offline
- Sirius
- Moderator foruma
- Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
- Pridružio: 17 Maj 2006
- Poruke: 18570
- Gde živiš: I ja se pitam...
|
Napisano: 01 Okt 2010 10:46
SNAJPER - ORUŽJE ODMAZDE
Odgledah končano ovaj film, a imam ga dosta dugo u kolekciji (zahvaljujući Zorgeu) . Nije ni čudo što film ima , praktično , dva naslova . Takava je i radnja filma. Kao da gledate dva različita filma! Jedan, prvi deo, mogao je da se završi sa savršetkom izvanrednih snajperskih akcija koje su tekle svojom dramaturgijom, kamerom i fotografijom, obećavajući odličan film. Sve je u prvih petnaestak minuta najavljivalo da ćemo se nagledati odličnog filma. Vrlo moderan, od prvog kadra uzbudljiv i precizan, ostavljao je utisak da su se reditelj i scenarista pobrinuli da dobiju pravog konsultanta, pa u filmu možemo od početka gledati kadrove koji bi mogli da posluže kao nastavno sredstvo u snajperskim školama. Ukupna boja fotografije, pejzaž (scenografija), kostim (uniforme) i oprema govore o tome da se o tom delu filma mnogo vodilo računa, s ciljem da se iz već dosta izlizane oblasti priče o snajperima napravi nešto novo i zadrži pažnja gledaoca.
...A onda počinju naivnosti i posrtanje : smrt Alesje, ''Belorusičke'' i preživljavanje kapetana, vođe snajpera, odjedanput daju priči lični ton obračuna i neuverljivosti jer je nemački snajper mogao oboje da ih naniže na jedan metak i da bez romantičarskog pristupa reši celu stvar onako kako se to u borbi na život i smrt radi. Odatle počinje sunovrat filma jer se on prebacuje radnjom u 1945. godinu. Autori filma se od tog momenta gotovo utrkuju ko će napraviti naivniju grešku. Film je mogao da počne od tog drugog dela i da mu niko ništa ne zameri. I u samom toku filma to tako izgleda - kamera je drugačija, fotografija je drugačija, sve je drugačije. Kao da gledamo drugi film! Kao što je prvi deo filma mogao da se razvije u zasebnu ratnu priču i da sačuva autentičnost koja je obećavala, tako je drugi deo filma mogao da krene zasebnim putem. Kako? Mogla je da se razvija do tada neiskorišćena priča koja je svima poznata - kako su Rusi dolazili do ''how-now'' nemačke tehnologije; isto kao i Amerikanci, Britanci, Francuzi. Imali su sve elemente za dobru priču i sve je bilo na njenoj strani...osim samog filma koji je pogrešno počeo, kao jedan vrlo dugi uvod o glavnom junaku filma, kapetanu, vođi anti-snajperskog tima. Tu, na početku ''drugog dela'' filma, počinje dekoncentracija i brljanje i u situaciji smo da gledamo mnogo filmskih, istorijskih i dramaturških grešaka koji ovaj film svode na naivnu, petparački ispričanu priču. U ambijentu dvorca gledalac se uverava da je stanje mirnodopsko, nemački građani svraćaju za pomoć u hrani , odeći, pretrazi za svojima, atmosfera je praktično mirnodopska. Ništa ne govori o dolazećoj opasnosti...A za to vreme u zamku komotno ''živi i radi'' grupa vrhunskih nemačkih snajpera. Ni scenarista ni reditelj ne odgovaraju na logično pitanje - gde ti ljudi žive, gde se skrivaju, spavaju, jedu, funkcionišu? Na kraju krajeva (ili na početku) - koja to vojska (ratujući od Finsko-ruskog rata pa nadelje) posle petogodišnjeg ratovanja, dozvoljava sebi luksuz da osvoji jedan grad (i zamak u njegovoj okolini), a da ga ne pretrese temeljno, uverivši se da nema neprijatelja. U svim osvojenim gradovima Rusi su bombama ''pretresali'' svaki šaht kanalizacije, a o tome da su otvorili svaku moguću sobu u Nemačkoj da bi je opljačkali, da ne pričam...E, u ovom filmu to se ne dešava! Ovde je ceo jedan zamak ''stavljen u karantin'', bez pretresanja i pretvoren (za potrebe radnje) u poprište snajperskog rata. Samo ta nelogičnost