Ratni film

• 1Ovo se svidja korisniku: knell
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Jel spomenuo neko ,,Taegukgi'' (naslov originala : 태극기 휘날리며)?
Mislim da je direktan prevod korejsko-srpski ,,Bratstvo'' mada je u USA preveden kao ,,Bratstvo rata (Ratno bratstvo kako god)''.

Srceparajuca prica o dva rodjena brata,koje polako odaljava i sve vise deli krvavi gradjanski rat izmedju Severne i Juzne Koreje (1950-1953).

Tri sata zivota koje vredi odvojiti za gledanje doticnog filma ce vam se duboko urezati ne u pamcenje-nego u dusu.
Bar meni jesu.

• 2Ovo se svidja korisnicima: Red_star_girl, mcrule
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Jos jedan odlican dokumentarac novije proizvodnje
http://www.imdb.com/title/tt1640680/

Mesto desavanja Helmand Province Avganistan...
Ko iole prati ratna desavanja zna kakvo mesto je Helmand Province

Recenica koja najavljuje film je jedna od stvari koja me je privukla da ga pogledam:

For you it's a movie, for them it's reality

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

MIRNA KARAULA
(Тихая застава)

Taj prebogati i prelepi jezik, ruski, ima mnogo reči istovetnih našim rečima, pa ipak neke nemaju to značenje koje govori prvi pogled. Vrag nije đavo već neprijatelj, stena nije gromada već zid, život nije to što mislite, već stomak, zapovednik nije komandant već rezervat (!), itd, itd. Shodno tom čudnom nepodudaranju u podudarnosti, ni zastava nije znamenje od tkanine, već đeram (u gradu), ali i straža, karaula, a izvedeni glagol – заставать znači zastajati, zaticati...

’’Mirna’’ (tiha) je naziv karaule na granici Tadžikistana i Afganistana. Prva godina raspada SSSR kada još ni napisi na granicama nisu menjani, niti su se sve države otcepile. Službeno, Tadžikistan čuvaju sovjetske (ruske trupe). U karauli u blizini Kišlanja (na ruskom to verovatno znači vukojebina), u senci Pamira svoj tihi, dokoni vojnički život žive jedan Ukrajinac, zastavnik i kapetan, mladi ali već iskusni i ambiciozni kapetan koga posle tog ispita čeka vojna akademija i karijera ratnog heroja. Njega je, naravno, ostavila žena ne mogavši da podnese karijeru i patnje ratničke žene. Rane iz ’’Afgana’’ su još vrlo sveže i žive, pa se kapetan sa lokalnim verskim vođom, velikim sovjetofilom Zakir agom rado druži zarad mira na karauli. U Tadžikistanu su sukobljeni Vovčiki i Jurčiki ( njihova verzija šiita i sunita). Mladi nacionalista, Fazulo, prosi ruku Julije, unuke njegove nekadašnje učiteljice Olge i ne dobija je.
Stvari počinju da se komplikuju kada potpukovnik, komandant sektora, dovodi legendarnog obaveštajca Babrovskog koji je ucenjen od strane mudžahedina na milion dolara (neverovatno upečatljiv lik natporučnika pred kim je čak i kapetan Pankov koga igra Čadov) za trenutak zastaje mirno. Kapetan zna da će taj dolazak doneti nemir u mirnu karaulu, ali mora da sluša naređenja. Fazulo pokušava da otme Juliju i nju spasava u poslednjem trenutku kapetan. Sukob, koji je dotle tinjao na nacionalnoj bazi, počinje da dobija i ličnu dimenziju. Stvari se zaoštravaju kada se iz dubine Afganistana pojavljuje Zur, visoki starešina (ustvari, sve gomila bandita koji su sebi podelili činove) i naredi pripreme za napad. Stvari još teku po površini, mirno i bez brige, ali kapetan kao odličan graničar naslućuje šta se sprema i naređuje prividan mir na karauli: vojnici se kupaju u sauni, polako idu od mesta do mesta, ali se svi neprimetno polako razmeštaju na rezervne položaje znajući da ih sa vrhova brda stalno osmatraju. Bobrovski prolazi kroz brešu na granici i u efektnoj, surovoj zasedi ubija Zura i pri tom otkriva da on vozi njegovu ženu za kojom on, Bobrovski, traga već dve godine. Događa se tragedija. Žena, paćenica, koja je već rodila Zuru dete i opredelila se, puca i okrzne Bobrovskog, a njegov pratilac je u deliću sekunde ubija. Sad obe strane opasno krvare. Strela je odavno odapeta i leti prema cilju, kako to rekoše protivnici Salmana Ruždija.
Bobrovski i kapetan obavljaju finalne pripreme i Bobrovski, koji je na karaulu došao sa mitskim oreolom legendarnog, ucenjenog razvetčika, shvata da je kapetan Pankov ustvari odličan taktičar i da se može pouzdati u njegove pripreme. Fazulo, koji se školovao u Pakistanu, brzo biva izabran za komandanta i on žuri da napadne malu karaulu i selo na čijoj ivici se ona nalazi.
Počinje rasplet. U zoru Rusi (za koje Fazulo misli da su posle saune potegli prilično votke, po običaju, a zatim pustili muziku) odavno drže povoljnije položaje i čekaju napad. Počinje minobacački napad u kome je cela karaula za pet minuta opustošena. Da su bili u njoj, niko ne bi preživeo. Zakir aga u poslednjem trenutku pokušava da ih odvrati od napada, međutim Fazulo mu kao neverniku odseca glavu, a njegovu porodicu tera preko minskih polja na najslabijem mestu odbane. Sledi bitka koju ne vredi opisivati već gledati kadar po kadar. Viševekovni ratnici su se namerili jedni na druge: verski fanatici sa pamirskih visova protiv ruskih vitezova koji su za nešto manje od tri veka osvojili šestinu Zemljine kugle. Malobrojna posada fantastično hrabro i pametno troši svoje resurse, ali masa mudžahedina preti da ih pobije sve. Kapetan u poslednjem jurišu gine, za neku sekundu prekasno da ugleda spasonosne leteće tenkove kako pustoše po redovima ’’Duhova’’.

