offline
- tuzor
- Legendarni građanin
- Pridružio: 03 Sep 2007
- Poruke: 4115
- Gde živiš: U Kraljevstvu duha
|
Napisano: 04 Nov 2009 13:17
Podsetih se nečega, o čemu je Sorelag svojevremeno iscrpno upoznala učesnike i posetioce ove teme. Razmišljajući o ovoj "civilizaciji" koja sasvim sigurno i neumitno propada, dolazim do zaključka da, ukoliko je tačna Špenglerova postavka da civilizacija u suštini predstavlja smrt i propast kulture (u istorijskom smislu), onda je kraj civilizacije ujedno i kraj svega. Jer, svaka kultura niče, cveta i razvija se, a onda počinje da opada i ide ka svome kraju onom brzinom kojom se druga kultura (njena "zamenica") razvija, i svojim razvojem "uništava svoju prethodnicu". Ako je istorija čovečanstva "biografija kultura", kako je Špengler vidi, onda smrću kulture (realizacijom civilizacije) ta "biografija" postaje mrtvo slovo na papiru, dok kraj civilizacije briše svako slovo te "biografije". To ne mora biti tako loše, niti u sebi nositi predznak "smaka sveta". Jednostavno, na to se može gledati kao na "povratak na pravi put".
Sorelag ::Osnovno stanovište Špenglerove filozofije istorije suprotstavlja se školskom i popularnom shvatanju istorije čovečanstva kao jednostavnog pravolinijskog razvitka, kao progresivnog i kontinuiranog procesa duž kojeg čovečanstvo kao celina napreduje u beskraj. Umesto kontinuiteta Špengler vidi život zasebnih, samostalnih, velikih organizama koji se nazivaju «kulture». Istorija čovečanstva je biografija tih kultura. Kao što organizmi prolaze kroz faze, stadijume detinjstva, mladosti, muževnosti i zrelosti, starenja i opadanja snage, tako i kulture proživljavaju slične, analogne organske razvojne stupnjeve. Špengler je filozof kulturne istorije, ali i njen psiholog jer je kultura za njega viši, duhovni organizam a ne mehanički zbir ili agregat elemenata. Svaka kultura je praduševnost, jedna «duša» u osnovi. Ipak, Špengler nije metafizičar, on se ne izjašnjava o pravom metafizičkom razlogu postojanja kultura. On se bavi posmatranjem života i praćenjem njegovih oblika i toka, uživljava se, koristeći intuiciju i analogiju.
Špenglerov pogled na istoriju kultura i civilizacija predstavlja konačan raskid sa progresistički shvaćenim razvojem čovečanstva, njegovim napredovanjem duž jedne jedinstvene linije i uspinjanjem ka vrhuncima. Špengler ruši shematske postavke i periodizacije istorije poput stari vek – srednji vek – novi vek (za koju kaže «то је једна невероватно оскудна и бесмислена схема»), jer za njega to nisu tri faze ili tri perioda iste razvojne linije već tri potpuno različite, zasebne i odvojene kulture: prvom odgovara antička kultura, a drugi je u znaku začetka nove, Zapadne kulture. On raskida sa pojmom civilizacije kao «vrhunca»: u njegovoj viziji istorije kultura, civilizacija je zapravo smrt kulture, faza njene propasti, «početak njenog kraja». Špenglerova koncepcija ukida etnocentrizam, tačnije evrocentrično stanovište po kome je evropski čovek centar sveta, a njegova istorija – istorija sveta uopšte, svetska istorija. Za Špenglera kultura Zapada je samo jedna od kultura koje su nicale, cvetale i kretale ka svome neizbežnom opadanju, sunovratu i kraju.
. . .
Špengler preokreće tezu svih religija spasenja: u njegovoj filozofiji istorije telesno nadživljava duh koji je smrtan, a kosmičko je večno. Njegovo shvatanje razvoja jedne kulture je dualističko, a osnovna suprotnost je između dve grupe činilaca: na jednoj strani je priroda, nagonska volja, rod, privreda, država, politika; na drugoj – duh, duhovno razumevanje, umetnost, moral, nauka, religija i filozofija. Ova druga grupa podleže prvoj: duh, takoreći, podleže materiji. U tome se sastoji tragizam kulture. Jedina koja uspeva da nadživi smrt kulture je religija: ona se obnavlja u posmrtnom vremenu kao druga religioznost.
