Ima li istorija smisla?

• 1Ovo se svidja korisniku: tuzor
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

O POJMU I VRSTAMA FILOZOFIJE ISTORIJE

Igor Primorac, «Filozofija i res gestae. Neki argumenti protiv spekulativne filozofije istorije», Filosofija, 1-2, Beograd 1973, 121-140.

Izraz «filozofija istorije» je dvosmislen, a ova dvosmislenost proizilazi iz same reči «istorija». Naime, ova reč označava: 1) istorijska zbivanja, istorijske događaje ili ono što su ljudi u prošlosti činili – res gestae, to je ono što se smatra istorijom u objektivnom smislu; 2) misao (uverenje, znanje, govor, nauka) – historia rerum gestarum ili istorija u subjektivnom smislu, istorijska nauka, istoriografija. Otuda je i filozofska refleksija o istoriji moguća na dva različita plana, pa se u okviru filozofije istorije mogu razlikovati dve discipline. Ova distinkcija se izražava različitim terminima: npr. govori se o realnoj ili materijalnoj filozofiji istorije, s jedne strane, i formalnoj istoriji filozofije, s druge; o spekulativnoj i kritičkoj, sinoptičkoj ili konstruktivnoj i analitičkoj filozofiji istorije; metafizici i logici istorije. Primorac smatra da su najprikladniji termini koji izražavaju ovu distinkciju «spekulativna» i «analitička filozofija istorije». Razlikovanje dveju disciplina ili grana filozofije istorije, spekulativne i analitičke, analogno je razlikovanju filozofije prirode i filozofije prirodne nauke. Prva disciplina bi spadala u sistem metafizike, a druga u filozofiju nauke kao jedna njena grana.

Predmet spekulativne filozofije istorije je istorija u prvom značenju reči i ona nastoji da odgovori na izvesna pitanja o najopštijim i najbitnijim karakteristikama istorijskih zbivanja. Za nju su fundamentalna pitanja: 1) postoji li i kakva je opšta forma istorijskog toka? 2) koji je najvažniji faktor ili faktori koji determinišu istorijska zbivanja? 3) u čemu je smisao istorije?

Analitička filozofija istorije se bavi istorijom u drugom značenju, a njen zadatak je da pruži logičku, gnoseološku i metodološku analizu našeg mišljenja o istorijskim zbivanjima, osobito u njegovom naučnom vidu. Osnovna pitanja ove grane filozofije istorije su: 1) kakva je struktura istorijskog objašnjenja? 2) kakve je prirode naše mišljenje o prošlosti, koje su njegove granice i kolika je njegova vrednost? Šta je to istorijska činjenica? Kakva koncepcija istine je ovde primerena? 3) Može li istorijsko znanje biti objektivno u smislu prirodnih nauka i ako može, pod kojim uslovima? 4) Da li su za istorijsku deskripciju i istorijsko objašnjenje adekvatniji holistički ili individualistički modeli?

Osnovna teza Igora Primorca u ovom tekstu je da je spekulativna filozofija istorije u celini neodrživa. Autor iznosi argumente za ovo stanovište tako što ukazuje na teškoće u koje spekulativna filozofija istorije zapada kada pokušava da odgovori na svoja prva dva fundamentalna pitanja – o opštoj formi istorijskog toka i determinističkim faktorima istorijskih zbivanja. Kad je reč o prvom pitanju – postoji li i kakva je opšta forma istorijskog toka, odgovori u dosadašnjoj tradiciji spekulativne filozofije istorije kretali su se od linearnog (progresivnog ili regresivnog) i cikličnog toka do haosa ili odsustva bilo kakve opšte forme, uključujući i kombinaciju elemenata ova dva modela. Tako je za mnoge filozofe i društvene mislioce opšta forma istorijskog toka linearni progres (Tirgo, Kondorse, Kont), za druge je to ciklični progres (Viko, Hegel, Tojnbi), dok je za Špenglera istorija u celini haotična: doduše, pojedine kulture u njoj prolaze kroz ciklični tok, tj. podležu jedinstvenom obrascu cikličnog razvoja.

Kad je reč o drugom pitanju spekulativne filozofije istorije – koji je to bitan deterministički faktor ili faktori istorije, neki mislioci smatraju da je odlučujući faktor duhovni razvoj čovečanstva (Tirgo, Kondorse, Kont), dok drugi, poput Karlajla, smatraju da je presudno delovanje «velikih ljudi», istorijskih ličnosti; treći misle da su to promene u ekonomskoj sferi ili osnovi društva, kao što je to slučaj u marksizmu, ili pak «prirodni zakoni» kod Špenglera (koje Primorac naziva kvazi-biološkim zakonima), neka vrsta organski shvaćenih zakona rasta i razvoja kultura.

Za razliku od istoričara, istoriografa koji uvek nastoji da govori o predmetu, tj. temi (istorijskoj pojavi, događaju) kao vremenski određenom i ograničenom, spekulativni filozof istorije najradije govori o «istoriji uopšte», o «celokupnoj istoriji», о «svetskoj istoriji». Naravno, i istoričari govore o «univerzalnoj» i «svetskoj istoriji» ali je razlika u načinu upotrebe termina: istoričar govori o nizu događaja u prošlosti, o rerum gestarum, tj. o celokupnoj prošlosti čovečanstva. Međutim, spekulativni filozof ima na umu i više od toga: u njegovoj upotrebi «celokupna istorija» obuhvata kako celokupnu prošlost tako i celokupnu budućnost ljudskog roda, а to znači da spekulativni filozof zapravo teži predviđanju istorije. Špengler recimo govori o istorijskom predviđanju kao predodređivanju istorije. Time on započinje svoj Увод u Пропаст Запада: «У овој књизи учињен је први смео покушај да се историја предодређује. Ради се о томе да се судбина једне културе прати у оним њеним стањима која још нису протекла – и то једне једине културе, оне која је данас на овој планети у завршавању, западноевропско-америчке» (Шпенглер, 29).

Pokušaji da se istorija predvidi mogući su (razume se, u logičkoj ravni) na dva načina: ekstrapolacijom prethodno utvrđenih trendova i pomoću prethodno formulisanih zakona istorijskog zbivanja. Prvi postupak je svojstven evolucionističkoj filozofiji istorije i teoriji progresa. On je međutim nelegitiman zato što su tvrdnje o trendovima singularni faktički iskazi, a iz takvog iskaza ne može se izvesti nijedan drugi. Drugim rečima, nikakav trend konstatovan u dosadašnjoj istoriji ne može biti dovoljna osnova za predviđanje budućeg, odnosno daljeg toka istorije.

Kad je reč o drugom postupku – predviđanju na osnovu prethodno ustanovljenih i formulisanih zakona, u filozofiji nauke se dovodi u pitanje sama ova mogućnost, tj. mogućnost fomulisanja zakona u domenu istorijskih disciplina. Primorac se ovde ipak ograđuje i iznosi pretpostavku da ako je predviđanje eventualno i moguće, to svakako nije domen spekulativne filozofije istorije već nauke – tj. posebnih empirijskih nauka koje se bave formulisanjem naučnih hipoteza i suočavanjem tih hipoteza sa empirijskim materijalom – dakle, na način koji je po definiciji ne-filozofski. Te «ako na navedena pitanja... neko uopšte može da odgovori, to onda nije filozof već naučnik – u ovom slučaju sociolog ili možda istoričar (što je pitanje za sebe)» (123, 124).