Neko je lepo primetio da je ovaj film kombinacija onog turskog filma ’’Nefes fasan ososun’’ (ili tako već nekako, da ne tražim) i ’’Devete čete’’. Nije nikakvo čudo jer je takvih ogorčenih, očajničkih bitaka bilo mnogo na obodima imperije koja je morala da se brani od mnogo jačih udaraca nego što su to bili banditski napadi na usamljene karaule. Po čemu je ovaj film, ipak, vredniji od ’’Devete čete’’, što je već svojevrstan podvig? Po tome što je u njega uneta i lokalna dimenzija, što je uključeno realno stanovništvo, ljudi koji su verovali u SSSR i nisu hteli da idu za svojim džihadovskim starešinama. Lični sukob, ljubav kapetana i Julije, tu je samo da pojača utisak čovečne dimenzije učesnika sukoba i dočara koliko čovek stvarno može sebe da žrtvuje za domovinu. O efektima, pirotehnici, oružju i svemu ostalom ne treba trošiti reči već gledati film. Standardi u ruskom filmu odavno su visoko postavljeni i tu nema potrebe mnogo tragati i lutati. Sada je reč o tome da se nađe prava priča, a njih ima bezbroj. I sve su tragične. Šta da vam kažem? Kada budete odgledali ovaj film, utisak koji je na vas ostavila ’’Deveta četa’’ (ali i onaj turski) biće pojačan punoćom ekspresije i emotivnog naboja. Ovo, jednostavno, nije pucačina FPS, već tragedija s ljudskim likom. Malo li je...

• 1Ovo se svidja korisniku: mcrule
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

imdb.com/title/tt0879843/

dobar.

• 2Ovo se svidja korisnicima: Pticharka, mcrule
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Pisao sam o njemu na ovoj temi. Slažem se. Ne da je dobar, nego je mnoogo dobar. Potraži prikaz, mislim da sam ga i ovde objavio.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

uh, izvinjavam se . pogledacu.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Sve je u redu. Nakupilo se ovde tekstova pa je teško i sve to pregledati.

• 1Ovo se svidja korisniku: mcrule
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Acid_Burn ::Jos jedan odlican dokumentarac novije proizvodnje
http://www.imdb.com/title/tt1640680/

Mesto desavanja Helmand Province Avganistan...
Ko iole prati ratna desavanja zna kakvo mesto je Helmand Province

Recenica koja najavljuje film je jedna od stvari koja me je privukla da ga pogledam:

For you it's a movie, for them it's reality

Da citiram sam sebe..
Ako nekoga interesuje ovaj dokumentarac moze ga pogledati na ovogodisnjem FEST-u

Juce se dokopah klasika...

Where Eagles Dare na blu-ray Klint Istvud i Ricard Barton iz najboljih dana...

