|
Poslao: 18 Nov 2009 00:20
|
offline
- Pridružio: 25 Avg 2008
- Poruke: 740
- Gde živiš: na bezbednom rastojanju od pojedinih
|
kirin ::Samo zivot za druge je zivot vrijedan zivljenja....Albert Einstein
Only a life lived for others is a life worth while...
Ko se slaze s ovim=??...
Divna misao,mada je videh na nekom sajtu...!
E pa valjda je to uteha za ''uspavani '' ljudski rod koji svidjalo mu se to ili ne i zivi za druge jos od ranog detinjstva.U svom zivotu,mi jako malo toga cinimo za sebe....mi samo mislimo da nesto posebno delamo,ali uvek tu negde iza \''prve krivine''cuci neko ili nesto zaduzeno za kontrolu nasih zivota.
Znaci mi ''uvek''zivimo za druge,mada to ne volimo i ne zelimo,ali smo prinudjeni.!Rado bismo ziveli drugacije,jer nismo bas tako ''dobri''kako zelimo sebe predstaviti...
i cudna je ova Ajnstajnova misao(nisam sigurna da je njegova...sumnjam da bi ''ovako'' nesto on napisao..),ali ako ipak jeste ,sigurna sam da je u takvim recima sadrzana uteha zabludelom i izgubljenom coveku da se malo trgne i istinski okrene oko sebe i da tu svoju neminovnost pogleda iskljucivo sa utesne strane.
Posto smo vec osudjeni na zivot za druge''daj da celoj prici podarimo pravi smisao''...
Covek je drustveno bice,pa prema tome nekako je ''prinudjen'' da zivi u zajednici,pa samim tim mu nekakvo cinjenje daje smisao ,jer drugacije suocice se sa mnostvom problema i izazova...
Bilo bi lepo u ovoj diskusiji, sici sa oblaka ,pa pogledati i priznati sebi istinu i ,kakvi su nasi zivoti,i da li mi ,kako i koliko zivimo za druge ...
Zamolila bih ,jos ,pojasnjenje ko smo to MI,ko su to ONI,s obzirom da tokom nasih zivota maskirani marsiramo ,cesto do duboke starosti ne znajuci ''ko smo mi zapravo''...(COVEK OSTARI,UDALJIVSI SE OD SOPSTVENOG SELFA ZAUVEK..),a poprilicno smo udaljeni i od nase prvobitne ''prave''prirode(moguce je i da je ovaj velikan video stvari duboko u buducnost ,koja nosi upute za ispiranje mozgova vecini.U eri globalizacije koja se razgranala i silovito grabi napred, nuzno je ''robovanje''tudjim interesima , i samim tim imenovati ga jedinim smislom zivljenja...)
Udaljivsi se od sebe,udaljujemo se tako i od drugih, koje uglavnom dozivljavamo''iskrivljeno'',(zivimo jedni sa drugima,a da se nikada zapravo nismo upoznali kako treba.).silnu smo energiju utrosili da bi nase iluzije odrzavali u zivotu i tako teseci se opravdali ovakve ili slicne misli poznatih velikana,koji su zapravo,sigurna, sam hteli reci nesto sasvim drugo...a sta je to drugo?Mislim, da to samo oni znaju!!Ili,su samo ''bacili ....''da se covek ponekad malo menatalno zauzme i zamisli sta i kako,kuda i zasto??
Mi sami cesto hodamo bez ikakvog smisla krivim putevima i mnoge druge , cak i nase najdraze vodimo u mracne tunele nasih izmisljenih svetova...pa,kako onda odrediti sta ima ili nema smisla...jer ''sve je nekakav zivot''...
|
|
|
|
|
Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
|
|
|
Poslao: 18 Nov 2009 23:40
|
offline
- kjerkegor
- Novi MyCity građanin
- Pridružio: 14 Nov 2009
- Poruke: 10
- Gde živiš: u carstvu tuge
|
samo zivot za druge je zivot vredan zivljenja
Postavio bih pitanje da li takav zivot za druge iziskuje zahvalnost?Da li u tom zivljenju za druge ima sopstvene sebicnosti?
Svim ljudima je sreca njihovih najblizih najvaznija.(recimo svima).Svi oni zele da njihovi uspeju u zivotu jer je to ujedno i njihov uspeh.Oni su ga gradili,udarili temelj.Tih dana ce se secati jako dugo i prepricavati ih puno puta,naravno od srca.Ali sta ako se tim istim ljudima "zamerimo" na neki nacin,recimo ne cujemo se neko vreme da li zbog posla,porodice nekih privatnih problema.Da li ce se kod njih nakon nekog vremena pojaviti crv koji ce ih navoditi na zle misli: Da nije bilo mene ... a on nema vremena ni da se javi.