Ukoliko bi se pojam «celokupne istorije» u upotrebi spekulativnih filozofa istorije redukovao tako da obuhvati samo «celokupnu prošlost» a u isključenju «celokupne budućnosti», priroda postavljenih pitanja ne bi se promenila – ta pitanja su i dalje u domenu empirijskog i traže takve odgovore. Drugačije rečeno, na njih se može odgovoriti samo primenom naučnih postupaka, metoda, a za to su pozvani naučnici. Primorac primećuje da filozof nije istoričar i da ne vlada empirijskim istoriografskim materijalom u celini (možemo se isto tako zapitati koji istoričar vlada celinom istoriografije?), odnosno u meri u kojoj je to potrebno u istorijskoj nauci. Stoga spekulativni filozof pribegava dedukciji: on najčešće dedukuje odgovore na izvesna pitanja iz nekih veoma opštih filozofskih koncepcija.

Primorac to ilustruje na primeru istorijskog materijalizma, koji se može interpretirati kao varijanta spekulativne filozofije istorije. Zapravo, postoje dva moguća tumačenja istorijskog materijalizma (koja ver. proizlaze iz njegovih aspekata): istorijski materijalizam je, kaže Primorac, «opšta sociološka teorija» (opšta teorija o društvu) i spekulativna filozofija istorije. Po autoru, prva interpretacija je istorijski adekvatnija i po sam istorijski materijalizam povoljnija. Ipak, u jednom delu marksističke literature dominirala je druga interpretacija, prema kojoj je istorijski materijalizam teorija dobijena «primenom», proširivanjem dijalektičkog materijalizma na istoriju ljudskog društva. To je dugo bilo i oficijelno stanovište sovjetskih ideologa (Plehanov, Lenjin, Staljin, T. Pavlov). Pri tome nigde nije objašnjeno kako se to primenom ili proširenjem postavki dijalektičkog materijalizma na istoriju rađa istorijski materijalizam ili na koji način istorijski materijalizam nužno sledi iz dijalektičkog. Naime, nijedna ontološka ili gnoseološka koncepcija ne implikuje nikakvu opštu teoriju o istoriji društva i kulture. U nekom sistemu filozofije ili u okviru nekog pogleda na svet ona se može kombinovati sa ovom ili onom teorijom o istoriji, odnosno sa međusobno veoma različitim teorijama o istoriji, ali to je potpuno druga stvar...

Spekulativni filozofi istorije se većinom opredeljuju za podražavanje empirijskog naučnog pristupa, što stvara privid «naučnog karaktera teorije»: međutim, najčešće se ispostavlja da je empirijska osnova njihovih generalizacija uska, a argumentacija «tanka». Uz to, pristup spekulativnog filozofa istorije je opterećen i obojen njegovim subjektivnim vrednosnim opredeljenjima (moralnim, religijskim, političkim); u pravilu on ne dovodi u pitanje svoj način izvođenja opštih zaključaka. Drugim rečima, on konstruiše teoriju. Tako konstruisana teorija dolazi u sukob sa činjenicama.

Šta u tom slučaju spekulativni filozof istorije čini, odn. može da čini? On može da ignoriše ili da falsifikuje «neposlušne činjenice», odnosno da modifikuje svoju teoriju, njen sadržaj, tako da se ona uskladi sa relevantnim činjenicama. Međutim, pokazuje se da su u spekulativnoj filozofiji istorije češći primeri prvog postupka. U obilju empirijskog materijala takav filozof traži i bira one činjenice koje njegovu teoriju potkrepljuju ili naprosto ilustruju (česti su primeri tzv. ilustrativne metode). U poslednjoj analizi takav postupak se svodi na zanemarivanje svih ostalih činjenica koje bi mogle biti nesaglasne formulisanoj opštoj teoriji. Druga mogućnost zaobilaženja problema, tj. suočavanja postavljene teorije sa činjenicama jeste grubo falsifikovanje činjenica da bi se po svaku cenu očuvala teorija. Drastičan primer su koncepcije istorije koje počivaju na konceptu rasa (Gobino u Francuskoj, Čemberlen u Velikoj Britaniji). Prema Čemberlenu, npr. celokupna istorija predstavlja borbu rasa, a dinamički faktor u tako shvaćenim istorijskim zbivanjima je stvaralačka delatnost germanske rase, navodno jedine sposobne za autentičnu kreativnost. Čemberlen je svoju teoriju o dominaciji jedne rase (indogermanske, arijevske) zasnovao na grubim falsifikatima, izvrtanjima i ignorisanju činjenica (tvrdio je na primer da Isus nije bio Jevrejin).

U situaciji kada teorija dođe u sukob sa činjenicama jedini legitiman metodološki postupak je korekcija teorije. To je alternativa za koju se opredeljuje naučnik (Kreber bi rekao dobar naučnik, tj. u našem slučaju, dobar istoričar. Reklo bi se da Primorac ovde idealizuje rad naučnika u odnosu na rad spekulativnog filozofa istorije.) Spekulativni filozof istorije to, gotovo u pravilu, ne čini već pribegava jednoj vrsti logičkog lukavstva. Prvobitni sintetički iskaz koji se odnosi na činjenice on tretira kao analitički u situaciji kada naiđe na činjenice koje opovrgavaju njegovu tezu. Odatle sledi da je teza po definiciji istinita, a da su činjenice koje je opovrgavaju irelevantne.

Kako izgleda ovaj postupak Primorac ilustruje na Hegelovom primeru. U Uvodu svojim predavanjima iz filozofije istorije Hegel naglašava: «povijest ... treba uzeti onakvom, kakva jest. Treba da postupamo historijski, empirijski.» Potom on tvrdi da se svetska istorija «zbiva na duhovnom tlu»: «Duh i tok njegova razvoja jest ono supstancijalno... Suština duha je sloboda». Prema tome, svetska povest, svetska istorija je «napredovanje u svijesti o slobodi». Zatim sledi metoda ilustrovanja: Hegel navodi primere tog nužnog procesa, postupnog razvoja duha kao svesti o slobodi - od istočnih naroda kod kojih vlada despotizam i gde je samo jedan (despot) slobodan, preko Grka i Rimljana sa njihovim institucijama demokratije i republike do germanskih naroda, kod kojih je, prema Hegelovom tumačenju, posredstvom hrišćanstva duh dosegao svest o slobodi čoveka, ličnosti. Potom sledi suprotan primer – slovenski narodi, velika «slovenska nacija» koja, prema Hegelu, još nije nastupila kao «samostalan momenat u nizu oblika uma u svijetu», tj. nije dosegla stupanj svesti o slobodi, te kao takva, u suštini ne-istorijska kategorija, ostaje izvan Hegelovih razmatranja svetske istorije i njenog toka. Dakle, činjenica koja izgleda kao da opovrgava osnovnu Hegelovu tezu o istoriji kao napredovanju duha, razvoju svesti o slobodi, proglašava se za irelevantnu. To što se dešavalo sa Slovenima (na stranu pitanje da li Hegel poznaje i korektno tumači istorijske uslove u kojima se razni slovenski narodi u tom trenutku nalaze) i nije istorija, nije deo svetske istorije.
«Ovo je dobar primer» - kaže Primorac – «toga kako, kad stvarnoj istoriji pristupamo pošto smo u nju prethodno projektovali određeni model istorije, pretpostavivši ga kao definiciju istorije, na kraju u njoj i vidimo upravo to što smo u nju projektovali i što smo želeli da u njoj pronađemo» (129).

Osnovno pitanje Karlajlove filozofije istorije je koji je najznačajniji faktor koji determiniše istorijska zbivanja. Njen odgovor je delatnost velikih ljudi, istorijskih ličnosti, heroja (V. T. Carlyle, On Heroes, Hero-Worship and the Heroic in History). U skladu sa ovom teorijom, cela istorija se svodi na biografije, na niz biografija velikih ljudi. Ali ko su ili šta su «veliki ljudi»? Kako definisati kategoriju «velikog čoveka»? To se može učiniti sadržinski, ali u tom slučaju presuđuju vrednosni kriterijumi filozofa, odnosno istoričara, a krajnji rezultat je ekstremni istorijski relativizam.