Originalna verzija filma traje oko 2 sata i 35 minuta a ova skoro 3 sata...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Сморен сунцем – цитадела.

Једна предратна пољска балада стекла је светску славу , готово као она чувена мађарска романса ''Тужна је недеља''. Та романса је постала енормно популарна у Совјетском Савезу , а многи су је звали ''песмом самоубица''. Необичност те популарности још је већа када се знају руско-пољски односи кроз векове, а посебно пред Други светски рат. Та песма (прилично једноствна балада, шлагер лагано темпа и једноставне мелодије) може се чути у ''Шиндлеровој листи'', ''Три боје:бело'', ''Причи свих прича'', ''Сутра је био рат'', а може се чути и у многим телевизијским серијама. Историчари масовне културе и друштвених збивања сложни су у томе да је управо та песма права мелодија којом се може обојити, интонирати и музички осликати предратна епоха у Совјетском Савезу. Ево речи те песме, колико да се стварно уверите да успех једног шлагера најмање зависи од његовог квалитета (песма је прозаична, крајње једноставна и ни по чему се не издваја од мноштва споменарске литературе), већ од склопа друштвених околности. Као што је и песми ''Лили Марлен'' било потребно да се склопи много коцкица, тако је било и са песмом ''Сморено сунце''.

Утомленное солнце
Утомлённое солнце
Нежно с морем прощалось,
В этот час ты призналась,
Что нет любви.

Мне немного взгрустнулось —
Без тоски, без печали
В этот час прозвучали
Слова твои.

Расстаёмся, я не стану злиться,
Виноваты в этом ты и я.

Утомлённое солнце
Нежно с морем прощалось,
В этот час ты призналась,
Что нет любви.


Сад се, наравно, може видети како су преводиоци, с колико незнања , или бар одсуства осећања за друштвени контекст настанка филма, погрешно превели (што је очигледно на први поглед), и безосећајно назвали филм ''Варљиво сунце''. То је било јасно и после другог дела, али после ''Цитаделе'' и последњем лаику мора да се узнемире сва филмска чула када прочита назив филма који нема ама баш никакве везе са филмом.

''Сморен сунцем'', трећи део назван ''Цитадела'' није ни случајно ''Кум број три'' или ''Рамбо 26. део'', ''Роки 10. наставак''. Никита Михалков је, као што се зна, изданак једне изванредне породице, правог представника руске уметности и традиционалних вредности. Да није редитељ и глумац, био би одличан приповедач, књижевник. Маниром руских класика он нам стрпљиво, кроз три наставка, прича своју необичну, али истиниту причу о генералу Котову и свемиру који је створио и који га окружује. Више пута сам нагласио у многим приказима да се за разумевање свакога филма и уметничког дела (а посебно дела која се баве стаљинистичком епохом) мора поседовати велико знање. У овом филму то посебно долази до изражаја. Русију, период стаљинизма и Великог отаџбинског рата, немогуће је појмити само познавањем чињеница, већ и сажимањем огромног броја детаља. Вотка и краставац, бородински накисели хлеб, ритуално испијање чаја, спавање на керамичкој пећи, рубашка (гимнастјорка) као практична униформа, итд, итд...Све су то детаљи који се негде не би истакли и привукли нашу пажњу и свакако бисмо остали ускраћени за све оно у чему руска публика ужива.
У ''Цитадели'' ратна и животна срећа поново се окреће генералу Котову. Породица је растурена, не знају једни за друго, а Митја, као искусни енкаведеовац, вуче конце у тој игри. Проналази Котова на бојном пољу, под цитаделом и враћа га на ноге Стаљину који му задаје задатак од круцијалне важности. Међутим, руски комедијант - живот многе карте је измешао на свој начин. Котовљева жена, Марусја, родила је дете са некаквим ратним шкартом, кућепазитељем, јер није могла да чека и да гледа како јој пролази време. Митја завршава пред иследником, својим дојучерашњим шофером, свестан да државну тајну, играње животом једног великог ратника, Котова, не сме да носи земљом, па ће му уста бити затворена заувек. Ако ништа друго, без традиционалног мучења, он џентлменски, црнохуморно, потписује свом дојучерашњем возачу све што треба, олакшавајући свима. Међутим, Никита редитељ и Никита сценариста су прилично весели циници, па поред прикривеног романтизма и огромних симпатија за руске фронтовнике, обичне црвеноармејце, филм разрешавају на чак и духовит , али не смешан начин. У сваком случају, симобличан. Како би приказао бесмисао рата и убијања, Михајлков ту неосвојиву (хм, нема неосвојивих тврђава, то знамо) тврђаву осваја на следећи начин: Стаљин му наређује да жртвује петнаестак хиљада робијаша (''непријатеља народа'') наоружаних моткама како би свету послао поруку како ће се понашати до краја рата, али и после њега. Смисао акције било је да Немци потроше муницију на олош како би прави борци, црвеноармејци, покупили славу. Котов , коме је жена отишла са кућепазитељем, убеђен да му је љубимица, кћерка Нађа мртва, мења тај сценарио и креће на челу осуђених несрећника. Стаљин му је после пада цитаделе обећао армију, но јасно је да Котов, у пуном сјају својих генералски еполета, неће жив прећи преко брисаног простора. На том месту се умеша Његово величанство, Господин Случај, највећи редитељ и сценариста свих времена! Стрпљиви руски снајпериста ликвидира немачког митраљесца снајперисту који је извирио из склоништа да склони паука. Он, погођен, пада мртав преврнувши гасну лампу. Течност се пали помоћу жиже са наочара, новине почињу да горе, ватра се шири на инсталације и једног момента, пред одушевљеним голоруким несрећницима, тврђава лети у ваздух! Котов тада пролази кроз још једно искушење, спасавши Нађу с којом се среће усред минског поља, а затим на челу тенковске колоне крећу на запад. Духовитост редитеља ту још више долази до изражаја (генерал армије на челу колоне? Врло тешко), када их ка Берлину усмерава полудели немачки војник (кога игра Доминик Хорвиц, позант по сјајној роли у филму ''Стаљинград'' из 1993. године).

