offline
- tuzor
- Legendarni građanin
- Pridružio: 03 Sep 2007
- Poruke: 4115
- Gde živiš: U Kraljevstvu duha
|
U drugim temama na ovom forumu već smo se dotakli Berđajeva, i njegove misli o rascepkanosti vremena na prošlo, sadašnje i buduće.
U knjizi "Smisao istorije" Nikolaj Berđajev veliku pažnju posvećuje značenju i prirodi vremena, kroz pokušaj sagledavanja odgovora na glavno pitanje: Da li u pojmu vremena leži metafizika i povezanost sa "najdubljim jezgrom bića", ili je vreme "samo oblik i uslov za svet pojava, za svet fenomenalni"? Kada vremenu dajemo ontološko značenje, mi se u suštini bavimo pitanjem odnosa vremena i večnosti. Po Berđajevu, postoji vreme istinito i vreme neistinito, postoji vreme izopačeno i vreme dubinsko, a ovo dubinsko se dodiruje sa večnošću. Vreme u svetskom istorijskom procesu nije zatvoreno, ono u sebe dopušta prodore iz večite stvarnosti, tako da možemo spoznati da osim vremena u našoj zemaljskoj stvarnosti postoji i pravo nebesko vreme u kojem zemaljsko vreme ima svoj koren. Vremenski, odnosno svetski istorijski proces počinje u večnosti.
Berđajev se pojavljuje kao jedan od prvih mislilaca koji je ukazao na dugotrajnost pogrešnog mišljenja o raskidu između vremena i večnosti. Dakle, nije reč samo o učenju fenomenalista, nego i o misli u vreme Platona i stare induske filosofije, gde su strogo razdvajane unutrašnja suština bića i vreme, i gde se unutrašnja suština bića shvatala kao bezvremenost, odnosno nepokretna večnost suprotna vremenskom procesu. Berđajev posebno ukazuje na to, da se prava metafizika istorije može zasnivati samo na dinamičkom shvatanju prirode svetskog procesa.
Citat:Za građenje metafizike istorije neizbežna je osnovna pretpostavka da "istorijsko" ulazi u samu večnost, da ono ima koren u samoj večnosti. Istorija nije nešto što je izbačeno na površinu svetskog procesa, niti gubitak veze s korenom bića: ona je potrebna za samu večnost, za neku dramu koja se svršava u večnosti. Istorija nije ništa drugo već najdublji uzajamni uticaj između večnosti i vremena, neprekidno ulaženje večnosti u vreme.
Ovo je saglasno sa izvornim postavkama hrišanstva, na kojima i leži istoričnost kao pojam. Tu se na večnost gleda kao na Božansku stvarnost, koja istovremeno ima koren u vremenu i stalno ulazi u njega, bivajući dominantna snaga u vremenu. "Istorija je neprekidna borba večitog s vremenskim". Večita načela teže da odnesu pobedu u samoj areni vremena - svetskom istorijskom procesu. Dešava se "produženi" sudar vremenskih i večitih načela, života i smrti. Ali, pobeda vremena (njegovo izdvajanje iz večnosti) značilo bi pobedu smrti nad životom, dok bi izlaz iz vremenskog u večito bio izlaz iz svetskog procesa.
I po Berđajevu istorija pretpostavlja neki kraj, neko razrešenje sudbine. Vreme dobija ontološko značenje upravo time, što se vreme svetske stvarnosti i istorija nalaze u večnosti. Smisao je u prevladavanju nesavršenstva i i dobijanju potpunosti bića večitog života. Neraskidiva povezanost vremena i svetske istorijske stvarnosti, paradoksalno, ukazuje i na iskidanost vremena, na rđavost vremena koje u sebi sadrži smrtonosno načelo - vreme se ne javlja kao celovito, već razbijeno na prošlo, sadašnje i buduće, a ovi razbijeni delovi bune se i ustaju jedan protiv drugog. Na taj način, istorijski proces u vremenu javlja se kao "stalna, tragična i mučenička borba iskidanih delova vremena: budućeg i prošlog". Analiza momenata ovih delova vremena može dovesti do ustvrđenja da ne postoji stvarno vreme (prošlo je prividno jer ga već nema, buduće je prividno jer ga još nema, dok je sadašnje samo "beskrajno malo produženje trenutka", neshvatljiva tačka u sredini).
Citat:Buduće proždire prošlo, da bi se odmah preobratilo u prošlo, koje će opet progutati docnije buduće. Raskid prošlog i budućeg vremena je glavna bolest, glavni defekt i osnovno zlo vremena naše svetske stvarnosti.
Kako prevladati taj raskid? Kako ostvariti celovitost i istinitost vremena? Kako sprečiti propadanje bića u bezdan nebića? Za početak: priznanjem da postoji stvarnost prošlog vremena, stvarnost istorijskog, i istorijska stvarnost. Istorijska stvarnost živi, nije iščezla ni umrla, nego je ušla u večitu stvarnost. Tu stvarnost, istina, ne opažamo neposredno, ali ona postoji. Šta, analogno ovome, možemo izvući iz toga što opažamo sadašnje vreme? Ništa, osim potvrde življenja u bolesnom, izopačenom i iscepkanom vremenu, potvrde iscepkanosti našeg bića i nemanja celosti. Zato na prošlo vreme, na istorijske epohe treba gledati kao na večitu i realnu stvarnost, u kojoj se savlađuje bolesna iscepkanost celog bića. Tu se nalazi osnovni značaj i doprinos izvornog hrišćanskog učenja, koje teži vaskrsu svega istinski postojećeg.
Koja to sila vodi borbu sa smrtonosnim karakterom vremena? Sila duha večnosti.
Citat:Pamćenje je to načelo koje vodi neprekidnu borbu sa smrtonosnim načelom vremena. Pamćenje je borba sa smrtonosnom vlašću vremena u ime večnosti. Pamćenje je osnovni oblik opažanja stvarnosti prošlog vremena u našem rđavom vremenu. U našem rđavom iskidanom vremenu prošlo vreme živi samo kroz pamćenje. Istorijsko pamćenje je najveća manifestacija duha večnosti u našoj vremenskoj stvarnosti. Ono održava istorijsku vezu vremena. Pamćenje je osnova istorije. ... Celo istorijsko znanje nije ništa drugo do sećanje, neki oblik trijumfa pamćenja nad duhom prolaznosti.
U pamćenju je sadržano najdublje ontološko i očinsko načelo. Ono što pogrešno zovemo "progresom" usmereno je na ubijanje prošlosti usled neke nepojamne odvratnosti prema tom prošlom, i zasniva se na futurističkom opažanju i kultu budućeg vremena, tako da po svojoj prirodi predstavlja ludost čovečanstva. To je najveća i najtragičnija zabluda čovekove svesti, i oličava se u raskidu večitog i vremenskog.
|