Za jednog američkog filozofa ili istoričara, odgojenog u duhu humanističkog obrazovanja i demokratije, Hitler sigurno ne odgovara predstavi o velikom čoveku, stoga će on morati da istoriju Nemačke u periodu 1933-1945. tumači na način koji nije u skladu s teorijom, pri čemu će istovremeno istoriju svoje zemlje u navedenom razdoblju objašnjavati odgovarajućim podacima i momentima iz Ruzveltove biografije. Suprotno, neki nemački filozof ili istoričar, šovinistički nastrojen i odan nacizmu, bi istoriju svoje zemlje u datom periodu objašnjavao personalnim karakteristikama i potezima svog vođe. Jasno je da ovo ne vodi zdravoj istoriji.

Drugi kriterijum u nastojanju da se definiše kategorija «velikog čoveka», «istorijske ličnosti» je formalan i empirijski, ali u tom slučaju osnovna teza teorije svodi se na tautologiju. Naime, istoriju pokreću velike ličnosti, a velike ličnosti su one koje presudno utiču na tok istorijskih događaja. Slično se može reći i za teoriju progresa.

Treće osnovno pitanje spekulativne filozofije istorije je pitanje o smislu, logici istorije. Primorac formuliše pitanje na sledeći način: kakav je smisao pitanja smisla istorije? Šta znači kada se kaže da neki istorijski događaj ima smisla, da nije besmislen?

1) Pod «smislenošću» nekog istorijskog događaja može se podrazumevati njegova razumljivost, shvatljivost (inteligibilnost), a pod njegovim «smislom» ono što nam omogućava da ga shvatimo – njegovo objašnjenje.
Pod «smislom» istorijskog događaja može se podrazumevati njegovo 2) opravdanje ili 3) cilj, svrha u odnosu na koju se događaj tretira kao sredstvo.
Značenje smislenosti i smisla pod 1) je ono što istoričar ima na umu kada to pitanje postavlja u vezi nekog zbivanja: da li je ono objašnjeno ili nije?

Jedno od osnovnih pitanja analitičke filozofije istorije je pitanje o prirodi objašnjenja u istoriji. Stavovi o tome se, naravno, razlikuju. Postoje dve dominantne i međusobno suprotne teorije istorijskog objašnjenja: metodološki dualizam i monizam. Prema zagovornicima metodološkog dualizma (Diltaj, Kolingvud i dr.) objašnjenje u istoriji suštinski se razlikuje od objašnjenja u prirodnim naukama. Objasniti neki istorijski događaj znači razumeti ga iznutra, razumeti njegovu unutrašnju subjektivnu stranu, što pretpostavlja uživljavanje (mogućnost razumevanja, tj.poznavanja motiva, namera, misli i osećanja aktera tog događaja). Ta vrsta razumevanja omogućava nam da shvatimo zašto su akteri događaja u datoj situaciji postupili i delovali na određeni način.
Zagovornici suprotne pozicije, tj. monizma (K. Hempel, E. Nejgel) smatraju da je svako objašnjenje, pa tako i istorijsko uvek nomološke prirode: objasniti neki događaj (u istoriji, kao i u prirodnom svetu) znači izvesti ga iz nekog nomološkog iskaza, iskaza kojim se tvrdi događaj i iskaza o postojanju uslova koji su, prema odgovarajućem naučnom zakonu, antecedentni događajima koji se objašnjavaju.

Bitna karakteristika istorijskog objašnjenja jeste da mi pri objašnjavanju nekog pojedinačnog događaja uvek nastojimo da ga uklopimo u određeni kontekst: u prvom slučaju, prema modelu metodološkog dualizma, dovodimo ga u kontekstualnu vezu sa stavovima i ponašanjima učesnika; u drugom, prema nomonološkom modelu, mi taj događaj posmatramo u kontekstu antecedentnih uslova. U oba slučaja radi se o istorijskom kontekstu.

Ponekad se tvrdi da istorijsko objašnjenje, da bi bilo potpuno, pored povezivanja događaja koji objašnjavamo sa nečim što se ranije ili istovremeno dešavalo, dakle, sa njegovim uzrocima, odnosno uslovima, treba da uključuje i navođenje onoga što je iz tog događaja proisteklo kao njegova posledica ili niz posledica.

Pitanje o smislu istorije

Pošto se radi o istorijskom objašnjenju i istorijskom kontekstu, ovo pitanje se može nazvati pitanjem o istorijskom smislu, a odgovor na njega uvek predstavlja situiranje datog događaja u istorijski kontekst, dakle u deo dosadašnjeg celokupnog istorijskog toka. Smisao o kojem se ovde pitamo je smisao u istoriji. To je legitimno pitanje i jedno od onih kojima se neprestano svaki istoričar bavi. Međutim, spekulativni filozof istorije se bavi i zanima nečim drugim. Za njega je primarno pitanje o smislu celokupne istorije, dok je pitanje o smislu istorijskih događaja, o smislu u istoriji za njega sekundarno.
Primorac pokazuje da je ovo pitanje – pitanje o smislu celokupne istorije besmisleno. Zašto? Zato što je celokupna istorija najširi mogući istorijski kontekst, ne postoji istorijski kontekst u koji bismo mogli postaviti, situirati celokupnu istoriju i tako dati njeno istorijsko objašnjenje, tj. reći kakav je njen smisao.
Pošto je svako objašnjenje stavljanje onoga što se objašnjava ili hoće objasniti u neki kontekst, kakav je kontekst moguć kad je u pitanju celokupna istorija? Spekulativni filozofi pribegavaju kontekstu božjeg plana o sudbini čovečanstva. Krajnji cilj istorijskog kretanja, svrha celokupne istorije je ostvarenje tog plana. Time se objašnjenje zatvara u krug i pretvara u teodiceju, tj. opravdanje boga u svetu i istoriji.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Drago mi je što tema nailazi na odaziv dragih mi forumašica kao što su: nevena nevene, natrix, danka i Sorelag. I još mi je draže što su pristupi različiti. Nevena nevene u temu ubacuje aspekte prava, sloboda i principa; natrix unosi subjektivističke elemente; dankin doprinos je dragocen u smislu sagledavanja postanka istorijske naučne misli, i ukazivanja na psihološke momente; Sorelag nas upoznaje sa tezama Igora Primorca, vezano za filosofiju istorije.

Očekujem izraziti dankin doprinos, kada budem postavio tekst koji će pokrenuti pitanja psihološke strane ličnosti koje su obeležile istoriju, pogotovo sa aspekta zla.

Sada ću se ukratko osvrnuti na ono što je Sorelag štedro navela. Unošenje metafizičkih momenata u srž onoga što čini spekulativnu filosofiju istorije, samo po sebi, ne znači da je spekulativno razmišljanje pogrešno. Opšta forma se može naći u svemu. Samo treba shvatiti da je svaki "deo" istovremeno i "celina", te da razlike podrazumevaju sličnosti, a ne suprotnosti. Da bismo se upustili u pitanje opšte forme istorijskog toka, prethodno moramo da ustvrdimo da taj "istorijski tok" zaista postoji, i da li postoji "svetska istorija". Da se odmah u početku razumemo - nikakvu "bolećivost" nemam prema spekulativnoj filosofiji. Šta više - smatram da je ono što zovemo "istorijom" dokaz našeg pogrešnog uvida u ono što zovemo "vreme". No, takođe nemam afiniteta ni prema analitičkoj filosofiji istorije. I jedan i drugi pristup, već samim svojim imenima koja svedoče o potrebi polaznog razgraničenja, ukazuju na rascepkanost i razbijenost. Spekulativni pristup ostaje bez logičke potvrde, analitički pristup (koji podrazumeva naučno objašnjenje istorisjkih zbivanja) ostaje bez suštine.