У полеђини читаве приче може се рећи да стоји и минуциозно, крајње тактично, осликан и Електрин комлекс. Њега, кроз невероватно фине детаље изражавања приврежености и љубави оца и кћери, гледамо кроз сва три дела и то је оно што се не сме превидети. На крају, када жена оде, када је и љубавник Митја стигао пред стрељачки строј, кћерка је та која прати оца на ратном путу. Њихова љубав је главни покретач све чежње, енергије и моћи да се глава високо држи, а циљ никада не изгуби из видика.

У одличној глумачкој екипи рекао бих да је најслабије место ведета Никите Михајклова – Олег Меншчиков. Глумац који је светску славу стекао ''Сибирским берберином'' у овом серијалу, а посебно у ''Цитадели'', игра с пола снаге – обрвама и осмехом. Недовољно. Све то што је урадио јесте заносно и течно, али лишено сочности, оне суровости и потентности какве као глумци показују Никита, Маховјецки, а посебно Павел Деревјанко који у епизоди женидбе инвалида без обе ноге стварно бриљира.

Јасно је да овај филм морате одгледати паживо и с много стрпљења, јер ја га нисам препричавао, а мноштво изванредно упечатљивих епизода и не вреди препричавати, треба их једноставно гледати. Почевши од иживљавања пијаног генерала на почетку филма, до појаве ''воника'' наоружаних моткама испред цитаделе.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

“Citadela” i Nikita Mihalkov , Majstor kontrapunkta.

Siže smo već pročitali, pa mogu da se nadovežem sa svojim zapažanjima, a da ne ponovim ono što je već navedeno.
Odmah ću preći na stvar, bez okolišanja.

Za mene je najjači, od svih pečata , pečat kontrapunkta koji se javlja u tridesetpetom minutu filma (zapravo tad kulminira,i dolazi do katarze, a počinje da se razvija nešto ranije...pojavom trudnice koja pokušava,uzalud, da uđe u kamion).
Mihalkov, jasno, direktno, tačno, pokazuje dva jasna polariteta, dve suprotstavljene sile:
život i smrt.
Scena, u kojoj se dete, muško dete, muško dete silovane žene, muško dete silovane Ruskinje, rađa na sred bojnog polja u kamionu koji evakuiše ranjenike , a koji zbog porođaja, staje dok bombe padaju iz razjarenih aviona, što im svima, sasvim cinično, spašava živote, je dovoljna da uđe kao značajan primer u istoriju filma, a Nikita Mihalkov da bude proglašen majstorom kontrapunkta.
Vrhunski, majstorski, potpuno opravdano, izrežirana sekvenca. Ceo film u filmu.

Ja bih rekla da je lajtmotiv filma "Citadela" :
“В этот час ты призналась,
Что нет любви. “

Svaki srećan trenutak u filmu, okončava se spoznajem da tu nema ljubavi. Ta spoznaja je žestoka, užasno jaka i često je likovima potrebno dosta vremena da tu surovu istinu prihvate.
Nakon svakog srećnog razrešenja sledi bljesak nesreće koja pogađa kao nož u leđa.

