offline
- Sirius
- Moderator foruma
- Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
- Pridružio: 17 Maj 2006
- Poruke: 18548
- Gde živiš: I ja se pitam...
|
Тимочка буна 1883. године
Однос политичких снага
Oднос политичких снага. Осамдесетих година деветнаестог века, за време владавине краља Милана Обреновића, постојале су три политичке странке: Либерална, Конзервативна (доцније напредњачка) и Народна радикална странка. Ауторитарна краљева власт оснажила је опозицију - најпре либералну, а потом и све јачу и у народу утицајнију радикалну странку. Радикална странка је у свом програму из 1881. тражила укидање Државног савета, успостављање обичне и велике Народне скупштине, увођење непосредног права гласа, непосредне и прогресивне порезе итд. Још 1876. победили су, захваљујући доследности и непопустљивости, на општинским изборима у Крагујевцу.
Сукоб политичких интереса настао је осамдесетих година. Краљ Милан није увидео промену односа снага политичких странака. С једне стране, злоупотребивши Устав, сменио је либерале и на власт довео у владу напредњаке, који нису имали упориште у гласачком телу. Потпуно је занемарио Народну радикалну странку која је већ имала разрађен програм и велики број представника у новоизабраној Скупштини. После владине одлуке о попису имовине сељака и жигосању стоке у пограничним областима (због ветеринарске конвенције са Аустријом), сељаци су се побунили сматрајући да је то увод у подизање пореза. Порези су већ били превелики због обавезе изградње железнице коју је Србија такође преузела на Берлинском конгресу. Краљ Милан је био непопустљив у својим одлукама. Три пута узастопно одстранио је из Скупштине легитимно изабране народне посланике Радикалне странке.
На изборима одржаним 7./19. септембра 1883., на које је народ масовно изашао, радикали су добили већину. Већ на првом скупштинском заседању 15./27. септембра, избиле су оштре несугласице између радикала и напредњака. После многих сукоба, краљ је поверио кабинет (напредњачки) Николи Христићу, упркос радикалској већини. У име краља, Христић је истог дана, 22. септембра/4. октобра отворио и на запрепашћење свих присутних, одмах потом и затворио скупштинско заседање.
Буна
Узрок избијања побуне било је и neзадовољство ауторитарном краљевом влашћу и његовом самовољом и економском ситуацијом: Србија је Берлинском конвенцијом била обавезна да изгради железницу и успостави стајаћу војску, што је захтевало још веће дажбине држави. Непосредни повод је био распис министра војног од јуна 1883. којим неређује војним властима да од народа покупи старе пушке, а да им у замену не да ново оружје. У народу је наредба изазвала велико незадовољство. Оружје је вековима имало посебан, психолошки, значај у српском народу јер је њим извојевао слободу од турске владавине и насиља.
Прикупљање оружја почело је 23. септембра/5. октобра у Тимочкој крајини, средишту радикалства и изборној области Николе Пашића, једног од оснивача странке. У почетку су сељаци предавали оружје, али су га убрзо, после грубог понашања чланова комисије, поново преузимали, и то у више места. Огорчени Луковчани су, на пример, извршили препад на затвор у Бољевцу и ослободили затворенике. Немири су се ширили. Краљ и влада су били свесни да је буна на прагу, па су одлучили да одузму од народа оружје. Међутим, појава извршиоца краљеве наредбе није уплашила, нити смирила народ, него је изазвала још већи гнев. Народ их је разоружао. За неколико дана буна се проширила на цео сокобањски, заглавски, тимочки и сврљишки срез, а делимично и на алексиначки, моравски и крајински. У свим местима, осим у Зајечару, чиновничка организација се распадала, а ницали су народни одбори. На чело буне избијали су радикалски прваци, мада су чланови Главног одбора у Београду оклевали да прошире буну на целу Србију. Устаници су притворили среске власти, пресекли телеграфске линије, а државне касе и линије ставили под стражу. У Књажевцу је одмах образован Извршни одбор који је требало да руководи целим покретом. За његовог председника изабран је Гавра Аничић, а за чланове Алекса Станојевић, Љуба Божиновић, Павле Павловић и други.
Гушење буне
Краљ и влада су 21.октобра/3. новембра донели Указ о проглашењу ванредног стања у Округу црноречком. Истог дана донет је и Закон о преком суду. Указ којим се у ванредно стање ставља војска одређена за повраћај реда донет је 22 октобра/4. новембра. Решено је да све трошкове око успостављања реда сноси становништво села која су непосредно или посредно учествовала у буни.
Већ у првом сукобу са модерно наоружаном стајаћом војском, побуњеници су претрпели пораз у Бањској клисури и Честобродици. Такође је и група побуњеника која је после експлозије барутног магацина под Краљевицом код Зајечара ушла у Зајечар и заузела све државне зграде и пресекла телеграфске везе, била приморана да га напусти под дејством артиљерије. Порази су се низали. Трећег новембра војска је ушла у Крушевац. Део чланова Извршног одбора склонила се у Бугарску.
Обезглављени побуњеници враћали су се кућама не слутећи да их чека сурова одмазда. Краљ и влада имали су намеру да угуше буну, али и да сломе Радикалну странку. У Зајечару је 4./16. новембра почео са радом Преки суд вођен самовољом и суровошћу судија. Око осам стотина побуњеника је ухапшено и доведено везано или оковано ланцима. Били су полуголи, гладни и промрзли. Суд је радио 33 дана и већ 6./18. новембра стрељане су прве жртве. Чланови Главног одбора Радикалне странке оптужени су за заверу против династије Обреновић и за рушење монархизма уопште, а главни аргумент били су текстови главног уредника радикалског листа "Самоуправа". Резултат суђења био је: на смрт је осуђено 94 учесника, њих 567 осуђено је на робију, 68 на затвор, 5 на заточење, а 75 их је ослобођено. Шездесет тројици осуђеника на смрт осуда је преиначена.
Главни одбор Радикалне странке оставио је у кључним тренуцима побуне народ без подршке. Сама Радикална странка се распала. Обновила је рад тек после доношења новог Устава 1888. Године 1901. распала се, после доношења октроисаног устава, на групе самосталних радикала и споразумаша.
Исход буне био је и све већи сукоб између села и града. Процес стварања буржоазије још није био завршен, па је главни терет модернизације Србије пао на терет сеоског становништва.
|
Bio bih zadovoljan i da je, recimo, ovo pisalo:
