|
Pocetkom marta ove godine na Velikoj sceni Jugoslovenskog dramskog pozorista odigrana je premijera pod naslovom Prevodjenje, prema tekstu irskog pisca Brajana Frajla a u reziji Dejana Mijaca. Tema jezika i razumevanja pocela je da ulazi na velika vrata evropske zapitanosti kroz umetnicki pozorisni izraz. Pocetak milenijuma oglasio se i kao pocetak vracanja coveku i njegovom sustinskom bicu, te bavljenje ovim temama postaje rasireno. U vremenu kad je svet postao globalno selo, fizicke daljine su lako premostive, otudjenost medju ljudima, koja se dugo skrivala, otkriva svoje neprijatno i uznemiravajuce lice.
Reditelj Dejan Mijac kaze: “Covek se okrece prevodjenju da bi smanjio opasnost od nerazumevanja na najmanju mogucu meru.” Osvrnuvsi se na drugi lajtmotiv predstave, izreku “prevesti nekog zednog preko vode”, on dodaje: “Ironija lezi u tome da se razgovori i diskusije ne odigravaju da bi ljudi razumeli jedni druge, vec da bi se svako drzao svog stanovista i istovremeno ubedjivao druge da odustanu od svojih ideja, duboko uveren da zna i razume sta drugi covek misli, oseca, zeli i radi. Jezik, a posebno govorni jezik, je polje otkrivanja ali i sakrivanja. Verbalizacija ljudskih mogucnosti je puna tajni i prava je riznica tragicnih nesporazuma. Fenomen razumevanja se tumaci na onoliko nacina koliko ima ucesnika u razgovoru. Razumevanje vrlo cesto ne znaci shvatanje. Otud su sukobi neizbezni. A to je paradoks, jer nam je govor dat kao dar za medjusobnu komunikaciju.”
Gde se nalazi kljuc za resenje ovolikih nerazumevanja medju ljudima? Kad su, posle Velikog potopa, ljudi u Vavilonu sagradili kulu u slavu coveka i njegovog zajednistva, Bog se naljutio i iz osvete im dao razlicite jezike, razbacujuci ih na sve strane sveta. Osnovno simbolicko znacenje izraza “kula vavilonska” podrazumeva zbrku razlicitih jezika. Biblijska prica se verno odrazava u realnom svetu kroz zbrku razlicitih jezika unutar jednog jezika. Ili, da parafraziram Mijaca, svako govori svojim jezikom, svako govori ono sto sam zeli da kaze i pri tom ne zeli da slusa sta drugi imaju da kazu. Drustvena zajednica se povinovala ovom nepisanom kanonu, te tako postoje knjizevni jezik, ali i dijalekti i sleng, jezik svake nauke ponaosob. Kao da im je cilj isti: knjizevni jezik se govori i pise da se istakne superiornost, dijalekat i sleng da se nametne individualnost, ali su cesto i bunt protiv prvog. Naucne discipline kao da imaju potrebu da budu nerazumljive ne bi li ih nedostupnost vecim masama ucinila vaznijima. Svima njima je zajednicka jedna crta: gusenje coveka radi procvata laznih drustvenih vrednosti. Podjarmljen zajednicom u kojoj zivi, covek se okrece protiv samog sebe i pocinje da istice ono sto zajednica trazi od njega. Zasto se drustvo toliko plasi pojedinca? U cemu je njegova moc koja je u stanju da ugrozi mehanizam opstajanja vrste? Odgovori na ova pitanja bi odveli temu u nezeljenom pravcu, te zelim ovaj post da zavrsim time da zivimo u vremenu koje osvescuje coveka i uci drustvo da ga se ne plasi, vec da saradjuje sa njim. Istinske ljudske vrednosti postaju vazne, covek ponovo postaje znacajan u svojoj individualnosti, pri cemu je potpuno svestan svoje potrebe za autenticnom komunikacijom sa drugim ljudima.
Jezik ce nam opet biti dobar drug. Posto se otudjenost potpuno razotkrila, vodjen instinktom, covek je poceo da se suprotstavlja. Njene mane okrece u sopstvene prednosti. I nekako mi se cini, da je prvi hotel sa sedam zvezdica, nalazi se u Dubaiju, Burdz el Arab (Arapska kula), potpuno suvislo nazvan novom Vavilonskom kulom (u njegovoj izgradnji i funkcionisanju ucestvuje svet u malom). Ljudi se ponovo okrecu jedni drugima.
|