i naivnost dovoljna je da čak i prosečan gledalac isključi uređaj i baci disk, no mene je filmofilska pažnja držala do kraja...A do kraja sam se uverio u taj trend gluposti i brljotina. Iskusni, prevejani snajperi ginu naivno i ''kaubojski'', žena (naučnikova saradnica i ljubavnica) ume da nemačkog vojnika ubije kamenčinom, ali ''ne ume'' da se sagne i uzme njegovu pušku, ruski vojnici (koji su prošli sito i rešeto krvavog rata) ginu na sred dvorišta kao snoplje, a nikome ne pada na pamet prva stvar koju svaki vojnik zemljine kugle ume prvo da uradi - da potraži zaklon. Itd, itd. Na kraju se naučnik i njegova ''saradnica'' bezobrazno dugo grle i ljube, kao da je cilj radnje bilo ne da se spasi naučnik već da se njih dvoje srećno spoje (a pre toga su predstavljeni kao službeni saradnici, a ne ljubavni par). Mnogo toga je, dakle, u drugom delu filma uvredljivo naivno i aljkavo urađeno, nedostojno ruske (i beloruske) filmske škole. I za kraj, ali ne i poslednje u tom nizu preterivanja, moram da navedem filmski efekat koji čak ni u filmu ''Snajper'' (trećerazrednoj američkoj produkciji sa Besingerom u glavnoj ulozi) nije lepo pristajao: reč je o onom ''usporenom'' metku koji kamera prati kroz vazduh. Rekoh, to čak i u onoj petparačkoj produkciji glupo i neuverljivo izgleda, a kako tek izgleda u filmu koji je imao umetničke aspiracije, možete zamisliti.
Ovo je jedan od retkih filmova s tog prostora koji iskreno ne preporučujem da odgledate. Ili, da budem precizniji - odgledajte prvi deo. To je deo od koga je mogao da nastane dobar film.
Dopuna: 01 Okt 2010 12:11
http://ru.wikipedia.org/wiki/Сна.....80;я
Dopuna: 11 Okt 2010 12:11
FALSIFIKATORI
Iz jedne , tzv. male kinematografije, austrijske , na poklon i profesionalcima i hobistima, filmofilima, stigao je izvanredan film. Reč je o delu kratkog i obećavajućeg naziva ''Falsifikatori'', koji produkcijski pripada 2007. godini . U trci za oskar u konkurenciji najboljeg filma van engleskog govornog područja, na osamdesetoj dodeli , 2008. godine pobedio je i pokazao da nema velikih i malih kinematografija, kada je reč o ideju , odnosno njenoj realizaciji. Iza samog naziva ne krije se kriminalistički film, mada je radnja u njemu kriminalna, u svakom smislu te reči. Radnja filma obuhvata zloglasnu operaciju ''Bernhard'', jednu od ingenioznih, beskrupuloznih ideja nacističke države, zloglasnog Trećeg rajha. Držeći se čuvene maksime da je u ratu, ljubavi i trgovini sve dozvoljeno, Nemci su došli na ideju da u ogromnim količinama falsifikuju novčanice dve velike neprijateljske sile - funtu i dolar - i puste ih u promet, na taj način potkopavajući ekonomiju tih dveju zemalja. Da razviju ovu ideju do nivoa realizacije ohrabrili su ih uspesi Abvera (vojne obaveštajne službe) i drugih špijunskih organizacija koje su bile organizovane pod jednim imenom - RSHA; sve te službe su za svoje potrebe stalno falsifikovale najrazličitije vrste dokumenata, Ti dokumenti su , često, do savršenstva bili uspešni , a i morali su jer je dragocenim agentima od toga , vrlo često, zavisio život. Prvobitna ideja sastojala se iz jednostavnog postupka - da se iz aviona bacaju falsifikovane novčanice, računajući na iskušenje običnog čoveka koji bi novčanice zadržao i njihovom upotebom izazvao neku vrstu inflacije. Međutim, kada su ustanovili da su došli do savršenog falisifikata (po izgledu i kvalitetu), odlučili su se za drugu vrstu taktike: ono što se u ekonomskom žargonu zove ''pranje novca''; preko odgovarajućih poslovnih veza, transakcija, svetskih berzi i neutralnih banaka, ubaciti ''prljav'' novac i za njega dobiti ''čist'', odnosno ući u legalne tokove ekonomija