Navedeno me, takođe, podseti, na drugog "velikog Nemca" - Fridriha Ničea, koji je (kao da je znao o čemu će se "kuckati" u ovoj temi) prizvao i sećanje na Hesioda, pesnika i filosofa, i njegovih "pet rodova ljudi" (zlatni, srebrni, bronzani, gvozdeni i rod polubogova).
Citat:Ranije sam nekom prilikom skrenuo pažnju na nedoumicu Hesioda kad je smišljao sukcesiju kulturnih razdoblja i pokušavao da je izrazi pomoću zlata, srebra i bronze: on nije znao šta će sa protivrečnošću koju mu je pokazivao veličanstveni, ali isto tako grozoviti, nasilnički svet Homera, pa je od jednog razdoblja napravio dva koja je stavio jedno za drugim — prvo, razdoblje trojanskih i tebanskih heroja i polubogova onako kako je taj svet ostao u pamćenju aristokratskih rodova koji su u tom svetu imali svoje pretke; zatim bronzano razdoblje, kako je taj isti svet izgledao u očima potomaka potlačenih, opljačkanih, zlostavljanih, porobljenih i prodatih: kao doba bronze, kako smo rekli, tvrdo, hladno, surovo, bezosećajno i besavesno, koje je sve pred sobom gazilo i krvlju obojilo. Pretpostavimo da je istina ono što se danas bez daljega prihvata kao "istina", da je smisao svekolike kulture upravo to da se iz zveri "čovek" odgoji jedna pitoma i civilizovana životinja, jedna domaća životinja, onda bi se, bez sumnje, svi oni instinkti reagovanja i osvetoljubivosti pomoću kojih su plemeniti rodovi zajedno sa svojim idealima na kraju osramoćeni i nadvladani, morali smatrati pravim oruđima kulture; time, naravno, još ne bi bilo rečeno da su istovremeno njihovi nosioci i sami predstavljali kulturu. Naprotiv, suprotno bi bilo ne samo verovatno — ne! To je danas očigledno! Ovi nosioci ugnjetačkih i na odmazdu ustremljenih instinkata, potomci svega evropskog i neevropskog ropstva, naročito svega prearijskog stanovništva — predstavljaju nazadak čovečanstva! Ova "oruđa kulture" su sramota čovečanstva, i pre su razlog da se posumnja u "kulturu" uopšte, pre su argumenti protiv nje! Možda je sasvim u pravu onaj ko se plaši plave zveri u srži svih otmenih rasa i ko je na oprezu: ali ko se ne bi sto puta radije bojao ako se ujedno može diviti, nego da se ne boji, a da se pri tom ne može osloboditi odvratnog prizora neuspelog, umanjenog, zakržljalog, zatrovanog? I nije li to naša kob? Šta danas pobuđuje našu zlovolju prema "čoveku"? — Jer mi patimo od čoveka, tu sumnje nema. — Nije to strah; pre će biti to što u čoveku nema više ničega čega bi se trebalo bojati, što je crv "čovek" u prvom planu i što gmiže, što je "pitomi čovek", beznadežno osrednji i otužan čovek već navikao da se oseća kao cilj i vrhunac, kao smisao istorije, kao "viši čovek"; — štaviše, on čak ima izvesno pravo da se tako oseća ukoliko se oseća udaljenim od obilja neuspelog, bolešljivog, umornog, preživelog, na šta Evropa danas počinje da zaudara, ukoliko se, dakle, oseća kao nešto bar relativno uspelo, bar za život još sposobno, bar kao nešto što potvrđuje život...
Na ovom mestu ne prigušujem uzdah i ne odričem se poslednje nade. Šta je to što je upravo meni sasvim nepodnošljivo? To s čime sam ne mogu da izađem nakraj, što me guši i zbog čega se jedem? Rđav vazduh! Rđav vazduh! Što mi se približava nešto neuspelo, što moram da trpim zadah utrobe neke neuspele duše!... Kakvu je sve nevolju, kakvo lišavanje, nevreme, bolest, muku, usamljenost, čovek inače u stanju da podnese? U osnovi, sa svim ostalim čovek izlazi nakraj, rođen kao što jeste za život u podzemlju i borbi; uvek se ponovo izlazi jednom na svetlo, uvek se ponovo doživljava svoj zlatni čas pobede — i onda čovek stoji, kako je rođen, nesalomljiv, zapet, spreman za novo, za još teže, dalje, kao luk koji svaka nevolja još dalje sve više zateže. Ali s vremena na vreme otvara mi se — kao da postoje neke nebeske pokroviteljice, s one strane dobra i zla — pogled samo na nešto savršeno, dokraja uspelo, srećno, moćno, pobedonosno, u čemu ima i nečega čega se treba bojati! Na čoveka koji opravdava čoveka, na komplementarni i spasavajući srećan slučaj čoveka zbog koga se još može održati vera u čoveka!... Jer ovako je to: umanjivanje i izjednačavanje evropskog čoveka kriju našu najveću opasnost, jer taj prizor zamara... Mi danas ne vidimo ništa što hoće da bude veće, mi slutimo da sve postaje još niže i niže, tanje, dobroćudnije, pametnije, ugodnije, prosečnije, ravnodušnije, više kinesko, više hrišćansko — čovek, van svake sumnje, postaje sve "bolji"... Upravo tu leži kob Evrope — zajedno sa strahom od čoveka izgubili smo i ljubav prema njemu, strahopoštovanje pred njim, nadanje u njega, čak i volju za njega. Izgled čoveka sad malo zamara — šta je nihilizam danas ako nije to?... Mi smo siti čoveka...