Reditelj Mihalkov često koristi kontrapunkt kao rediteljski postupak. Na sve strane je smrt, ali se rađa i novi život. I to se rađaju muška deca.Primetih, doduše, kako je taj novi život lišen ljubavi, plemenitosti, morala(obe bebe su rodjene kao plod neljubavi,da ne kažem mržnje, kao posledica rata.) što bi, u simboličnom smislu, trebalo da znači da je poredak koji nastaje vrsta priznanja da nema više ljubavi.

Утомленное солнце
Утомлённое солнце
Нежно с морем прощалось,
В этот час ты призналась,
Что нет любви.

Pitanje koje se otvara rođenjem te dece je u kakve ljude će se razviti ta jadna deca koja su posledica rata, deca čiji su očevi škart, otpad, ološ i neprijatelji Rusije.
Nasuprot toj i tako rođenoj muškoj deci imamo ćerku generala Kotova koja je više od sina.
Ona je poštena, pravedna, hrabra i postojana. Nađa nema onu negativnu (ubilačku ) stranu generala Kotova koji je, takođe ubio i ubijao, doduše u prošlosti i sad okajava grehe što njegov lik čini još snažnijim i kompleksnijim sa tom krivicom koju vuče.
Ne vidim ništa patološko u odnosu generala i njegove kćeri.
Nema tu Elektre... čista, bolna, jedina očuvana porodična veza ... odanost ćerke prema ocu i iskrena očinska ljubav .
Ono što, možda,može da zbuni gledaoca je ta kulturološka razlika, pa može da se učini da je njihov odnos previše nežan.
Njih su svi izdali i oni jedino jedno drugo imaju dok u patnji misle jedno za drugo da su mrtvi...
Čudan, istovremeno bolan i divan paradoks.
Mihalkov je napravio takav film da o njemu može doktorat da se napravi…više različitih doktorata.
Vrhunski scenario, majstorska režija….
Ono što drugi I treći deo (za sada trilogije) u rediteljskom postupku razlikuje od prvog je fragmentarna dramaturgija sa oštrim, naglim rezovima, praćeni jakom muzikom, detonacijama, namerno odsečeni krajevi scena.
Potpuno je jasno zbog čega je Mihalkov koristio dve potpuno različite dramaturgije u prvom (klasičnu), niz koji melodramski teče, prirodan kraj scena u prvom delu, u kom nema rata, nema sukoba, sem zakulisnih. Dobar deo filma reditelj uspešno stvara I oživi privid porodične idile, ljubavi I mira.
Drugi I treći deo je ratni film. Reditelj ukupnu atmosferu pojačava fragmentarnom dramaturgijom, organizovanim skokovima iz sadašnjosti u prošlost, naglim rezovima, detonacijama,iznenadnim mrakovima.
Vremenske prilike, kiša, grmljavina, Sunce, igraju važnu ulogu.
Sunce, čak, presudnu ulogu. Da ne bi Sunca, “Citadela” teško da bi pala.
Mihalkov, očigledno, izuzetno ceni pamet I intuiciju svoje publike, ne potcenjuje publiku, ne crta pojmivo I ono što logično sledi I ostavlja gledaocu da sam zaokruži scenu, da sam vidi nagoveštaj smrti.
Likovi su jasni, kompleksni, bogati, imaju svoje dobre, plemenite ali I jezivo destruktivne strane.
Reklo bi se da Nikita Mihalkov ne pravi propuste.
Do kraja.
A na kraju – dupli kraj.
Dobro je pitanje zašto je reditelj, koji je dokazao da nije ni malo naivan napravio dupli kraj ?!
Jedan očigledan I logičan, prejak…možda nagao i ishitren…samoubilački…ali jasan, tačan i logičan nakon kog sledi precizan rez, izazvan detonacijom i velikim slovima ispisano “CITADELA” I drugi…potpuno nelogičan, metaforičan, melodramatičan, van preciznog koncepta , koji se uopste ne uklapa u dotadašnju dramaturgiju.
Zašto je vrhunski reditelj napravio dva kraja istog dela trilogije ?
Ne bih se usudila da kažem da je greška jer sam potpuno sigurna da je to namerno uradio.
Samo bih volela da znam zbog čega.

Možda…ali samo možda je taj drugi kraj, zapravo, epitaf generala Kotova.