zaraćenih strana. To je bilo moguće jer su u Evropi bar tri zemlje bile neutralne u najformalnijem smislu te reči, kao i, praktično, cela Južna Amerika. Šta im je išlo na ruku? Naravno, pre svega ratni milje u kome je teško bilo proveravati poreklo novca; njegovu autentičnost - to da, uvek je bilo moguće, ali samo poreklo (koje je i danas teško utvrditi jer se ''pranjem'' novca, odnosno zametanjem tragova nelegalnog toka bave najveći znalci) je bilo gotovo nemoguće. ''Pare ne smrde'', rekli bi Amerikanci. Pogodovalo im je i to što je ogroman broj , čitave mase izbeglica, sa sobom nosio zlato, dijamante, ali i hartije od vrednosti mnogih okupiranih zemalja koje su svoje trezore i podloge držale u neutralnim bankama. Brojna osiguaravajuća društva iz SAD nisu se libila da čak naručuju bombardovanja pojedinih industrijskih regiona u Evropi (videti izvanrednu knjigu zagrebačkog ''Globusa'' - ''Tko je financirao Hitlera?''). No, ono što je ovu akciju prevelo iz oblasti teorije u izvodivu oblast prakse bila je istinska štamparska i falsifikatorska veština. Ona dokazuje staro pravilo organizacije - bitka na makroplanu dobija se u mikroorganizaciji. Jednostavnije rečeno - uzalud dobra ideja ako nema ko da je dobro realizuje. Nemačka je zemlja u kojoj je izmišljeno štamparstvo kao takvo, ali to nije bilo dovoljno. Trebalo je, iz ogromog rezervoara ljudskog resursa koji se pod nemačkom čizmom pružao do Lamanša do podno Moskve , naći prave stručnjake.
Nemci su ih našli među kriminalcima i smestili su ih u najčuvaniji logor na svetu - Sashenhazen. Tamo su, u zlatnom kavezu, falsifikatori celog sveta mogli da se osećaju kao deca u prodavnici čokolade: prvi put nisu morali da se uzdaju samo u genijalni ručni rad niti da se kriju, već su koristili sve resurse jedne ogromne države. Rezultat je morao da usledi, pogotovo što je alternativa uspehu bila gasna komora, odnosno metak u potiljak. I bez toga su falsifikatori znali da im je kraj ''već viđen'' jer ih niko neće pustiti da prežive i pričaju šta su radili.
U centru priče je berlinski Jevrej, falsifikator Salomon ''Sali'' Sorovič. On nema samo zlatne ruke, već i odlično poznaje običaje zemalja i navike ljudi čiju valutu ili dokumente falsifikuje. Dalje priču neću razvijati, jer nemam običaj da prepričavam film, niti da zadovoljstvo otkrivanja sadržaja oduzmem gledaocima. Film treba videti i zbog još jednog razloga: na red, konačno, dolaze tzv. ''zaboravljene bitke'', oni događaji koji nisu atraktivni kao što su sudari titana na bojnom polju, ali su svakako uticali bitno na tokove istorije. Za scenario je iskorišćena memoarska građa slovačkog tipografa, jevreja Adolfa Burgera koji je i bio konsultant na snimanju filma. Zahvaljujući izvanrednoj produkciji, sjajnoj glumačkoj podeli, ali i potpunoj svesti da je to kinematografija koja nema pravo na grešku, dobili smo izvanredan film u svim segmentima koji se pod tim podrazumevaju. O tome sam pisao kada sam se bavio izvanrednim delom Volfganga Petersena ''Das Boot''. Ako analiziramo sam rediteljski postupak vredi primetiti da je ceo film jedan flashback jer počinje i završava se posleratnom epizodom u kockarnici, kada Sali dolazi u Monte Karlo gde iz sujeverja i emanacije , u velikom stilu, potroši sav falsifikovan novac uz suvoparno objašnjenje: ''Nema veze, napravićemo novi...''. To je jedan od filmova koji se ne gleda ''na preskok'' jer je briljantnih trenutaka previše da bi se u nestrpljenju gledali. Ovaj film traži strpljenje , znanje i poznavanje istorije i s lakoćom dobija sve što je i zatražio. Stoga su i nagrade kao što su oskar, nominacija za Zlatnog medveda i druge, stigle na tacni.
