogato i stručno opremljen, uz pravilnu saradnju sa stručnim konsultantima, uz učešće nekoliko velikih filmskih zvezda kao što su Sofija Loren u kameo roli, Džordž Pepard, Trevor Hauard, Džon Mils, Ričard Džonson, Lili Palmer i, naravno, neizvežni Džeremi Kemp, dežurni Nemac u svim ovakvim filmovima.