Zapravo se koriste uvek na pochetku upitne/uzvichne rechenice
Dakle, upitna rechenica pochinje 'obrnutim' upitnikom i zavrshava se 'normalnim' upitnikom; uzvichna rechenica je ogradjena 'obrnutim' i 'normalnim' uzvichnikom.
Ako je prisutno i vidno iznenadjenje, kao shto i mi pishemo "!?" ili "?!", tako i na shpanskom, samo opet i ispred i iza -> "¿¡ ... !?" ili "¡¿ ... ?!" (bitno da je jedan znak i na pochetku i na kraju uvek sa spoljne, drugi uvek sa unutrashnje strane, da tako kazhem... princip kao sa zagradama - koju si prvo otvorio, poslednju zatvarash).
Ukoliko se slozhena rechenica sastoji iz izjavne i upitne/uzvichne, samo taj upitni/uzvichni deo je 'ogradjen' upitnicima/uzvichnicima.
A zashto to koriste? Odmah vidish da je pitanje/uzvik u pitanju Praktichno valjda, zbog smisla i intonacije, pri dugachkim rechenicama, onim koje ne pochinju upitnom rechi nego, recimo, glagolom... (ali, da ponovim, pishe se u svakom sluchaju, standardno).
Ukoliko neko zna detaljniju istorijsku podlogu, nek vikne
|