Dopuna: 04 Nov 2010 11:47
KRAJ (ili : sibirijada na točkovima)
Treba biti iskren filmovil (to će reći - bar dobro upućen u aktuelnosti), pa iza ovog potpuno bezličnog i neinventivnog naslova uočiti (''prepoznati'') da je reč o vanserijskom ostvarenju. Reč je, naravno, o filmu izvanrednog reditelja Alekseja Učićelja (Алексей Учитель) koji je najpre prikazan na festivalu u Torontu pretprošlog meseca, a pre nešto više od mesec i po dana krenuo je u mrežu širom Rusije i nekadašnjeg SSSR.Da se može zaključiti da je reč o izvanrednom filmu, treba znati podatak da je iz bogate i odlične ruske produkcije upravo on izabran za ruskog kandidata za Oskar. Da li će u tu konkurenciju ući zavisi od dalje procedure, odnosno od procene članova američke Filmske akademije. Da li će se to dogoditi ili neće, sada nije ni toliko važno jer su merila te Akademije odavno ispomerana i ispolitizovana, pa ni njene odluke nisu u estetičkom smislu obavezujuće, no je predmet druge analize.
O kakvom je filmu reč i čime se on bavi? Za početak, biće dovoljno da kažem da su u njemu dve glavne uloge rezervisane za Sibir i za voz. Sibir, to magično ime koje opčinjava ceo svet i izaziva razne asocijacije, zahvaljujući Nikiti Mihajlkovu , ali i drugim autorima, stigao je u velikom stilu na bioskopski ekran i od tada se ne skida s njega. Kao da nije dovoljno to surovo životno okruženje, Sibir je simbol pretnje, smrti, gulaga, staljinizma svih vrsta, ali i neverovatnog, gotovo mitskog bogatstva i neistraženosti, ali i Obećane zemlje. Železnica, pruge i vozovi , jesu kičma razvoja i života ove ogromne zemlje, neka vrsta čeličnog krvotoka bez koga se ne može zamisliti bilo kakva priča o napretku. Hteo ne hteo, ruski reditelj ne može izbeći voz u svojim kadrovima. Da se Živojin Pavlović kojim slučajem rodio i radio u Rusiji, osećao bi se kao dete u prodavnici slatkiša. Međutim, ako je kod Pavlovića voz manje scenografija, a više kameo pojava (često se i nepotrebno pojavljuje u filmu kao kada Hičkok prošeta ispred kamere), ovde je voz aktivni učesnik priče. Za razliku od Živojina, zaljubljenika u vozove, Aleksej Učićelj ne mora svoju ljubav da podstiče i razvija uz pomoć umetničke slobode ili imaginacije; dovoljno je da ''prepiše'' bilo koju sekvencu iz sabranih dela najvećeg scenariste svih vremena - Gospodina Života. Bez želje da otkrivam čari prvog gledanja , osvrnuću se u najkraćim crtama na potku filma jer bez toga će sve moje dosadašnje tvrdnje ostati nedorečene.