Citat:Primorac pokazuje da je ovo pitanje – pitanje o smislu celokupne istorije besmisleno. Zašto? Zato što je celokupna istorija najširi mogući istorijski kontekst, ne postoji istorijski kontekst u koji bismo mogli postaviti, situirati celokupnu istoriju i tako dati njeno istorijsko objašnjenje, tj. reći kakav je njen smisao.
Pošto je svako objašnjenje stavljanje onoga što se objašnjava ili hoće objasniti u neki kontekst, kakav je kontekst moguć kad je u pitanju celokupna istorija? Spekulativni filozofi pribegavaju kontekstu božjeg plana o sudbini čovečanstva. Krajnji cilj istorijskog kretanja, svrha celokupne istorije je ostvarenje tog plana. Time se objašnjenje zatvara u krug i pretvara u teodiceju, tj. opravdanje boga u svetu i istoriji.
Ovakvo stanovište podrazumeva da se smisao bilo čega može procenjivati tek ako se to nešto može sagledavati u "širem kontekstu", u nečemu što u sebi obuhvata ono što se sagledava i čiji se smisao traži. Dakle, ako ne postoji širi kontekst, znači li to da se smisao neke celovitosti ne može tražiti, te da je traganje za smislom besmisleno? Možda, zaista, u potrebi nalaženja i sagledavanja smisla ima previše antropomorfnog. Skloniji sam mišljenju da postoji nereaskidiva veza smislenog i intuitivnog. Red i izvesna pravilnost svakako moraju postojati, kao osnovne pretpostavke za pojam smisla, ali u ciljnom, razrešujućem značenju svaki smisao možemo sagledati samo intuitivno.

• 1Ovo se svidja korisniku: tuzor
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ako ne zamerate, sad ću ja malo da se ponašam kao učiteljica .

Pošto već imam kratak prikaz Špenglerovog filozofskog proučavanja kulturne istorije, podeliću ga sa vama.

ŠPENGLEROVA FILOZOFIJA ISTORIJE I MORFOLOGIJA KULTURA

Izvor:

Освалд Шпенглер, Пропаст Запада, 1-2, Београд, «Утопија», 2003, (у књизи 1:
Владимир Вујић, «Освалд Шпенглер и његово дело», 5-17; О. Шпенглер, Предговор првом издању прве књиге, 21-22; Предговор другом издању прве књиге, 22-25; у књизи 2: Додатак: поговор преводиоца «Шпенглерова морфолошка перспектива људске историје», 651-685).

Osvald Špengler je rođen u Blankenburgu u Harcu 27. 03. 1880, kršten je u evangeličkoj crkvi i veroispovesti. Završio je gimnaziju u Haleu, nakon čega je studirao matematiku i prirodne nauke u Haleu, produžio studije u Minsteru i Berlinu, da bi ih okončao u Haleu, okrenuvši se filozofiji. Doktorsku disertaciju pod naslovom Osnovna metafizička misao heraklitovske filozofije objavio je 1904. u Haleu. Izvesno vreme Špengler je radio kao gimnazijski profesor u Hamburgu, gde je predavao matematiku i fiziku. Pre Prvog sv. rata preselio se u Minhen, gde je radio kao privatni naučnik.

U Heraklitovoj filozofiji Špengler je otkrio misao koja će postati njegova glavna inspiracija – jezgro njegovog pogleda na život i svet. To je ideja po kojoj su sve tvorevine kulture – društvo, država, moral, nazori – proizvodi prirode; sve one podležu istom zakonu da ništa ne ostaje i da se sve menja. Heraklitova zasluga je, po Špenglerovom tumačenju, u tome što je zapazio ovu unutrašnju srodnost kulture i prirode.

Špengler je pisac jednog dela, ako se tako može reći, jer je Propast Zapada njegovo glavno i ujedno životno delo. Prva knjiga pojavila se 1918, ali je delo u celini bilo koncipirano i napisano pre Prvog svetskog rata, kao rezultat trogodišnjeg rada. Špengler je naslov dao već 1912. Sintagma označava «u najstrožem značenju reči, a s obzirom na propast antike, svetskoistorijsku fazu koja obuhvata više vekova, fazu u čijem se početku mi danas nalazimo» (konstatuje autor u predgovoru prvom izdanju knjige iz 1917).
Špengler je živeo mirno i povučeno, dok je njegovo delo, prodavano u ogromnom tiražu, živelo i širilo se po svetu. U tzv. novoj Nemačkoj bila mu je ponuđena katedra istorije na univerzitetu u Lajpcigu, što je on odbio. Prevodilac srpskog izdanja Vladimir Vujić primećuje: «U tom 'Trećem rajhu' Špengler nije ni glas ni vođa ni ideolog, on ostaje izvan svakog, konkretnog svakodnevnog političkog poslovanja, jer je on mislilac, graditelj slike sveta – sa jedne daljine i visine sa kojih se sitni politički metež i ne vidi... Jer on je sagledao drevni Egipat, Indiju, celu antiku, daleku, i vremenom i prostorom, Kinu» (Vujić, 6-7).

Koncepcija istorije i cikličnog razvoja kultura

Špengler je priznavao uticaje Getea i Ničea, ali ne i uticaje Bergsonove filozofije života i ruskih mislilaca kritičara Zapada. Sam autor govori o tome u Predgovoru drugom izdanju prve knjige Propasti Zapada: «Od Getea sam preuzeo metodu, od Ničea način postavljanja pitanja», piše on (25), dodajući da sopstveni rad oseća kao nešto što bi želeo da imenuje «sa ponosom kao nemačku filozofiju, uprkos bedi i jadu ovih godina» (pisano 1922).

Vujić, prevodilac i dobar poznavalac Špenglerove misli, ukazuje na sličnost sa Bergsonovom filozofijom života (elan vital) i donekle sa ruskom filozofskom kritikom Zapada, posebno Danilevskog (čiji uticaj na svoju koncepciju Špengler nije priznavao). Uticaj Ničea je očit.

U već pomenutom Predgovoru za knjigu iz 1922. autor govori o sebi kao misliocu u trećem licu: «Mislilac je čovek kome je bilo dodeljeno da simbolički predstavi vreme sopstvenim gledanjem i razumevanjem. On nema izbora. On misli kako mora da misli. Istinito je, najzad, za njega ono što je sa njime rođeno kao njegova slika sveta. On tu sliku ne iznalazi, nego je u sebi otkriva» (23-24).

U Uvodu knjige koja donosi «nov pogled na istoriju», filozofiju sudbine, Špengler postavlja pitanje:

«Постоји ли логика историје? Постоји ли нека такорећи метафизичка структура историјског човечанства, с оне стране свега случајног и непредвидљивости појединачних догађаја, једна структура која је битно независна од надалеко видљивих, популарних, духовно-политичких творевина површине? Постоји ли нека стварност која, може бити, тек изазива ову стварност нижег реда?... Да ли је могуће да се у самом животу пронађу степени који морају да се пређу и то једним редом који не зна за изузетке јер је историја људи скупни појам за огромне животне токове за које већ сама језичка употреба уводи нехотице појмове вишег реда: «антика», «кинеска култура», «савремена цивилизација» - као нека «ја» или личности које мисле и раде?»

Sada je potpuno jasno da humanistički holistički pristup kulturi Rut Benedikt u antropologiji (Obrasci kulture, Hrizantema i mač) mnogo duguje Špenglerovoj filozofiji istorije.

Prema Špengleru, ono što treba sagledati, pojmiti i uobličiti jeste svet kao istorija u suprotnosti prema svetu kao prirodi. Ali za koga postoji istorija, pita se on sasvim umesno, jer postoje kulture koje počivaju na aistorijskom, mitskom duhu, kao što je helenska, i one za koje svet jeste istorija, poput Zapadne.

