Nisam neki poznavalac ruske kinematografije ali eto danas odgledah Nikite Mihalkovu "Burnt by the Sun 2 -Citadel" ili u originalu Утомлённые солнцем 2 i mogu da kazem da je ovo promasaj veka. Losa gluma, nepovezanost, vrlo mlako i nekako kao da su hteli da lice na americke filmove u pojedinim momentima sto mi kod njih iskreno ne smeta jer su oni jednostavno takvi , ali kad to vidim kod rusa prevrne mi se zeludac ne zato sto to ne ocekujem od njih nego sto to rade prolicno traljavo i na momente smesno.
Ono sto sam primetio u ovom "ratnom filmu" jeste da deluje prilicno skupo mrzi me da guglam ali kladim se da su ga platili prilicno. Kako se zna da je Nikita blizak sa sadasnjom garniturom vlasti u Rusiji ne bi me cudilo da je ovo novi talas rusizacije na americki nacin. Hmm valjda ljudi ukapirali da to vise ne moze da postigne ruska literatura ( koja je iako jedna od najznacajnijih, ipak priznajmo zivimo u svetu i poretku gde se knjigom sada smatra svaki naslov tipa "kako zaraditi preko noci", a s time je tesko trkati se kod prosecnog gradjanina sveta koji je citao kada je morao u skoli) pa su resili da idu putem koji su vec dobro utabali ameri.
Malo sam pobegao od teme,ali prilicno sam bio zaprepascen naivnoscu Rusa kada su u pitanju filmski zaljubljenici, ali mozda ovaj film kao sto sam i rekao nije ni namenjen nama.
Citat:ipak priznajmo zivimo u svetu i poretku gde se knjigom sada smatra svaki naslov tipa "kako zaraditi preko noci", a s time je tesko trkati se kod prosecnog gradjanina sveta koji je citao kada je morao u skoli)
''Всероссийская чрезвычайная комиссия по борьбе с контрреволюцией и саботажем при СНК РСФСР''. Иза овог типично руски дугог и помпезног имена ''крије се'' вероватно најорганизованија и најмоћнија држава у држави која је икада створена - ЧЕ-КА. Ванредно повереништво (ванредна комисија) је била полу-тајна полиција , ударна песница лењинистичког револуционарног покрета. Први командант јој је био револуционар пољског (!) порекла, Феликс
Ђержинскиј. У годинама стабилизације и освајања власти, до потпуног утврђивања на целокупној територији огромне земље, чекисти су ликвидирали незнани, али веома велики број људи - од сто до двеста педесет хиљада. Наравно да та огромна бројка делује као статистичка грешка у односу на покрете маса, жртве и укупно књиговодство смрти у рату који је трајао од 1914. па све до завршетка стране интервенције, али свакако је ужасна. На ''бели терор'' одговорено је ''црвеним'' терором. ЧЕКА је године 1922. трансформисана у Главну политичку управу, а од тада до данас је само мењала имена , форму и методе, али је суштина остала иста - заштита друштвено-државног поретка. Из редова наследника чекиста изникли су врхунски совјетски и руски политичари и то је једно од обележја руског државног поретка.
Ова прича, као делић историје службе која нема пандан у свету (нити се може поредити са сродним агенцијама каква је, рецимо, ЦИА) мора да се зна како би се сагледала величина и значај филма о коме пишем. Невероватно је али и истинито да је филм ''Чекиста'' први који је у целости, именом, темом и садржином посвећен овој служби! ЧЕКУ и њене наследнике (ГПУ, МВД, КГБ, итд) од ''популарности'' и јавног експонирања нису чували само фама и урбане легенде већ и прави, истински страх за који смо много пута констатовали да је најбољи стражар који је измишљен од стране људи.