Uz pomoć četiri ili pet neophodnih i svrsishodnih flešbekova saznajemo da u malo polu-logorsko naselje simboličnog imena ''Kraj'' (kraj, ivica, rub, ali i zavičaj) godine 1940. dolaze dva nemačka inžinjera - Gustav i njegov pomoćnik, ali i Gustafova kćerka Elza, da pomognu u konstrukciji jednog važnog mosta. Most se , usled strašnih vremenskih uslova , sruši na svom spoju a surovi oficir NKVD koga maestralno, po običaju, glumi Sergej Garmaš (najbolji epizodista svih vremena, najnagrađivaniji grlumac ''drugog plana'') ubija inžinjera i pomoćnika, dok Elza beži u tundru. Tim kadrom njenog bekstva ( reditelj ostavlja gledaoca u dilemi da li je ona preživela jer se na površini reke vidi samo njen šešir) počinje film. Jesen je godine 1945. i u to naselje dovedeni su , iz logora u logor (!) sovjetski građani koji su već prošli jednu golgotu: preživeli su kao zarobljenici nemačke logore. Ni to Staljinu nije bilo dovoljno već ih je prosledio u Sibir - za svaki slučaj, da još malo okaju svoje grehe što nisu bili spremni (''zahvaljujući'' upravo njemu) da se odupru nemačkoj sili. Dakle, to nije pravi logor, ali jeste svejedno što tu nema žica jer se nema kuda pobeći. U takvo ''mesto'' stiže seržant, ratni heroj i veteran Ignjat (fantastični Vladimir Maškov), pre rata profesionalni mašinovođa i počinje da se bori za svoje mesto. Posle blesave i neoprezne trke lokomotivama, pri čemu je zamalo izbegao katastrofu, ostaje bez lokomotive, ali ne miruje: na nagovor jednog starosedeoca (ruskog aboridžina) prelazi onaj srušeni most i na drugom delu pruge nalazi fantomsku lokomotivu zaraslu u rastinje . Tu počinje pravi zaplet! U lokomotivi je sve te godine živela Elza. Kako, to reditelj ne odgovara već ostavlja nama da zamislimo kako jedna mlada žena može pet godina da živi u lokomotivi - bez soli, šećera, makaza, šibica , mada nam ostavlja mogućnost da pretpostavimo da ju je onaj švercer, domorodac, redovno snabdevao. Ignjat, koji je već našao svoje mesto u naselju u krevetu Sofije (koja je donela iz Nemačke dete za koje će se kasnije ispostaviti da ga nije rodila sa Nemcem, zbog čega je u logoru, već da ga je spasla iz ruku poginule majke , Nemice) počinje uz Elzinu pomoć da rekonstruiše tu lokomotivu...Priča poprima tvrdoglavo mitski karakter i sve na prelep čehovljevski način počinje da dobija smisao i dolazi na svoje mesto...Dalje ćete moći i sami.
Kakve sve asocijacije budi ovaj film?
Ko je čitao ''Sedam hiljada dana u Sibiru'' Karla Štajnera od prve sekunde razumeće ovaj film, a ko je gledao filmove kao što su ''Idi dokle te noge nose'' (odiseja nemačkog zarobljenika koji je tri godine proveo bežeći iz Sibira , preko Rusije do Irana) ili ''Pomahnitali voz'' Andreja Konačlovskog, smesta će svojim asocijacijama pustiti na volju. Fantastična fotografija i lucidna kamera dočaravaju nam ono što je i samoj mašti teško dohvatno. Prelepe , divlje reke, nesputane u svojoj lepoti; medved koji sedi na obali i posmatra voz, ili ide prugom; šume na kojima reditelj čak i ne insistira; ljudi koji su ogrezli u divljini, ali nisu izgubili ljudskost, itd, itd. Sve nas to asocira na vrhunska ostvaranja u kojima su priroda, divljina i surovi pejzaž, uskladili ljude i njihove mašine u borbi za život.
Trenuci za pamćenje? Sad bih mogao bez ikakve griže savesti da kažem da je to ceo , ili gotovo ceo film, no izdvojiću neke sekvence:
-Scena ''parenja'' Sofije i Ignjata u njenom sobičku je toliko erotizovana i puna nervoze, kao da je reč o skrivenoj kameri;
-Hazarderski prelaz preko improvizovanog mosta kada se cela skalamerija ruši u vodu, u momentu kada se lokomotiva dohvata čvrstog podvoza.
-Borba vozova, odnosno čak dve trke sa različitim ishodom, gde veština kamermana potvrđuje svaku potrošenu sekundu ovog filma.
-Približavanje i zbližavanje Ignjata i Elze i njihov čudan , partnerski odnos prema lokomotivi koja Elzu podseća na njenog oca (stoga joj i daje to ime).
-Dolazak oficira NKVD kojim je sve vreme prećeno dotičnom stanovništvu, itd, itd.
Šta da vam kažem? Film koji je najbrže stigao na piratsko tržište od svih do sada, svakako će harati bioskopskim salama širom sveta, upravo iz razloga koje sam gore naveo: uverljiva, izvanredna priča, žanrovska kombinacija poratne drame i melodrame i - srećan kraj, ako je tako nešto u Sibiru uopšte moguće. Naravno, argumente kao što su perfektna produkcija, izvanredna podela i gluma već podrazumevam pa ih stoga i ne spominjem.
Odgledajte obavezno ovaj film. Mnoge stvari ste već znali, ali on će vam taman koliko treba proširiti neke vidike. Malo li je, za prvo gledanje?