Osnovno stanovište Špenglerove filozofije istorije suprotstavlja se školskom i popularnom shvatanju istorije čovečanstva kao jednostavnog pravolinijskog razvitka, kao progresivnog i kontinuiranog procesa duž kojeg čovečanstvo kao celina napreduje u beskraj. Umesto kontinuiteta Špengler vidi život zasebnih, samostalnih, velikih organizama koji se nazivaju «kulture». Istorija čovečanstva je biografija tih kultura. Kao što organizmi prolaze kroz faze, stadijume detinjstva, mladosti, muževnosti i zrelosti, starenja i opadanja snage, tako i kulture proživljavaju slične, analogne organske razvojne stupnjeve. Špengler je filozof kulturne istorije, ali i njen psiholog jer je kultura za njega viši, duhovni organizam a ne mehanički zbir ili agregat elemenata. Svaka kultura je praduševnost, jedna «duša» u osnovi. Ipak, Špengler nije metafizičar, on se ne izjašnjava o pravom metafizičkom razlogu postojanja kultura. On se bavi posmatranjem života i praćenjem njegovih oblika i toka, uživljava se, koristeći intuiciju i analogiju.

Špenglerov pogled na istoriju kultura i civilizacija predstavlja konačan raskid sa progresistički shvaćenim razvojem čovečanstva, njegovim napredovanjem duž jedne jedinstvene linije i uspinjanjem ka vrhuncima. Špengler ruši shematske postavke i periodizacije istorije poput stari vek – srednji vek – novi vek (za koju kaže «то је једна невероватно оскудна и бесмислена схема»), jer za njega to nisu tri faze ili tri perioda iste razvojne linije već tri potpuno različite, zasebne i odvojene kulture: prvom odgovara antička kultura, a drugi je u znaku začetka nove, Zapadne kulture. On raskida sa pojmom civilizacije kao «vrhunca»: u njegovoj viziji istorije kultura, civilizacija je zapravo smrt kulture, faza njene propasti, «početak njenog kraja». Špenglerova koncepcija ukida etnocentrizam, tačnije evrocentrično stanovište po kome je evropski čovek centar sveta, a njegova istorija – istorija sveta uopšte, svetska istorija. Za Špenglera kultura Zapada je samo jedna od kultura koje su nicale, cvetale i kretale ka svome neizbežnom opadanju, sunovratu i kraju.

Njegov vidokrug obuhvata sledeće kulture: kinesku, egipatsku, asirsko-vavilonsku, indijsku, antičku (koja se završava rimljanstvom), arapsku («magijsku»), meksičku (Maja) i zapadnjačko-evropsku kulturu. Špengler sprovodi kulturološko-morfološka proučavanja na relativno velikom broju oblika, dočaravajući nam različite, u sebe zatvorene, kulturne svetove koji su nesvodljivi i neprevodivi na druge, poput unutrašnjeg života duše. Ti duhovni organizmi koji niču, izrastaju, žive, cvetaju i umiru na svom sopstvenom tlu – samostalni su i samobitni.Oni žive svojim unutrašnjim životom poput individua; strane i tuđe jedne drugima, izolovane. To naprosto znači da je duša svake pojedine kulture potpuno strana i nedokučiva drugoj. Izolovanost svake kulture i međusobno nerazumevanje ne znači da one postoje i žive u faktičkoj izolaciji, bez ikakvog međusobnog dodira, uticaja i prenošenja. Naravno da postoje dodiri, uticaji, prenošenja. Ali za Špenglera ono što se prenosi uvek je samo «slovo», ne i «duh». Drugim rečima, neki simbol koji se prenosi, spolja unosi, neminovno biva preinačen u novoj, njemu tuđoj kulturnoj sredini, «pretumačen» i prilagođen unutrašnjem autentičnom duhu te kulture. Aristotel antičke, Aristotel arapske, Aristotel zapadnjačke kulture, to su tri različita Aristotela. Isto važi i za hrišćanstvo. «Сви појавни елементи једне културе, доспели у другу – доживљавају то унутрашње преиначење, адоптацију, која уједно значи и извртање њеног правог смисла и духа» (Вујић, 13).

Prema tome, «nema stvarnog uticaja» - «duše kultura dosledno ostaju duhovno zatvorene i izolovane». Za Špenglera je ta apsolutna različitost osnovna činjenica, datost. Ono što razdvaja velike kulture jeste stil, osnovna misao, osnovna religioznost, unutrašnji doživljaj sveta, prostora i vremena. Ono što eventualno omogućuje poređenje različitih kultura jesu homologije pojedinih faza. U toj tačci Špengler je razradio svoj koncept istovremenosti, savremenosti raznorodnih i neistovremenih kulturnih pojava: npr. istovremenici su budizam, stoicizam i socijalizam, kao što su i civilizacije svih kultura homologne faze. Ukratko, faza je istovremena sa nekom drugom kada u datoj kulturi ima simboličko značenje koje je isto i ravnopravno značenju faze u drugoj kulturi.

Iz Pogovora prevodioca - Владимир Вујић, Шпенглерова морфолошка перспектива људске историје

Vujić naziva Špenglera Mendeljejevom ljudske istorije: on je izradio tablice «periodičnog sistema ljudske istorije». Međutim, način na koji je izgrađivana ta «matematičko-egzaktna mreža» nije bio strogo naučni metod, već intuitivno-analoški postupak sagledavanja. Špengler je prevashodno morfolog istorije: on odgovara na pitanje kako, na koji način kulture bivaju, cvetaju, venu i nestaju, ali ne i zašto, odakle ili čemu – on odbija da postavlja metafizička pitanja o tzv. finalnim uzrocima.

Slika koju Špengler gradi svojim interpretacijama osobenih duhovnih svetova pojedinačnih kultura predstavlja, u celini, «prizor uzvišene besciljnosti istorije», istorije bez spoljašnjeg plana, smisla i svrhe. Ona se može sagledati u celini samo onda kada čovek izađe iz svoje kože, napusti «žablju perspektivu» i uzdigne se do «orlovskih visina», do stanovišta «ogromne udaljenosti». To podrazumeva napor da se napusti svoje usko stanovište, svaka etnocentrična ili kulturnocentrična perspektiva.

Osnovna jedinica Špenglerove morfologije istorije je kultura. Ona je moćna celina posebne vrste – duhovna celina, duhovno biće, organizam – dakle, nešto što treba shvatiti strukturalno i organski. Ona je celina koja prethodi svojim delovima, a ne mehanički zbir ili agregat elemenata. Ona je prvotna kao duša, psihička strukturalna celina, duševnost, prafenomen. Ova celina određuje svoje delove: ti delovi su njene fiziognomičke crte, izrazi, spoljašnje manifestacije unutrašnjeg života duše, duha. Sve su to simbolički i pojavni aspekti osnovne misli, stila, etosa jedne kulture.

Istorija je za Špenglera uporedna morfologija tih samorodnih, slučajno izniklih duhovnih bića koja moraju da slede svoju sudbinu. Ta duhovna bića su međutim konačna i smrtna. Svaka kultura treba da proživi i odživi svoje i neumitno se kreće ka svojoj smrti, ali ona ne zna da je smrtna, ne poseduje svest o svojoj konačnosti, osim u svojoj civilizacijskoj fazi (kao što ni dete ne misli na smrt). Ona je prolazna i od nje ne ostaje ništa. Faze njenog života su detinjstvo, mladost, muževna zrelost, starenje ili – proleće, leto, jesen, zima. Špengler koristi analogiju sa biljkom: kultura je «biljolika», vezana za svoje tle, na kojem neznano zašto niče, raste, cveta i precvetava, vene i umire. Ali, kao što zemljište nije razlog postojanja biljke, tako ni tle nije razlog postojanja kulture ni njenog cikličnog razvoja. Slučaj i sudbina time upravljaju, dve iracionalne tajanstvene sile u istoriji.