Филм је заједничко продуцентско дело руских и француских синеаста, а потписује га Александар Рогожин (код нас је приказан његов филм ''Игра''). Шта је интересантно за овај филм? О пословичној прецизности костима, сценографије, реквизите и дијалога не вреди више трошити речи јер се то подразумева. У апсолутно клаустрофобичној атмосфери фабричког подрума чекисти на први поглед трапаво, али уиграно и вешто, рутински ликвидирају своје противнике. Пре тога следи ''суђење'' које се по правилу састоји из две реченице - име и презиме, евентуално кривица. Изјашењење следи одмах - крив, стрељати. Довољно је порекло као сумња. Официр? Крив. Стрељати. Дете племића? Криво. Стрељати. Госпођица која је превила рану ратнику? Крива. Стрељати. Деца, жене, девојчице, попови, официри, бабе, деде, племићи, фукара...Сви пред зид у облику неколико спојених врата. Нема оног немачког индустријског убијања, педатног, чистоги потпуно дехуманизованог, деперсонализованог. Овде жртве журе поред џелата да стану у ред и да то што пре заврше. Неко проклиње, неко се моли, неко тражи још један дим, понеко се и побуни. Понижење је потпуно. Сви се скидају потпуно голи и у тој исусовској ситуацији смрт је још апсурднија. Рађају се голи и умиру (гину) голи. Девојке, старци, бабе, младићи...Лепи и ружни, мршави и дебели, атлетски грађени и рахитични, крвгави: сви стају журећи пред тај зид од врата, као да својом журбом могу да себи олакшају муке и одобровоље џелате. Ликвидације су револверима јер они не заказују, а падови и смрт су до бизарности непоновљиви. Неко поскочи од ударца метка, неко се само смуља као крпа, неко се трза и вришти...Смрт је ту и ништа је не може зауставити.
У центру приче није, како би то површном гледаоцу изгледало, Андреј Павлович Срубов, начелник Чеке. Он је ту да буде један од разлога приче. У центру збивања је њено величанство, госпођа Смрт. Пресуда - ликвидација - уклањање. Као да се цео филм састоји од монотоних, готово досадних, систематичних стрељања. Изгледа као да је редитељ више пута поновио исте секвенце - а није. Све су различите, али је смрт и понижење ликвидације голих људи увек исто - на неки свој чудан, различит начин. Међутим, крај тих секвенци је нешто што овај филм чини уникатним, али и препознатљивим: Руси су изабрали физички тежак начин да уклоне жртве! Извлаче их из подрума и товаре у камион. Зашто тако тешко и компликовано? Могли су да ископају раку и да једним митраљезом то обаве ''елегантно'' и чисто, али не: понижење индивидуалне смрти, као свиње на кланици је нешто што нема цену у психлошком рату. Зато то и јесте терор, а не извршавање правде. Таквих секвенци има у филму ''Катин'' Анджеја Вајде када , такође у подруму, НКВД ликвидира пољске официре а затим их уз неко косо корито извлаче из подрума и бацају у камион. Тешко, заморно али застрашујуће. У више филмова виђене су те мртве гомиле људског меса. Чак и у ''Краљици Марго'', филму из друге епохе, видимо гомиле голих Хугенота. Слика голих, мртвих људи дефинитивно је најјаче оружје психолошког рата.
Без обзира на застрашујуће суморну и једноличну причу, у филму се издваја неколико минијатурних бравура сценаристе и редитеља: мајка која да би спасила сина, пред иследником, док га убеђује, свлачи голу своју кћер и нуди је као сексуални мито; у подруму, неки минут пред ликвидирање, два младића воде интересантну интелектуалну расправу на изванредном француском језику. То , међутим, потраје, све до оног тренутка када их стражар у томе прекине, али такође на одличном француском! Џелати се, после напорног дана, туширају на истом оном месту на коме су пре тога ликвидирали неколико десетина несрећника. Главни јунак на крају полуди, али то му је и божји дар - неће морати да памти све шта је радио и доживео. Једног момента он своме колеги објашњава зашто на овако напоран начин ликвидирају људе. Главни аргумент је што , осим понижења, анонимност смрти, нестајање без трага, највише ломи морал оних који би могли да се нађу на ''суђењу'' код чекиста. То је, у основи тачно. Међутим, он није могао да зна да ће једног дана истина, ипак, испливати и то у облику изванредног филма. Потресног, тешког, апсолутно депримирајућег за гледање, али истинитог у свој својој понижавајућој суровости. Ово је један од филмова који је испунио историјску улогу ове уметности - да буде сведок. Више од њега и не треба тражити.
