offline
- amstel2
- Prijatelj foruma
- Pridružio: 13 Maj 2012
- Poruke: 3546
- Gde živiš: Kilometar od topolivnice
|
Карантин
Сама пракса изоловања заражених људи од здравих знатно је старија од институције карантина. Њене прве трагове можемо наћи већ у Библији: по Левитском закону, човек на кога се сумњало да је лепрозан морао се показати Арону који би га прегледао и закључио да ли је у питању лепра или није; ако би био проглашен болесним морао је да сам напусти заједницу и да успут – сваки пут када би се затекао близу некога – узвикује “нечист” како би га се могло препознати (уп. Левитски законик, 13-14). А ове реченице из Старог завета је, готово, преписао и исламски пророк Мухамед:
“Оне са заразним болестима треба држати одвојено од оних који су здрави.”
И пракса – како хришћанска, тако и исламска – познаје претече каснијих карантина још од раног Средњег века. Тако је 706-707. године, шести омајјадски калиф, Ал-Валид, изградио болницу у Дамаску, и издао наредбу да се оболели од лепре држе одвојено од осталих пацијената.
Један од великих европских карантина функционисао је, у већем делу осамнаестог и деветнаестог века, у Земуну, тадашњој последњој граничној постаји Аустријског царства на путу између Беча и Истанбула.
Подигнут 1730. године на простору данашњег Земунског парка, Пољопривредног факултета и гимназије – опасан јаким зидом високим и јаким зидом од опеке и камена, палисадама и стубовима и ограђен шанцем који је најпре био дубок шест, а потом осам метара – земунски карантин, у историјским списима познат као Контумац, функционисао је све до 1872. године када је Београд већ пет година био у српским рукама.
Сви путници, роба и пошта који су стизали из Турске били би, одмах по преласку Саве, упућени у спољни део Контумаца, где би се обављало оно прво разврставање: сви са спољним симптомима куге, великих богиња или колере били би одмах одвођени у колибе на Дунав где би чекали своју судбину. Ако би оздравили и преживели били би враћени у карантин; они други би били превожени на тзв. Кужно гробље, на земунској Калварији, бацани у јаме и поливени кречом.
У самом карантину путници су најпре проводили шест недеља – четрдесет два дана – а касније, после 1780. године, овај период би, у временима када у Отоманском царству није било великих епидемија, био смањен на четири недеље. За то време, становници Контумаца имали су на располагању римокатоличку (од 1794. и православну) цркву, гостионицу (у чијем склопу су биле месара, пекара, бакалница и вински подрум), могли су да примају посете из Београда и шаљу и примају пошту (која би, пре уручивања, била дезинфикована изнад вреле сирћетне паре) и тако обављају своје уобичајене трговачке послове.
Посебне, и прилично бизарне, процедуре биле су предвиђене за контролу памука – главне трговачке робе која је тада са Оријента, преко Цариграда, ишла за Беч и даље на Запад. Као и људи, и памук је морао да прође земунски карантин. У Контумацу су, међу педесетак запослених – лекара, стражара, свештеника, писара – били и тзв. надзорник памука и његов помоћник. Посао њих двојице је био да, при доласку сваког транспорта памука са Истока, отворе сваку врећу и онда – голим рукама – претурају по том памуку. Потом би одлазили у карантин и наредна четрдесет два дана чекали своју судбину: ако би оболели и умрли, памук би био спаљен а њихова места попуњавана другима; ако би имали среће па им се симптоми куге не би појавили, враћали би се на свој посао, а памук би настављао свој пут ка Европи.
По истеку карантинског рока, путник који би преживео и остао здрав, добијао би пропусницу, са којом је настављао пут на Запад. Ако би којим случајем остао без ње, био би враћен у карантин. И сваки пут када би поново прелазио Саву, морао је да прође исту процедуру: Вук Стефановић Караџић је тако у Контумацу био чак четири пута: 1804, 1808, 1813. (са целом породицом) и 1832. године.
|
