FiloSatira

• 2Ovo se svidja korisnicima: Sorelag, jelkica7
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 05 Okt 2009 9:05

TiSi ::поента је да се некоме похвали и да му се тај ''неко'' диви (хе, хе) - и да му завиди!
. . .
Ја ово ''профанисах'' дибидус. Ваљда ми се може опростити пошто је ово ФилоСатира?
Опроштено ти је!
Обично онај који хоће да ЗАДИВИ очекује и да му се ЗАВИДИ (па када се то двоје у узајамном feedback-у измеша, леле си га мајци - беж' што даље од таквога!)

Dopuna: 08 Nov 2009 10:46

На другим местима већ смо откуцкали понешто о Миловану Данојлићу. Ред је да овде прикажемо његову минуциозну сатиричну технику приликом указивања на оно што је сасвим јасно сагледао и препознао. Читајући ово што следи, пар пута сам се подсетио властитих писаних "бисера" из ђачких дана. И колико год да у Данојлићевим речима налазим оправдање за таква своја "дела" (услед "педагошког усмеравања" и глорификације ученичке бомбастичности, фразирања и извештачености у изразу), толико се још увек стидим...

ДЕЧЈИ ДОПРИНОС
(Из књиге МУКA С РЕЧИМА)

Дечје фразирање најбоље се може пратити у писменим задацима из књижевности и језика, те у литерарним саставима што се објављују по школским и другим листовима. Ту се већ може говорити о неговању једног стила. Многи наставници изједначавају лепше књижевно изражавање са овом врстом удворичког кићења и папагајског уздисања. Добро урађен писмени задатак је онај у којем су најшире заступљени и највештије уклопљени основни чиниоци посвећене реторике. Круг тема је познат, приступи утврђени: дати су, заувек, тон и боја. Од детета се, ипак, очекује да унесе лични печат, свежи дах који ће оживети и узбуркати вечну тему. Све се ту, вазда, врти око љубави према домовини, напретку, херојској прошлости, светлој садашњици, према миру, раду и реду, и, јакако, према породици... Такви се састави нарочито изискују уочи важнијих празника, као и у неким другим свечаним приликама. Као да се, тим поводом, жели проверити: шта је од фразеологије дете усвојило, и како. Највештији пишу праве мале политичке расправе, уводнике, резолуције. (Писац ове књижице се, у својој тринаестој години, прославио писменим задатком "Ослонимо се на сопствене снаге!"). То је већ читава лакрдија, весела игра: ко ће даље, и јаче, и обухватније... Деца дају све од себе; жар се, у тим годинама, може и на захтев распирити. Али од њега лакрдија не бива ни лепша, ни топлија.

Многе су се жеље и заблуде ту помешале. Најважнији циљ - језичко образовање, увежбавање писмености - потпуно се изгубило. Некоме се учинило да децу уз пут, о истом трошку, треба политички усмерити и изградити, и да ће се то постићи увежбавањем текуће пропагандне реторике. Тако су дечји састави постали нека врста писмених изјава верности владајућем поретку вредности. Написано и својеручно потписано: већи нам доказ о лојалности није потребан. Поражени су једино бољи укус, стил, склад и мера, но до тога ионако никоме није много стало.

Ево како један четрнаестогодишњак, поводом Осмог марта, приказује учешће жена у последњем рату:

Са пушком у руци и звездом на челу,
Заједно са мушкарцима у маршу и ходу,
Жене су животе давале храбро
Да би данас ми имали слободу.
(. . .)
Бајонети, пушке,
Бункери и жице,
Све то није могло да спута
Побеснеле лавице.

Дечак ређа општа места, типизиране слике, заштићене баналности: но он зна да и сам треба нешто да дода. Од њега се очекује да улије бар мало даха у ту изанђалу имажерију. Деца, и иначе, у све треба да унесу љупкости, лудости и непосредности. Пушка, звезда, марш, ход, храбра смрт, слобода, бајонети, бункери, жице, све је то лепо и незаборавно казано, али сад ваља извести заокружење, наћи оно што само дете, у својој дирљивој неискварености, уме да нађе. И малишан се сетио: побеснеле лавице! То је већ чиста пародија, начињена по свим захтевима жанра, - али одрасли је не осећају.

Они се не стиде одраза што им га деца, у оваквим литерарним саставима, враћају. Напротив. Дечјем ачењу и глуматању они се диве, и још им се чини да су им наметнули своје вредности и уверења. У чему се грдно варају; деца ту једино увежбавају један језик, о чијој ће улози и дејствовању кад одрасту судити веома оштро, можда и оштрије но што је потребно. Уосталом, чак и у тим околностима, деца често показују више списатељске вештине од оних који им такве теме задају. Покажите наведене стихове одраслима, и видећете: мало ће ко у њима осетити пустош и празнину, мало ће се ко, прочитавши их, постидети. Биће и таквих који ће се тронути и разнежити, или ће им, од побеснелих лавица, сузе ударити на очи! То је тако, и ту се мало шта може: људи се не рађају са изграђеним укусом за поезију. Нормално је да се такве теме задају - нису ли их и одрасли, некада, обрађивали? - и нормално је да деца, развијајући их, претерују и лажуцкају. У поезији се, према општем уверењу, одувек претеривало и лагало, па што би се тај обичај данас прекидао!