Špengler preokreće tezu svih religija spasenja: u njegovoj filozofiji istorije telesno nadživljava duh koji je smrtan, a kosmičko je večno. Njegovo shvatanje razvoja jedne kulture je dualističko, a osnovna suprotnost je između dve grupe činilaca: na jednoj strani je priroda, nagonska volja, rod, privreda, država, politika; na drugoj – duh, duhovno razumevanje, umetnost, moral, nauka, religija i filozofija. Ova druga grupa podleže prvoj: duh, takoreći, podleže materiji. U tome se sastoji tragizam kulture. Jedina koja uspeva da nadživi smrt kulture je religija: ona se obnavlja u posmrtnom vremenu kao druga religioznost.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Bela Hamvaš ukazuje da je, pored Špenglera, bilo i drugih mislilaca koji su smatrali da je čovečanstvo uvek živelo u kulturama (Frobenijus, Maks Veber, Sorokin, Tojnbi). Te kulture su razvijale religije i fillosofije, društva i umetnosti, dok su narodi u svojim oblicima sveta katkada živeli i po više hiljada godina. Ali, na koncu su nestali. Značaj pojma kulture proizilazio je iz toga, što je on univerzalniji i obuhvatniji od naroda, nacije, klase i religije. Ali, takav značaj je vrlo varljiv; naizgled doprinosi razumevanju, i stvara privid da se njime može odrediti svako egzistiranje.

Privid može da ulije lažno ohrabrenje, tako da nas ne plaši što je naša kultura na zalasku. Ako neka kultura i propadne, iza nje odmah sledi druga - tešimo se mi. Nema veze ako ovlada doba krize, sa sve potresima i lomovima, jer ubrzo stiže novo doba, kao što proleće dolazi posle zime, i zora posle noći - umemo tako da rezonujemo, na osnovu sagledavanja mislilaca koji su se bavili istorijom filosofije, i istorijom uopšte. Sve nekako bude lepo, prijatno i ugodno. "Na ovu prijatnost su naseli i mnogo ozbiljniji, jer odista jedva da i postoji nešto opojnije, do li pomisliti da ne treba ništa činiti, pogotovo se ne treba brinuti, jer iz samrtne kulture automatski se rađa potpuno nova i sveža, i opasnosti nema".

Hamvaš ovo naziva "fenomenalnom zabludom duhovne tromosti", koja je postala dogma. Pri tome, i sociologija, i istorija religije, i etnologija, i istorija filosofije, i istorija umetnosti "pokušavaju da unutar istorije sveta shvate kulturu kao matematičku konstantu". U XX veku je smrad izdišuće "stare kulture" postao nepodnošljiv. Snage kvareži su ovladale, i prete uništenjem celokupnog čovečanstva. A nove spasonosne kulture ni od korova! Zar to ne govori dovoljno da smo u zabludi u pogledu pojma kulture u egzistencijalnom smislu? Jer, nove "kulture" nema ni u zametku! Cela teorija postaje zbog toga sumnjivijom, pogotovo što je okrenuta nesadržinskom olakšanju položaja ljudi zahvaćenih kvarežom, odnosno ne potiče od ljudi i nije usmerena ka ljudima "koji hoće ponovo da steknu sebe".

U temi "Scientia sacra II - Hrišćanstvo" već smo se upoznali sa Hamvaševom misli o istoriji kao kvareži vremena, i o turbi. Istorija nema nijednu čvrstu tačku, a to što neki takvo stanje pravdaju nekakvim razvojem, ispostavlja se da je glupost. "Istorija je sećanje loše savesti korumpiranog čoveka koja mu ne dopušta da bilo šta zaboravi od svojih mračnih dela". Setimo se da je i Berđajev ukazivao na pogubnost "ugodnog ropstva", kojim čovek sebi olakšava patnju, bežeći od slobode koja zna da zaboli. Slično razmišlja i Hamvaš, vezano za istoriju, koja olakšava teškoće time što smatra prirodnim sve što se zbilo. A stvar je crna, da crnja biti ne može. Jer, ne sme se zaboraviti da je istorija sveta ujedno i "nezaboravni katalog grehova korumpiranog čoveka".

Suština nije u sećanju, ni u poukama istorije. Nema koraka napred. Ima vrćenja u mestu. Takvo okretanje u mestu je bilo poznato u grčkoj i hinduističkoj baštini. Ruski mislioci ga nazivaju apokalipsom.

• 1Ovo se svidja korisniku: tuzor
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Hajde sada nesto malo drugacije..o istom, ali malo opustenije...!

Iz pera Dr.filozofije,Susnjica...(malo on,malo ja)
Sta je bitno obelezje istorije uopste ,pa tako i nase?

Postoje knjige i price o vodjama iz kojih ne ostaje krvav trag,no nisu manje opasni:oni ne ubijaju telo,vec ranjavaju dusu!K.Lorenc ubraja manipulaciju ljudima medju osam smrtnih grehova civilizovanog coveka(''civilized man,s eight deadly sins'') i misli da se opasnost od ''ispiranja mozga'' nije smanjila,ali da se povecao broj onih koji su svesni ove opasnosti.To da smo svesni opasnosti daje nam izglede da je izbegnemo...Mnozimo se mi sto letimo i slomljenih krila.Nismo samo prasina i senke.Orvel suvise crno gleda;''Mi smo mrtvi.Nas jedini pravi zivot jeste u buducnosti. U njoj cemo ucestvovati kao pregrsti prasine i komadici kostiju''...
Moc je ravnodusna prema dobru i zlu.Upotreba moci moze biti dobra ili zla.Ono se treba objasniti,ali se ne treba ,pravdati jer opravdano,uvlaci sebe u tablicu vrednosti.Kad se upotreba sile opravda,onda sila ne izgleda kao nasilje...
Volja za moc i vlast je bitno obelezje nase istorije...
Po cemu se mocnici danas razlikuju od drugih mocnika u istoriji coveka i drustva...?Izmedju ostalog...zna se:Razumevanje stvarnosti potiskuje se u korist vladanja stvarnoscu...
Nasa kultura prepuna je muskih definicija stvarnosti,a kako bi stvarnost izgledala u zenskim definicijama,o tome se moze samo naslucivati...
Stvarnost se definise sa stanovista moci,a moc je musko nacelo!
Cega god su se mocnici dotakli,sve su uprljali...

Istorija...i kada je o nasoj rec!