''Всероссийская чрезвычайная комиссия по борьбе с контрреволюцией и саботажем при СНК РСФСР''. Иза овог типично руски дугог и помпезног имена ''крије се'' вероватно најорганизованија и најмоћнија држава у држави која је икада створена - ЧЕ-КА. Ванредно повереништво (ванредна комисија) је била полу-тајна полиција , ударна песница лењинистичког револуционарног покрета. Први командант јој је био револуционар пољског (!) порекла, Феликс Ђержинскиј. У годинама стабилизације и освајања власти, до потпуног утврђивања на целокупној територији огромне земље, чекисти су ликвидирали незнани, али веома велики број људи - од сто до двеста педесет хиљада. Наравно да та огромна бројка делује као статистичка грешка у односу на покрете маса, жртве и укупно књиговодство смрти у рату који је трајао од 1914. па све до завршетка стране интервенције, али свакако је ужасна. На ''бели терор'' одговорено је ''црвеним'' терором. ЧЕКА је године 1922. трансформисана у Главну политичку управу, а од тада до данас је само мењала имена , форму и методе, али је суштина остала иста - заштита друштвено-државног поретка. Из редова наследника чекиста изникли су врхунски совјетски и руски политичари и то је једно од обележја руског државног поретка.
Ова прича, као делић историје службе која нема пандан у свету (нити се може поредити са сродним агенцијама каква је, рецимо, ЦИА) мора да се зна како би се сагледала величина и значај филма о коме пишем. Невероватно је али и истинито да је филм ''Чекиста'' први који је у целости, именом, темом и садржином посвећен овој служби! ЧЕКУ и њене наследнике (ГПУ, МВД, КГБ, итд) од ''популарности'' и јавног експонирања .
Филм је заједничко продуцентско дело руских и француских синеаста, а потписује га Александар Рогожин (код нас је приказан његов филм ''Игра''). Шта је интересантно за овај филм? О пословичној прецизности костима, сценографије, реквизите и дијалога не вреди више трошити речи јер се то подразумева. У апсолутно клаустрофобичној атмосфери фабричког подрума чекисти на први поглед трапаво, али уиграно и вешто, рутински ликвидирају своје противнике. Пре тога следи ''суђење'' које се по правилу састоји из две реченице - име и презиме, евентуално кривица. Изјашњење следи одмах - крив, стрељати. Довољно је порекло као сумња. Официр? Крив. Стрељати. Дете племића? Криво. Стрељати. Госпођица која је превила рану ратнику? Крива. Стрељати. Деца, жене, девојчице, попови, официри, бабе, деде, племићи, фукара...Сви пред зид у облику неколико спојених врата. Нема оног немачког индустријског убијања, педатног, чистог и потпуно дехуманизованог, деперсонализованог. Овде жртве журе поред џелата да стану у ред и да то што пре заврше. Неко проклиње, неко се моли, неко тражи још један дим, понеко се и побуни. Понижење је потпуно. Сви се скидају потпуно голи и у тој исусовској ситуацији смрт је још апсурднија. Рађају се голи и умиру (гину) голи. Девојке, старци, бабе, младићи...Лепи и ружни, мршави и дебели, атлетски грађени и рахитични, крвгави: сви стају журећи пред тај зид од врата, као да својом журбом могу да себи олакшају муке и одобровоље џелате. Ликвидације су револверима јер они не заказују, а падови и смрт су до бизарности непоновљиви. Неко поскочи од ударца метка, неко се само смуља као крпа, неко се трза и вришти...Смрт је ту и ништа је не може зауставити.