Citat: Fridrih Niče, GENEALOGIJA MORALA; Prva rasprava - "Dobro i zlo", "Dobro i rđavo"
Dopuna: 24 Mar 2010 22:34
▓ ▓ ▓ ▓ ▓
Набавих данас трећи том Толстојевог "Рата и мира" (издање Компаније "Новости", библиотека "Златни Руси"). Сабрана дела Лава Николајевича имам одавно (ту је, додуше, "Рат и мир" уприличен у четири тома), ипак - сакупљачка страст је чудо! Уз то, биће лепо имати на једном месту "окупљене" и Достојевског, Пушкина, Замјатина, Булгакова, Гогоља...
Не, заиста нисам "промашио" форум, ни тему. Куповина (завршног) трећег тома подсетила ме је на релативно рано читање поменутог дела, и остављање "завршнице" за неку каснију прилику. "Завршницу" представља други део епилога, који ми се тада учинио одвећ "тешким" штивом, мени свиклом да све читам у једном даху. Богами, каснија прилика се указала тек после више година. Ко зна због чега је то било добро.
Данас ишчитах за петнаестак минута оно што ми је својевремено представљало одређену тешкоћу. Историја, у светлу нужности (морања) и слободе... Још један доказ да прави мислиоци у себи имају књижевног и философског духа.
Толстој је исправно запазио, из ондашње визуре, недосезање истине и несагледавање "силе која покреће народе" од стране историчара, махом свога времена. То није успевало ни "историцима биографским и историцима посебних народа", то није полазило за руком ни "писцима општих историја", а без успеха остајали су и "историци културе", чији покушаји да извориште силе нађу у умној делатности пракса није потврдила. Толстој нам то лепо представља сликом локомотиве, и различитим одговорима о узроку њеног кретања (за мужика то је ђаво, за другога узрок представља то што се на локомотиви окрећу точкови, трећи узрок види у диму што га ветар разноси).
Citat:Једини појам помоћу кога се може објаснити кретање локомотиве јесте појам силе, равне кретању које видимо.
Једини појам помоћу кога се може објаснити кретање народа јесте појам силе равне читавом кретању народа.
Међутим, под тим појмом разни историци подразумевају потпуно различите силе од којих ниједна није дорасла, ни равна кретању које се види. Једни виде у том појму силу која је непосредно присутна у херојима као што мужик види ђавола у локомотиви, други - силу изведену из неких других сила, као што је кретање точкова, трећи - утицај умних творевина, као што је од ветра ношен дим.
Толстој увиђа да је за историке једини познат појам о сили која нагони људе да циљно упућују своју делатност - појам власти. Увиђајући да власт није заснована на физичким ни на моралним особинама лица која том влашћу располажу, а унапред одбацујући веровање о учешћу божанства у делима човечанства, пред историчарима се обрео претежак задатак - наћи извор те силе, која је очигледно изван лица која су "држаоци" власти. Толстој ту сасвим тачно приказује несуштаство науке о праву, која се задовољава дефиницијом да је власт укупност воља маса, пренесена изговореним или прећутним пристанком на управљаче, изабране од маса. За разлику од правних "научника", историчари немају пред собом апстрактне појмове државе и власти, већ одређене државе и власти као појаве. Но, тиме њихов задатак нимало није олакшан, зато што нема крајњег одговора на питања о (без)условности предаје воље маса, нити о (не)познатости услова, уколико они постоје. И управо због тога правничким апстракцијама историчари придружују "своје" апстрактне појмове: слободу, једнакост, просвету, прогрес, цивилизацију, културу...