Mislim da ovakvih ljudi (koji zive po ovom motu) na svetu gotovo i da nema.(monahe ne racunam). To bi znacilo da je u pitanju covek koji je prepun ljubavi prema drugima,toliko da ga nikakav cin ne moze naterati da se bar u jednom trenutku pokaje zbog dela-pomoci drugome.U stvari oni ni ne znaju sta znaci pakost,ljubomora,zavist,ogovaranje jer su cistoga srca.Jedini primer ovakvog tipa nasao sam kod Dostojevskog u romanu "Idiot".
Mislim da se ovaj moto podrazumeva onu pravu,cistu ljubav koja prelazi preko svega a zauzvrat ne trazi ama bas nista.
...uhvatio sam sebe u niskom osecanju potrebe da nam ljudi budu zahvalni, da se pokazuju maleni i zavisni, jer to stvara nasu naklonost,hrani je, i povecava znacaj naseg dijela i nase dobrote.Ovako ispada sitna i nepotrebna.
Mesa Selimovic (Dervis i smrt)
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 19 Nov 2009 22:09
|
offline
- Pridružio: 18 Jul 2009
- Poruke: 56
- Gde živiš: Harmony city
|
kjerkegor Citat:Mislim da ovakvih ljudi (koji zive po ovom motu) na svetu gotovo i da nema.(monahe ne racunam). To bi znacilo da je u pitanju covek koji je prepun ljubavi prema drugima,toliko da ga nikakav cin ne moze naterati da se bar u jednom trenutku pokaje zbog dela-pomoci drugome.U stvari oni ni ne znaju sta znaci pakost,ljubomora,zavist,ogovaranje jer su cistoga srca.Jedini primer ovakvog tipa nasao sam kod Dostojevskog u romanu "Idiot".
Na žalost ovo je tačno. Kako kaže kjerkegor niko od nas, u svakodnevnom životu, nije sposoban za takvu ljubav (ne računajući monahe). A njih već poslovično ne računamo u običan svet, kao da ti ljudi i nisu sa Zemlje, a nisu sasvim ni "na Zemlji". Možda je to zbog toga što ih profesija (iako monaštvo nikako ne može biti profesija), obavezuje da tako razmišljaju i žive : u stalnom postu, lišeni svega što spada u materijalno i telesno zadovoljstvo, otuđeni i zabrađeni kao kakvi Robinzoni u sred dvadeset i prvog veka. Da ne pominjem to, da većina nas, monahe smatra izgubljenim slučajevima koji se "eto nisu snašli" u svakodnevnom svetu, pa su smisao svog besmislenog života pronašli u Bogu. A da li je to baš tako ?
Sa druge strane, kako možemo zavoleti čoveka koga ne poznajemo, ili nam nije blizak a pri tom je, recimo, debeo i ružan, ili nema zube, ili je zapušten i smrdi... Kako da zavolimo iskreno nekoga ko je savršeno lep, a da bar na trenutak ne osetimo požudu u srcu, pa sve i da smo zauzeti, oženjeni, udati...
Što više razmišljam o tome, shvatam da će svaki pokušaj završiti kao prašina na vetru. Svaki je pokušaj čisto gubljenje vremena, ako se uzdamo samo u sebe. Ta teška vrata nećemo ni odškrinuti bez Božje pomoći. Pa čak i onda, ne znam kako dalje ? Čak i da shvatimo, u realnom svetu ne bi smo prošli bolje od Dostojevskovog "Idiota"... Ili će nam onda to biti potpuno nevažno.
Danas je sahranjen čovek (ili svetac, vreme će pokazati), koji je savršen primer onoga o čemu govorimo u ovoj temi. On mi podgreva nadu , jer je bez mnogo priče i filozofiranja, na delu pokazao da je moguće živeti za druge. Ono što je napisao Pavle Evdokimov, ruski filozof, savremenik i prijatelj Nikolaja Berđajeva, možda bi se moglo u ovom trenutku pripisati našem Patrijarhu Pavlu.
" Nasuprot bučnoj slavi filmskih zvezda i džinovskih portreta političara kojima se svuda kadi, svetac je skroman čovek, nalik na sve ostale, ali njegov pogled, njegova reč i na kraju njegova dela, "pernose" na nebo sve brige ljudske, a na Zemlju osmeh Oca nebeskog ".
Mi naravno ne možemo biti kao on. Kada bi smo svi bili kao Patrijarh Pavle, svet bi već odavno ispunio svrhu svog postojanja. Ali možemo barem pokušati. Prvo u svom mikro svetu u porodici, među rodbinom i prijateljima, a onda i šire. Možda je to naj manje što možemo učiniti.
|
|
|
|
|
|
