offline
- ^next^
- Elitni građanin
- Pridružio: 20 Feb 2005
- Poruke: 1715
- Gde živiš: Beograd
|
Европа под ногама
Дошао је и тај дан, 29. мај 1991. године. Финале Купа Шампиона. Фудбалери Црвене звезде стигли су у Бари чак недељу дана раније, да побегну од свих и на миру, у изолацији, припреме за утакмицу генерације. Али нису имали лак сан. Свакодневно су правили тактику, сложено, тренер Љупко Петровић и играчи. До детаља су анализирали игру француског шампиона и размишљали како му се најбоље супроставити. На крају су сви дошли до истог закључка: боље је играти мало затвореније.
„То нико није очекивао од нас, јер смо пре тога, свесни квалитета који поседујемо, увек тежили да играмо офанзивно, да стварамо пуно шанси и да постигнемо гол више од противника. Међутим, ово је било финале, прилика која вам се једном пружа у каријери. Могли смо да играмо отворено и да изгубимо, али смо се одлучили за мало затворенију варијанту и победили – каже голман Стојановић, јунак финалног сусрета, не само због одбрањеног пенала, већ и свих претходних интервенција током свих 120 минута подређена игре.
Исто су размишљали и остали звездини играчи. Тактика је била сачувати мрежу, први пут ове сезоне.
„Јесте, први пут, али се показало исправно. Тачно је да су Французи имали теренску иницијативу, међутим, на крају су изгубили. И данас мислим да је то била добра тактика. Да смо играли некако другачије, ко зна како би прошли“, сматра Слободан Маровић, који је те финалне вечери био задужен за главног креативца игре Олимпика, енглеског аса Криса Водла.
Остаће запамћен дијалог из Звездине свлачионице кад је Драгиша Бинић упитао пре меча:
„Па како ћемо да их победимо ако не будемо дали гол?“
„Лепо, одговорио је Љупко Петровић. – Играћемо 0:0, а кад се буду изводили пенали Дика ће један да одбрани и победићемо!“
Тако и би. Стојановић је зауставио први шут Амороса и до краја су сви погађали у мрежу.
Кад је Дарко Панчев требао да изведе пети једанестерац, време као да је за тренутак стало.
Секунди као вечност...
„Чекао сам да видим на коју ће страну кренути голман Олмета, али је он предуго стајао мирно. На крају му је клецнуло колено и то ми је био довољан знак. Затегао сам ногу и погодио циљ“, препричавао је одлучујући пенал Дарко Панчев.
Кад се лопта закопрцала у мрежи, уследило је неописиво славље. „Свети Никола“, стадион у Барију, и све после тога, било је обојено у црвено-бело.
„Кад се само сетим атмосфере, тих људи на трајекту, њихове радости, па дочека у Београду, све је било незаборавно“, препричава Илија Најдоски, који је у Барију потпуно неутралисао најопаснијег француског стрелца, Жан-Пјер Папена.
„Ми смо људима били лек, долазили би на стадион да забораве своје проблеме и уживају у фудбалу.“
ЦРВЕНА ЗВЕЗДА – ОЛИМПИК МАРСЕЈ 0:0 ( пеналима 5:3)
Бари, 29. мај 1991.
Судија: Тулио Ланезе (Италија). Стадион: Свети Никола. Гледалаца: 50 000.
Стрелци из једанаестераца: Просинечки, Бинић, Белодедић, Михајловић, Панчев (Црвена звезда),
Казони, Папен, Мозер (Олимпик).
ЦРВЕНА ЗВЕЗДА : Стојановић, Југовић, Маровић, Шабанаџовић, Белодедић, Најдоски, Просинечки, Михајловић, Панчев, Савићевић (Стошић), Бинић.
ОЛИМПИК МАРСЕЈ : Олмета, Аморос, Ди Меко (Стојковић), Боли, Мозер, Казони, Жермен, Водл, Папен, Абеди Пеле, Фурније (Веркрис).
извор: http://www.crvenazvezdafk.com/cyr/vesti/vest.aspx?id=635
|
Nadam se da će biti pogodak.