Razgovor sa prosloscu se odvija na vise nacina ma osobito u nas ,jer smo mi u kategoriji onih koji su suvise optereceni prosloscu(ne mislim pisati o istoriji Srbije ,samo sitnicu...)
Na nasim prostorima se uvek igra drama,ovo je polje tragicnih deoba:ovde istorija broji grobove...
''Ne kaze se uzalud da je ovde najveca zgusnutost ljudske povesti,da Balkan pati od viska istorije,da mali narodi prave buku da bi u necemu bili veliki,a veliki ovde prave mir po meri svojih interesa''.
Proslost se vecito preispituje i istorije se uvek iznova pisu!Zasto je to tako,zasto se i koji su to idejni i ideoloski razlozi za ponovno preoblikovanje onoga sto se vec desilo?
Ima li onda istorija zaista smisla..?
Istoricar postavlja pitanja proslosti da bi dokucio sadasnjost.Sto bolje poznajemo proslost,ta kolicina iskustva postaje veca ,a time i mogucnosti za razumnije odluke...Covek se interesuje za nacin misljenja i verovanja svojih predaka da bi bolje razumeo svoj nacin misljenja i verovanja i obezbedio mogucnost poredjenja:Izucava njih,da bi razumeo sebe!
Teorija izazova i odgovora daje jednu sliku istorijske stvarnosti,teorija struktura i procesa(za razliku od teorije osecanja i iskustva) pruza drugu sliku o onome sto se nekada zbilo,dok teorija velikih licnosti(nasuprot teoriji malog coveka) iznosi na videlo trecu sliku istorijskog dogadjaja...Kad god ,dakle,istoricar promeni ili zameni svoju teoriju,on mora osvetliti proslost na drugaciji nacin.
Kada istoricar otkrije novi istorijski izvor,koji baca novo svetlo na stare dogadjaje,on se ponovo bavi tim dogadjajima i iznova pise istoriju.Na to istoricar ima legitimno pravo,jer istorijsku istinu odredjuje kao slaganje teorije sa cinjenicama.
Filozof istorije... ocenjuje istorijske dogadjaje s obzirom na smisao tih dogadjaja koji je izvan istorije:koliko pojedini istorijski dogadjaji doprinose oslobadjanju coveka(Hegel) ili spasenju coveka (teolozi).Ukoliko jedan dogadjaj ne doprinosi (svesti o)slobodi,ili spasenju,on je potpuno beznacajan i posve besmislen.Jedan dogadjaj moze biti znacajan po socio-psiholoskim posledicama,ali mali po znacenju,a drugi mali po posledicama,a veliki po znacenju.Kad se u svetim spisima kaze''ispunilo se vreme'',znaci da se ono ispunilo istinom i smislom,verom i ljubavlju,a ne dogadjanjima po sebi,kao nekim prirodnim pokretima,bez ikakva znacenja i vrednosti.U ovom smislu se moze reci da su retki veliki istorijski dogadjaji,kao sto su retke i velike licnosti(istaknute licnosti ne moraju biti velike):veliki po pitanjima koja su postavili,po odgovorima koje su dali,po blagotvornim posledicama koje su izazvali,po znacenju koje su imali i jos imaju.
Ideolog...tumaci dogadjaje iz proslosti u skladu sa svojim interesom,tako da po volji prekraja cinjenice,ili ih unistava,ili izmislja nove.Otuda se za takvog ideologa-istoricara cesto kaze:''Istorija nas uci da ne verujemo istoricarima'',Sto istoricari mogu to istorija nikada nije mogla'',''Istorija je ono cime se istoricari bave'',Sva istorija je trac''...O najvecem broju istorijskih dogadjaja nista ne znamo iz vlastitog iskustva,vec samo iz prica i knjiga,koje su drugi pricali i pisali,a medju njima najcesce ideolozi.
Citava proslost zivi zapravo,kao svest o proslosti,kao secanje.Promeniti tu svest,znaci promeniti i samu proslost.
Ako se sve ovo zna,onda su razumljivi razlozi onih koji se zalazu da se pored zvanicne istorije napise i nezvanicna,kao dopuna ili ispravka:nezvanicni istorijski izvori sadrze mozda drugu polovinu istine!
Nadmoc zvanicne nad nezvanicnom naukom jeste premoc pojma nad iskustvom,opsteg zakona nad licno istorijom.Svaka zvanicna kultura ili kulturni sistem mora da racuna sa nezvanicnom kulturom ili iskustvima koja se ne uklapaju u zvanicni kulturni obrazac.
Postoji jos jedan,verovatno opravdan pristup proslosti.Istoricar ne bi pricao o onome sto se stvarno desilo,nego o onom sto se nije desilo,a moglo se dogoditi.Proslost je puna promasenih mogucnosti:na jednu ostvarenu,dolazi vise neostvarenih!U istoriji su se cesto ostvarivale one losije mogucnosti koje su se mogle izbeci uz vise dobre volje i samo svesti onih koji su donosili kljucne odluke.Takav nacin pisanja istorije ostaje kao istorijski zadatak.Njega je naslutio Sen Simon kada je o Francuskoj revoluciji izgovorio cuvene reci:''Ja joj zameram ne za ono sto je bila,nego za ono sto nije bila,a sto je mogla da bude''.
U Djavoljem uceniku..B.Soa vodi se spor izmedju generala i majora oko toga da li da se vojska povuce ili da ostane na bojnom polju.General je za to da se bezi,dok je major za to da se bori,pa dobacuje svom generalu:''Sta ce reci na to istorija?''.A general odvrati,pakujuci svoje stvari:''Istorija ce lagati kao i obicno.Glavno je da je mi pisemo''.
I ovde je rec o ideoloskom tumacenju istorijskih dofadjaja,pri cemu pobednicka strana prekraja proslost prema svojim interesima,ne uzimajuci u obzir nikakva druga razumna i umna merila.Istorijskom istinim se smatra sve ono sto se slaze sa njenim interesima,a neistinom ono sto se sa njima kosi.
Pitanje da li istoriju pisu pobednici ili pobedjeni, potrebno je zameniti pitanjem: koji uslovi moraju biti zadovoljeni da to bude istinita istorija,nezavisno od toga ko je pise!Drugim recima:koje uslove mora da zadovolji jedna misao da bi se prihvatila kao istinita,jer istorijska svest i istorijska nauka nisu isto.Bio istoricar na pobednickoj ili porazenoj strani,ako se on pridrzava merila dobrog rada u nauci,on ostaje na tlu istorijske nauke,a ne ideologije,ili filozofije istorije,ili teologije.

Napred se nesto pisalo o subjektima istorije...

From je negde zapisao da ljudska istorija pocinje cinom neposlusnosti...Neposlusni su nuzni za drustvo kao kiseonik za disanje.Covek je bice koje se kocka i koje je ponekad spremno da sve stavi na kocku: ne samo svoj ,nego i tudj zivot!Na tom raskrscu puteva,u toj muci izbora-izrasta ili pada .Ima ih koji slede svoj zov,i prihvataju izazov,zagledanu u neki zavicaj u daljini.Citav njihov zovot bio je sticanje iskustava o slobodi i njenim granicama.Ima onih koji zive dugo i dozive malo,a ima onih koji zive malo a dozive mnogo,zato sto su se bunili.Kad se bunis,dozivas dete u sebi,cistog coveka.Covekovo pravo na pobunu nikad ne zastareva.Pobunjeni covek razmice okvir svoje slobode i drugima otkriva njihove mogucnosti.On osvaja svaku stopu svoje slobode,nikad ne dosavsi do kraja.Ako bi dospeo do apsolutne slobode,onda bi imao i slobodu da ubije,to jest da porekne ne samo slobodu drugom coveku nego i samo nacelo slobode.Kad se izgubi ovo ili ono,nista se nije izgubilo,kad se izgubi sloboda,sve je izgubljeno.Misaoni i mastoviti ljudi nepodnosljivi su za vecinu sistema i zato oni usmeravaju deo svojih snaga na njihovo slamanje.Sistem je siguran da opasnost dolazi od njih upravo zbog toga sto ih ne moze kontrolisati na uobicajene nacine.Grubo su odbaceni zbog vernosti istini i osudjeni na tesko cutanje od strane jedne out of date...diktature.Sistem se uopste ne boji mase:masi se mogu dati sve moguce duhovne slobode,ali sta ce ona sa njima,kad se u njenom duhu jos nisu ni zacele potrebe za tim slobodama.Oni koji su na dnu ne moraju se bojati pada!
Neposlusni,misaoni,mastoviti...oni su ti pravi akteri i subjekti...oni zapocinju,drugi se uklapaju kasnije...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

-Istorija čovečanstva počinje čovekovim neposluhom, koji je u isto vreme i početak njegove slobode i razvoja njegovog uma.-
E. From
Šta bi li bilo da nije bilo te neposlušnosti..

Citat:Istorija nas uci da ne verujemo istoricarima'',Sto istoricari mogu to istorija nikada nije mogla'',''Istorija je ono cime se istoricari bave'',Sva istorija je trac''...