Dopuna: 04 Nov 2010 11:48
KRAJ (ili : sibirijada na točkovima)
Treba biti iskren filmovil (to će reći - bar dobro upućen u aktuelnosti), pa iza ovog potpuno bezličnog i neinventivnog naslova uočiti (''prepoznati'') da je reč o vanserijskom ostvarenju. Reč je, naravno, o filmu izvanrednog reditelja Alekseja Učićelja (Алексей Учитель) koji je najpre prikazan na festivalu u Torontu pretprošlog meseca, a pre nešto više od mesec i po dana krenuo je u mrežu širom Rusije i nekadašnjeg SSSR.Da se može zaključiti da je reč o izvanrednom filmu, treba znati podatak da je iz bogate i odlične ruske produkcije upravo on izabran za ruskog kandidata za Oskar. Da li će u tu konkurenciju ući zavisi od dalje procedure, odnosno od procene članova američke Filmske akademije. Da li će se to dogoditi ili neće, sada nije ni toliko važno jer su merila te Akademije odavno ispomerana i ispolitizovana, pa ni njene odluke nisu u estetičkom smislu obavezujuće, no je predmet druge analize.
O kakvom je filmu reč i čime se on bavi? Za početak, biće dovoljno da kažem da su u njemu dve glavne uloge rezervisane za Sibir i za voz. Sibir, to magično ime koje opčinjava ceo svet i izaziva razne asocijacije, zahvaljujući Nikiti Mihajlkovu , ali i drugim autorima, stigao je u velikom stilu na bioskopski ekran i od tada se ne skida s njega. Kao da nije dovoljno to surovo životno okruženje, Sibir je simbol pretnje, smrti, gulaga, staljinizma svih vrsta, ali i neverovatnog, gotovo mitskog bogatstva i neistraženosti, ali i Obećane zemlje. Železnica, pruge i vozovi , jesu kičma razvoja i života ove ogromne zemlje, neka vrsta čeličnog krvotoka bez koga se ne može zamisliti bilo kakva priča o napretku. Hteo ne hteo, ruski reditelj ne može izbeći voz u svojim kadrovima. Da se Živojin Pavlović kojim slučajem rodio i radio u Rusiji, osećao bi se kao dete u prodavnici slatkiša. Međutim, ako je kod Pavlovića voz manje scenografija, a više kameo pojava (često se i nepotrebno pojavljuje u filmu kao kada Hičkok prošeta ispred kamere), ovde je voz aktivni učesnik priče. Za razliku od Živojina, zaljubljenika u vozove, Aleksej Učićelj ne mora svoju ljubav da podstiče i razvija uz pomoć umetničke slobode ili imaginacije; dovoljno je da ''prepiše'' bilo koju sekvencu iz sabranih dela najvećeg scenariste svih vremena - Gospodina Života. Bez želje da otkrivam čari prvog gledanja , osvrnuću se u najkraćim crtama na potku filma jer bez toga će sve moje dosadašnje tvrdnje ostati nedorečene.