Citat:Живот народа не може да се смести у неколико људи, јер веза између тих неколико људи и народа није нађена. Теорија о том да се та веза оснива на пренашању свеукупности воља на историјска лица, јесте само гола претпоставка непотврђена искуством историје.
Понекад Толстој зазвучи "туробно", када нам саопштава да се појам узрока не може применити на оно што заједно са њим разматрамо - силу која ствара кретање народа, и да највише до чега људски род може да досегне јесте сагледавање закона, односно законитости, или "морања". Објашњавајући однос слободе и нужности/неизбежности ("морања"), Велики Лав користи појмове разум и свесност. Када је човек предмет посматрања, релативно је лако наћи закон неизбежности коме подлеже све, па и човек који се посматра. Зато је питање слободе воље повезано са гледањем "из себе", гледањем на нешто о чему смо свесни, и што нам пружа осећај да смо слободни. "Та свесност (осећање) је потпуно оделит и независан од разума извор самопознања. Посредством разума човек посматра сам себе, али зна он сам себе само кроз своју свесност. Без свесности о себи не да се замислити никакво ни посматрање ни примена разума."
Оно што је код Толстоја блиско са философским ставом о "негативном појму" и "негативној дефиницији", јесте његово дубокоумно запажање о односу ограничавања људске воље и осећања властите воље као слободне. Јер, "оно што не би било слободно, не би могло бити ни ограничавано. Воља човекова приказује му се као ограничена баш отуд што ју он и не осећа друкчије него као слободну." Не само да разумевање живота није могућно без замишљања слободе, него без ње нема ни живота, тако да се све људске тежње и побуде своде на основну - тежњу ка повећавању своје слободе.
Закони неизбежности су неумитни, и човек њима подлеже, али се њима не решава основно питање које је засновано на свесности о слободи - питање суштине човекове воље. Ова питања су од огромног значаја за историју. Али, историја за предмет свог изучавања нема човекову вољу, него људску представу о тој вољи. Ово је врло битно имати на уму, с обзиром да би се површним читањем могао извући погрешан закључак о томе да кроз сазнање све више и више утицаја који опредељују човекову делатност долази до реализације неизбежности, и нестанка слободе. Толстој зато и уводи појам представе; представа о човековој слободи се смањује, уколико сагледавамо множину утицаја на човекову делатност, а утолико више расте представа о неизбежности.
Citat:Те тако се наша представа о слободи и неизбежности поступно смањује или повећава: према већој или мањој вези са спољашњим светом, према већем или мањем временском удаљењу и према већој или мањој зависности од узрока у којима разматрамо појаву човековог живота.
Човек при томе није кадар да себи представи ни потпуну слободу, ни потпуну неизбежност. Човек поседује тело, и већ због тога не може имати пуну слободу у односу на простор, време и узроке који производе поступке. Са друге стране, знање просторних, временских и узрочних услова никада не може бити потпуно, јер је њихов број бесконачан. Дакле, нема човека без неке врсте одређења и нужности, као што нема човека без слободе. Ово, наравно, не треба схватити у смислу да је човек тим слободнији што мање зна, а да што више сазнаје бива условљенији и под већим утицајем неизбежности. Још једном ваља истаћи да је реч о човековим, односно нашим представама о овим питањима.
Разум изражава законе неизбежности. Свест изражава суштину слободе.
Слобода је оно што се разматра. Неизбежност је оно што разматра. Слобода је садржина. Неизбежност је форма.
Све што ми знамо о животу људи јесте само известан однос слободе према неизбежности (морању), то јест однос свести према законима разума.
Све што знамо о спољашњем свету природе јесте само известан однос сила природе према неизбежности, или суштине живота према законима разума.
Силе живота природе леже изван нас, и о њима нисмо свесни, и те силе ми зовемо тежом, инерцијом, електрицитетом, животном силом, и тако даље, али о сили живота смо свесни, и њу називамо слободом.
. . .
Свако је знање само подвођење суштине живота под законе разума.
Дакле, закључујемо да је човеку иманентна суштина, коју разумом не може открити, и која се изражава кроз његову свесност о слободи, и о себи као слободном бићу. Погрешно би било рећи да је суштина за човека нужност, пошто њено постојање није у категоријама доказивања. Законитост није исто што и суштина. Зато Толстој, везано за историју, пише да предмет историје чини испољавање силе људске слободе у простору, времену и у зависности од узрока, док саму суштину - слободу - оставља као предмет метафизици. Другачије и не може, заиста.
|