-Na temelju potpuno istih istorijskih spomenika dva različita čoveka napisaće dve istorije posve različite vrednosti...-
D. Pisarev

A onda
-Prava, jedina i nadjublja tema istorije sveta i čovečanstva kojoj su sve ostale podredjene ostaje konflikt izmedju verovanja i neverovanja.-
Gete

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

@natrix.....Citat:Istorija čovečanstva počinje čovekovim neposluhom, koji je u isto vreme i početak njegove slobode i razvoja njegovog uma.-
E. From
Šta bi li bilo da nije bilo te neposlušnosti....

Nemoguce je tako nesto predvideti!Neposlusnost je eminentna coveku od njegova postanka pa sve do danasnjih dana,a pogotovo sto mu je to u prirodi kao bicu na najvisem razvojnom stupnju, pa se kao takvo deklarise kao njegovo trajno stanje!''Istorija neposlusnosti se moze identifikovati sa covekovom istorijom,jer je proizvedena onim sto covek jeste.Posledica je covekove nesavrsenosti na svim nivoima:od psiho-bioloskog,intelektualno-mentalnog,do socijalnog.''...

Citat:A onda
-Prava, jedina i nadjublja tema istorije sveta i čovečanstva kojoj su sve ostale podredjene ostaje konflikt izmedju verovanja i neverovanja.-
Gete

Verovanje i neverovanje...U osnovi svega su reci,i one oblikuju i cine da u nesto verujemo ili ne!Veoma bitan u celoj stvari je jezik,koji moze biti u sluzbi istine ili lazi,pa se njime i jedna i druga mogu podjednako uspesno izraziti i preneti.On moze biti u sluzbi ocuvanja nekih vrednosti,ili rusenja istih,oplakivanju proslosti ili njenom slavljenju!Recima se moze uciniti jasnim i razumljivim,ali i nejasnim inerazumljivim.
Zasto je to uglavnom tako...!?Zato sto se reci skoro uvek vrednuju sa stanovista moci,a ne istine,pa su one oruzje kojim se svet oblikuje ,menja ili opravdava.
Ako se misli da iz dvoboja recima ,nuzno ne sledi rat,onda valja navesti reci Bukovskog:Nece bti rata...,ali ce biti takva jedna borba za mir da nece ostati kamen na kamenu''.Borba recima predhodi borbi oruzju...
Ima neprijatnih,otrovnih i smrtnih reci kojima se postize strasni ucinak na ljudsku dusu i secanjeDJ.S....
Naravno da imamo konstantan konflikt izmedju ''verovanja i neverovanja'',jer nam u tome svojski podpomazu reci...
To su reci mocnika,uglavnom pobednika koje se kako je receno vrednuju sa stanovista njihove moci,a ne istine...i tako oblikuju stvarnost...

veciti konflikt verovanja i neverovanja...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Izgleda da ni From nije uspeo da izbegne zamku hipergeneralizacije.

Kao da je sebi predstavio nekog univerzalnog čoveka, koji se svojedobno pobunio protiv svih determinisanosti, i ujedno time označio početak razvoja svog uma, odškrinuvši vrata za priliv slobode. A takvog "univerzalca" nema (ili ga bar još uvek nema).

Verovatno je mislio na čovečanstvo, kao celinu, u čijoj svesti i duhu ostaju trajno zabeležena dostignuća vrednih pojedinaca na području ljudske misli i sloboda. Dakle, osim problema identifikovanja čovekove prirode, sada imamo i problem sagledavanja prirode čovečanstva. Ako pri tome ustvrdimo da pojam istorije u sebi obuhvata i istoriju čovekove neposlušnosti, i da je sve to "posledica čovekove nesavršenosti", ulazimo u paradoks: neposluhom otpočinje razvoj uma i širenje sloboda, a istovremeno se neposluh javlja kao posledica nesavršenosti, determinišući dalji "razvoj" sebe i istorije, iako je čovek ustao protiv određenja i konačnih datosti.

Ako istoriju povežemo sa sećanjem čoveka, mi u suštini prizivamo prošlost u sadašnjost. Ali sama istorija ne dopušta takvu vrstu poistovećivanja prošlosti i sadašnjosti, kao ni opravdanje toka u ime budućnosti. Zato što je istorija rascepkavanje vremena.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Da je čovek ostao poslušan ostao bi ograničen, a sa druge strane njegova neposlušnost koja bi trebala u stvari da bude u smislu boljeg upoznavanja sebe i okoline neposlušnost kao recimo radoznalost okrenula se u sasvim nekom drugom pravcu tako da imamo one neposlušno kreativne i neposlušno destruktivne, neposlušnost u smislu skidanja stega i rasterivanja magle i teznja ka slobodi, al i zloupostrebi te iste slobode...ovi prvi su da istoriju usmere uzlaznom putanjom a ovi drugi silaznom...

• 1Ovo se svidja korisniku: tuzor
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

@Tuzor...
Citat: Ako pri tome ustvrdimo da pojam istorije u sebi obuhvata i istoriju čovekove neposlušnosti, i da je sve to "posledica čovekove nesavršenosti", ulazimo u paradoks: neposluhom otpočinje razvoj uma i širenje sloboda, a istovremeno se neposluh javlja kao posledica nesavršenosti, determinišući dalji "razvoj" sebe i istorije, iako je čovek ustao protiv određenja i konačnih datosti.

Istorija neposlusnosti se moze identifikovati sa covekovom istorijom,jer je proizvedena onim sto covek jeste! To je ,rekli bi psihijatri, trajno stanje covekovog zivota.Upitajmo se sta znaci,zapravo sta je, covekova evolucija?Nije li ga ona''terala'' da se tokom evolutivnog razvoja,stalno prilagodjava!U tom smislu ,neposlusnost predstavlja preobrazenje covekovih cula,adaptaciju na mnoge izazove zivota,i stvaranje uslova za njihovo prevazilazenje...ali ,kao takva ona mu je zapravo nametnuta i predstavlja avanturu koju covek nije zeleo...Da bi nevolja bila veca,covek je tokom tih promena i muka adaptacije cesto opstajao tako sto je vise bio ono sto nije,nego, ono, sto je trebalo i mogao da bude.
Kakvu je onda istoriju stvarao?..
Zna se da je istorija kao nauka dosta ucinila za coveka,to se mora priznati,ali nije dospela do sustine covekovog bica,mada je trebala vise pomoci u nekim stvarima!
A,neposlusnost je upravo fenomen koji se tice sustine covekovog postojanja.Sta je zivot ,nego raznorazni procesi adapatacije na uslove u kojima se zivi!Izbeci neposlusnost u takvoj situaciji nije bilo moguce ,pa se namece jako vazno pitanje:na koji nacin ''neposlusnost'' deluje na coveka,sta mu je ona ucinila?Da li ga je sasvim opustosila i unistila,ili mozda ohrabrila i ojacala?To je sada drugo pitanje i neka druga prica!

A,sada, od(..''neposluhom odpocinje razvoj uma i sirenja slobode''... ) ...samo kod onih koji su shvatali sta se sa njima dogadja!Vecini je smetalo da postane to sto bi trebala biti,jer joj je jako dobro odgovaralo stanje uljuljkane sazidanosti u strahu od ''alave buducnosti'' ,pa je ''sopstveno oslobadjanje'' dozivljavala kao teskobu vecu od postojece!
Zasto je covek tokom istorije bio cesto''neposlusan''?
Pojedinac je ,tokom svoje adaptacije na nove uslove zivota,a narocito onda kada je osporavana njegova sloboda,cesto sa sobom nosio osecanja,obezlicenosti,obespravljenosti, a vrlo cesto intuitivnog osecanja lisavanja dostojantva. U svojoj bespomocnosti,svoj zivot je video kao zivot bez individualiteta i mogucnosti samopotvrde,jer je prihvatao masovnu laznu svest kao svoj izbor!No,u momentu kada odbacuje anonimnost i bezlicnost i kada sve pocinje da osporava,dolazi do samoosvescivanja ,ali cesto,i do njegove bespomocnosti...i tada pocinju 'drame''...