Uz pomoć četiri ili pet neophodnih i svrsishodnih flešbekova saznajemo da u malo polu-logorsko naselje simboličnog imena ''Kraj'' (kraj, ivica, rub, ali i zavičaj) godine 1940. dolaze dva nemačka inžinjera - Gustav i njegov pomoćnik, ali i Gustafova kćerka Elza, da pomognu u konstrukciji jednog važnog mosta. Most se , usled strašnih vremenskih uslova , sruši na svom spoju a surovi oficir NKVD koga maestralno, po običaju, glumi Sergej Garmaš (najbolji epizodista svih vremena, najnagrađivaniji grlumac ''drugog plana'') ubija inžinjera i pomoćnika, dok Elza beži u tundru. Tim kadrom njenog bekstva ( reditelj ostavlja gledaoca u dilemi da li je ona preživela jer se na površini reke vidi samo njen šešir) počinje film. Jesen je godine 1945. i u to naselje dovedeni su , iz logora u logor (!) sovjetski građani koji su već prošli jednu golgotu: preživeli su kao zarobljenici nemačke logore. Ni to Staljinu nije bilo dovoljno već ih je prosledio u Sibir - za svaki slučaj, da još malo okaju svoje grehe što nisu bili spremni (''zahvaljujući'' upravo njemu) da se odupru nemačkoj sili. Dakle, to nije pravi logor, ali jeste svejedno što tu nema žica jer se nema kuda pobeći. U takvo ''mesto'' stiže seržant, ratni heroj i veteran Ignjat (fantastični Vladimir Maškov), pre rata profesionalni mašinovođa i počinje da se bori za svoje mesto. Posle blesave i neoprezne trke lokomotivama, pri čemu je zamalo izbegao katastrofu, ostaje bez lokomotive, ali ne miruje: na nagovor jednog starosedeoca (ruskog aboridžina) prelazi onaj srušeni most i na drugom delu pruge nalazi fantomsku lokomotivu zaraslu u rastinje . Tu počinje pravi zaplet! U lokomotivi je sve te godine živela Elza. Kako, to reditelj ne odgovara već ostavlja nama da zamislimo kako jedna mlada žena može pet godina da živi u lokomotivi - bez soli, šećera, makaza, šibica , mada nam ostavlja mogućnost da pretpostavimo da ju je onaj švercer, domorodac, redovno snabdevao. Ignjat, koji je već našao svoje mesto u naselju u krevetu Sofije (koja je donela iz Nemačke dete za koje će se kasnije ispostaviti da ga nije rodila sa Nemcem, zbog čega je u logoru, već da ga je spasla iz ruku poginule majke , Nemice) počinje uz Elzinu pomoć da rekonstruiše tu lokomotivu...Priča poprima tvrdoglavo mitski karakter i sve na prelep čehovljevski način počinje da dobija smisao i dolazi na svoje mesto...Dalje ćete moći i sami.
Kakve sve asocijacije budi ovaj film?
Ko je čitao ''Sedam hiljada dana u Sibiru'' Karla Štajnera od prve sekunde razumeće ovaj film, a ko je gledao filmove kao što su ''Idi dokle te noge nose'' (odiseja nemačkog zarobljenika koji je tri godine proveo bežeći iz Sibira , preko Rusije do Irana) ili ''Pomahnitali voz'' Andreja Konačlovskog, smesta će svojim asocijacijama pustiti na volju. Fantastična fotografija i lucidna kamera dočaravaju nam ono što je i samoj mašti teško dohvatno. Prelepe , divlje reke, nesputane u svojoj lepoti; medved koji sedi na obali i posmatra voz, ili ide prugom; šume na kojima reditelj čak i ne insistira; ljudi koji su ogrezli u divljini, ali nisu izgubili ljudskost, itd, itd. Sve nas to asocira na vrhunska ostvaranja u kojima su priroda, divljina i surovi pejzaž, uskladili ljude i njihove mašine u borbi za život.
Trenuci za pamćenje? Sad bih mogao bez ikakve griže savesti da kažem da je to ceo , ili gotovo ceo film, no izdvojiću neke sekvence:
-Scena ''parenja'' Sofije i Ignjata u njenom sobičku je toliko erotizovana i puna nervoze, kao da je reč o skrivenoj kameri;
-Hazarderski prelaz preko improvizovanog mosta kada se cela skalamerija ruši u vodu, u momentu kada se lokomotiva dohvata čvrstog podvoza.
-Borba vozova, odnosno čak dve trke sa različitim ishodom, gde veština kamermana potvrđuje svaku potrošenu sekundu ovog filma.
-Približavanje i zbližavanje Ignjata i Elze i njihov čudan , partnerski odnos prema lokomotivi koja Elzu podseća na njenog oca (stoga joj i daje to ime).
-Dolazak oficira NKVD kojim je sve vreme prećeno dotičnom stanovništvu, itd, itd.
Šta da vam kažem? Film koji je najbrže stigao na piratsko tržište od svih do sada, svakako će harati bioskopskim salama širom sveta, upravo iz razloga koje sam gore naveo: uverljiva, izvanredna priča, žanrovska kombinacija poratne drame i melodrame i - srećan kraj, ako je tako nešto u Sibiru uopšte moguće. Naravno, argumente kao što su perfektna produkcija, izvanredna podela i gluma već podrazumevam pa ih stoga i ne spominjem.
Odgledajte obavezno ovaj film. Mnoge stvari ste već znali, ali on će vam taman koliko treba proširiti neke vidike. Malo li je, za prvo gledanje?
|