У центру приче није, како би то површном гледаоцу изгледало, Андреј Павлович Срубов, начелник Чеке. Он је ту да буде један од разлога приче. У центру збивања је њено величанство, госпођа Смрт. Пресуда - ликвидација - уклањање. Као да се цео филм састоји од монотоних, готово досадних, систематичних стрељања. Изгледа као да је редитељ више пута поновио исте секвенце - а није. Све су различите, али је смрт и понижење ликвидације голих људи увек исто - на неки свој чудан, различит начин. Међутим, крај тих секвенци је нешто што овај филм чини уникатним, али и препознатљивим: Руси су изабрали физички тежак начин да уклоне жртве! Извлаче их из подрума и товаре у камион. Зашто тако тешко и компликовано? Могли су да ископају раку и да једним митраљезом то обаве ''елегантно'' и чисто, али не: понижење индивидуалне смрти, као свиње на кланици је нешто што нема цену у психлошком рату. Зато то и јесте терор, а не извршавање правде. Таквих секвенци има у филму ''Катин'' Анджеја Вајде када , такође у подруму, НКВД ликвидира пољске официре а затим их уз неко косо корито извлаче из подрума и бацају у камион. Тешко, заморно али застрашујуће. У више филмова виђене су те мртве гомиле људског меса. Чак и у ''Краљици Марго'', филму из друге епохе, видимо гомиле голих Хугенота. Слика голих, мртвих људи дефинитивно је најјаче оружје психолошког рата.
Без обзира на застрашујуће суморну и једноличну причу, у филму се издваја неколико минијатурних бравура сценаристе и редитеља: мајка која да би спасила сина, пред иследником, док га убеђује, свлачи голу своју кћер и нуди је као сексуални мито; у подруму, неки минут пред ликвидирање, два младића воде интересантну интелектуалну расправу на изванредном француском језику. То , међутим, потраје, све до оног тренутка када их стражар у томе прекине, али такође на одличном француском! Џелати се, после напорног дана, туширају на истом оном месту на коме су пре тога ликвидирали неколико десетина несрећника. Главни јунак на крају полуди, али то му је и божји дар - неће морати да памти све шта је радио и доживео. Једног момента он своме колеги објашњава зашто на овако напоран начин ликвидирају људе. Главни аргумент је што , осим понижења, анонимност смрти, нестајање без трага, највише ломи морал оних који би могли да се нађу на ''суђењу'' код чекиста. То је, у основи тачно. Међутим, он није могао да зна да ће једног дана истина, ипак, испливати и то у облику изванредног филма. Потресног, тешког, апсолутно депримирајућег за гледање, али истинитог у свој својој понижавајућој суровости. Ово је један од филмова који је испунио историјску улогу ове уметности - да буде сведок. Више од њега и не треба тражити.
Film je odlična urađena ekranizacija prve godine rata kada je Nemačka krenula sa intenzivnim bombardovanjem Engleske kao priprema za kopnenu invaziju i konačno zauzimanje Britanije. Ambijent i scenografija verno i realistično oslikavaju to vreme, a scene vazdušnih bitaka su me kao klinca, koji je prvi put gledao taj film krajem sedamdesetih, ostavljale bez daha. Bez obzira što je film sniman šezdesetih i danas pleni pažnju svojim spektakularnim i poprilično realističnim scenama vazdušnih borbi. Pomenu bih samo neka glumačka imena koja ovde igraju: Majkl Kein, Trevor Hauard, Ser Lorens Olivie, Kristofer Plamer ...
Drugi fil koji bih pomenu , a koji zavređuje pažnju i nije ovde pominjan je Midway iz 1976. godine.
Film govori o jednoj od najvećih pomorsko vazdušnih bitaka na Pacifiku za ostrvo Midvej i ova bitka označava preokret rata u korist Amerikanaca. Takođe i u ovom filmu scena i ambijent su dosta verodostojni, tako da čovek ima utisak gotovo dokumentarističkog prikaza istorijskih događaja, mada koliko me sećanje služi u filmu ima ubačenih i dokumentarnih scena. Ovaj film sam prvi put odgledao u bioskopu početkom osamdesetih i na mene je tada ostavio vrlo snažan utisak zbog svojih spektakularnih scena. U filmu igra i sjajna glumačka ekipa od kojih bi spomenuo: Čarltona Hestona, Henrija Fondu, Džejmsa Koburna, Roberta Mičama, Tošira Mifunea ... ekipa je impozantna.
