offline
- Sirius
- Moderator foruma
- Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
- Pridružio: 17 Maj 2006
- Poruke: 18550
- Gde živiš: I ja se pitam...
|
НЕСЛУЖБЕНИ ЗАДАТАК
Руски филм из 2004. године, један од оних из ''новог таласа'' руске , па и некадашње совјетске, кинематографије. Прошло је време Јурија Озјерова и гигантских, епских филмова посвећеним подвизима једне огромне армије и неописивим патњама и страдањима словенског народа. На ред су стигле неиспричане приче из Другог светског рата, мале битке, неупадљиви људи, микро-ситуације...а таквих је у рату било највише. Није се све решавало на Волоколамском друму или Мамајевом Кургану, нису сви тенкови били на бескрајним степама Прохоровке и курске избочине, нити су ваш сви војници јуришали на Рајстаг. Рат је требало водити и добијати у сваком секунду, сваком тренутку сукоба, на свим местима – и атрактивним и неатрактивним. Победа је скуп свих могућих напора, генијалности и случајности, планирања и произвољности, стицаја околности и генералних намера.
Филм ''Неслужбени задатак'' бави се управо једном од таквих прича, дубоко личних, интимних и реалних. Заснован је на истинитом догађају који је описао једнии преживели из акције која је у центру пажње, поручник Серба. Место догађаја су шуме Западне Чехословачке, непосредно уз демаркациону линију, линију спаса за многе нацисте који су тражили начина да се извуку из ратне просторије у којој се пуцало и после званичног краја рата. Сада знамо и зашто. Нацисти, и не само они, копали су и рукама и ногама да стигну до западних савезника како би избегли праведну и заслужену казну која би их свакако стигла кад би пали у заробљеништво Црвене Армије. Мала, деташирана пешадијска јединица обезбеђује из тих разлога веома важан висећи мост . У освит зоре једна немачка група покушава да пређе преко моста. Опрезни су као звери, а искусни онолико колико есесовци, огрезли у ратовању и руку крвавих до рамена могу да буду. Међутим, у заседи се налазе исти такви противници – црвеноармејци који су прошли још гору голготу. Ко је прошао од Москве до Берлина и при том остао жив, мора бити да је знао како се ратује. Заседа дејствује успешно и група се распршује на више групица које уништавају све, сем једне.
Задатак потраге за том групом заједнички добијају стрелци и козаци. Козачка јединица је прича за себе. Изборили су се за право да носе козачку униформу и своју опрему и они су за руску армију оно што су комите биле за нашу, српску војску из доба солунске голготе. Смештени су код неке Чехиње које се, наравно, заљубљује у поручника, али то није пука сценаристичка досетка у стилу ''нема филма без лепе жене и секса''. Јединица креће у потрагу и од тог момента па надаље овај филм поприма атрибуте школско-наставног материјала. Поступци које козаци користе, начин како читају трагове и тумаче знаке у природи јесу нешто што треба приказивати у војним школама. Као када ловци иду за опасним пленом, ништа мање искусним. И есесовци су вешти у скривању, тако да нам сценариста и редитељ приказују врхунска умећа специјалног против-диверзантског ратовања. У прилици смо да упоређујемо искуства потерне групе са терена која на свој начин стиже до ''живог језика'' и извлачи корисне информације, независно од штаба коме је запао тврд охрах – есесовац који рецитује песмицу ''чин, име и број'' и не даје ништа. Кооринирајући акцију, почињу да затварају круг око праве колоне, елимиништући, у међувремену, демонстративне колоне за одвраћање пажње...А пажња је усредсређена на есесовског бригаденфирера који са собом носи ''мираз'' у облику драгоцених докумената од којих се не растаје још од изласка из Прага....
Даље вам филм нећу препричавати јер га треба одгледати. Зашто, већ сам описао. Главни јунак, поручник Серба изгледа као да је прекопиран из филмова о Чапајеву или Шчортсу, са типично козачким праменом , језиком и начином понашања и то је прелеп цитат и омаж том невероватном, ратничком племену, пуном одлучности, срчаности, али и људскости. Треба га одгледати и због тога што се није служио дигиталним ефектима, и што су тактички подаци, оружје и опрема прилично верни времену којим се баве. Ишло се дотле да се , рецимо, на оковратнику кошуље борца у заседи види да је расењен од ношења, подеран од оштре необријане браде и, наравно, просечно војнички прљав. Крупни планови дејства оружја рађени су без појачника трзања тако да је уверљивост максимална. Све у свему, одгледате обавезно овај филм, нећете погрешити. Научићете много тога што нисте знали или сте мислили да је познато. Од једног ратног филма, више него довољно.
|