Mnogi kritičari ova dva filma svrstavaju u klasike ratnog filma.
Takođe bih pomenu i jedan sjajni Francuski film iz 1960. godine Un taxi pour Tobrouk - Taxi za Torbruk. U ovoj sajnoj ratnoj drami igra takođe odlična ekipa kao što je: Lino Ventura, Šarl Aznavur i Hardi Kruger. Film ne obiluje toliko spektakularnim scenam rata, ali govori o odnosu među ljudima i zakletim neprijateljima koje rat spaja i spletom raznih okolnosti dovodi u situciju da se oslanjaju jedni na druge.
Idi na vojni deo MC. Mislim da sam ja pisao prikaz o tom filmu. Jeste solidan film. Ne baš odličan, ali sasvim solidan.
Inače, kad je reč o filmu ''Bitka za Britaniju'', moram malo da vas razočaram. U svetu filmofila ne smatra se baš nekim ''klasikom'' jer je jedan od onih filmova koji je snimljen po narudžbini, radi promovisanja ratnih napora. To su radile sve zemlje pobednice. Rezultat su najčešće prosečni filmovi (''Gori li Pariz'', ''Najduži dan'' ''Razbijači brana'') koji su snimani iz istorijskog pijeteta. Obično je naracija pretrpana i nepovezana (setite se filma ''Najduži dan'' gde se i reditelj pogubio ne znajući koju liniju više da prati), ali je velika vrednost to što možete da gledate prilično vernu rekvizitu.
PS
Podatak za Riplija: snimanje filma ''Najduži dan'' nominalno je koštalo više od same, originalne operacije. Filmska posla...Sve ono što je tada došlo jevtino iz fabrika kao ratna proizvodnja, trebalo je rekonstruisati, pokrenuti, napraviti replike, zaustaviti pola Francuske i Britanije, itd, itd...
Pa većina filmova koja spada u klasiku ratnog filma je tako i klasifikovana baš zbog verodostojnog prikaza događaja (uglavnom iz ugla pobednika) i istovetne scenografije koja je verna replika tadašnjeg ambijenta i spektakularnih scena bitaka, a manje zbog priče koju prate ti filmovi, ili antiratne poruke koju nose. Iz vizure nas običnih smrtnika, da ne kažem filmofila, često je različita percepcija filma i priče koju on prati, nego li kod filmskih kritičara, doduše ovo ne mora da bude pravilo ali je ne retko tako. Zato sam i napisao da po kritičarima ova dva filma spadaju u filmske klasike, a mene je tada kao klinca koji posmatrana pokretne slike oduševila spektakularnost akcionih scena.
jogurtmen ::Pa većina filmova koja spada u klasiku ratnog filma je tako i klasifikovana baš zbog verodostojnog prikaza događaja (uglavnom iz ugla pobednika) i istovetne scenografije koja je verna replika tadašnjeg ambijenta i spektakularnih scena bitaka, a manje zbog priče koju prate ti filmovi, ili antiratne poruke koju nose. Iz vizure nas običnih smrtnika, da ne kažem filmofila, često je različita percepcija filma i priče koju on prati, nego li kod filmskih kritičara, doduše ovo ne mora da bude pravilo ali je ne retko tako. Zato sam i napisao da po kritičarima ova dva filma spadaju u filmske klasike, a mene je tada kao klinca koji posmatrana pokretne slike oduševila spektakularnost akcionih scena.
Da li u ratni film moze da se svrsta film "Gospodja Henderson predstavlja..." sa Dzudi Dench i Bobom Hoskinskom, iako je mnogo vise drugih (lepih) elemenata nego rata?