Dopuna: 06 Dec 2009 13:29

Onomad je moj drug dobio Prvu nagradu - plaketu "Zlatni Pjer", na prestižnom konkursu za karikaturu. Ta nagrada se u svetu karikaturista, inače, shvata kao posebno i dragoceno priznanje, kojim se potvrđuje najviši nivo crtačkog majstorstva, misaone lucidnosti i izražajne višeznačnosti u dosezanju univerzalne celovitosti i njenog specifičnog predstavljanja. Nagrada je ustanovljena kao poseban omaž Petru - Pjeru Križaniću, jednom od rodonačelnika jugoslovenske karikature, čoveku bez čijeg udela ni "Ošišani jež" ne bi postojao. Konkurs za jugoslovensku karikaturu su daleke 1967. godine pokrenule "Večernje novosti", jednostavno ga nazivajući po pomenutom bardu - PJER. Poseban trag Pjer Križanić (preminuo 1962. godine) ostavio je u novinskoj karikaturi, mireći aktuelnost sa univerzalnošću, o čemu svedoči i ovih nekoliko primera:





Ne čudi me što na srpskoj "Vikipediji" ne postoji makar delimično obrađena odrednica "Petar (Pjer) Križanić". O razlozima svog nečuđenja ne bih ovom prilikom. A da ne biste pomislili kako sam odlutao u "karikaturalne" vode, napomenuću da je Pjer isto tako bio poznat i kao uvaženi pisac i esejista. Polako se približavamo onom, što opravdava gore napisano i navedeno, a u okviru teme "FiloSatira". Naime, umeo je Petar-Pjer da se otvorenog srca i uma okrene svojim korenima, nalazeći duh i duhovitost tamo gde su mnogi spremni da gledaju "preko nišana". Upravo zbog toga, navodim ovde Pjerov osvrt na vlastito poreklo, i na sve prednosti i "osujećenosti" takvog položaja.


DA VAM SE PREDSTAVIM


Sasvim pri kraju devetnaestog veka (tačnije u krštenici), ugledao sam svetlo dana u Glini, maloj varošici Hrvatske.

U tom kraju, koji je u političkom rečniku poznat pod imenom Banije, žive izmešani katolici i pravoslavni, ili, kako se oni sami zovu, Srbi i Hrvati.

Ta dva plemena čuvena su u svetu po tome što već decenijama vode borbu, dokazujući jedni drugima, savršeno istim jezikom, istim argumentima i, štaviše, istim karakterističnim izrazima iz Vukovog rečnika da - nisu jedan narod.

Ja sam plod te mešavine, jer mi otac beše katolički Hrvat a majka pravoslavna Srpkinja. Prema tome, hteo ne hteo, rodio sam se kao Jugosloven.

Sasvim je razumljivo da je, pri takvom stanju duhova u tome kraju, već pri mome rođenju izbio jedan od bezbrojnih srpskohrvatskih sporova. Kod moje se kolevke obrazovaše dve moćne partije i povede se ogorčena borba oko moga imena.

Srećom, i taj spor, u kome izlomiše bojna koplja Dušan i Krešimir, Lazar i Tomislav, i gde zamalo ne ostadoh nekršten, beše okončan sporazumom. Po tom sporazumu dobih na krštenju ime Petar, po sv. Petru. Ime isto toliko srpsko-pravoslavno, koliko i katoličko-hrvatsko.

Ali, kao nijedan do sada, tako ni taj sporazum ne beše trajan. U pregovorima oko moga vaspitanja nastadoše nove komplikacije i svađe: hoće li dete biti vaspitano u hrvatskom ili u srpskom duhu.

I dok se u mojoj detinjoj glavi nadmudrivahu Starčevići i Sime Lukini Lazići, Vjekoslavi Klajići i Pante Srećkovići, na slabačkim leđima deliše ljute megdane Obilići i Zrinjski. Pa kad su, najzad, obe partije uvidele da se ovi njihovi idealni patriotsko-pedagoški napori razbijaju o moju tvrdu glavu, pribegoše korupciji.

Jednoga dana iznenadi me ljubazno lice jedne od mojih pravoslavnih tetaka, koja mi slađanim glasom tepaše: "Reci, srce tetkino, da si Srbin. Dobićeš groš." Ja odlučno izjavim da sam Srbin. Ali se ni druga strana ne dade nadmudriti, nego posla jednu od katoličkih tetaka koja mi još slađanijim glasom zaguka: "Reci, dušo tetkina, da si Hrvat! Dobićeš dva groša." Ja se svečano odrečem Srpstva i proglasim se Hrvatom.

To beše prvi honorar za moje političko uverenje.

Kad sam docnije pokušao da moje patriotsko-finansijske spekulacije uprostim, izjavivši se istovremeno Srbinom i Hrvatom, tj. Srbohrvatom, dobio sam batina.

To beše moje prvo političko mučeništvo.

Istoriju toga krštenja i vaspitanja izložio sam i suviše opširno da bih pokazao kako nema krivice do mene što sam ostao pomalo nedokršten i nevaspitan.

To je, ujedno, i razlog što sam se odao zanatu koji nije uvek u skladu sa raspoloženjem mojih bližnjih, ukoliko među ove spadaju i ministri.

(...)

(1927) Petar (Pjer) Križanić

Dopuna: 21 Feb 2010 15:01

Помињање имена Бранка Ћопића буди у мени најлепше мирисе детињства и, вероватно, сећање на прве веснике моје касније сатиричне преокупације. Заиста мислим да онај ко није читао његове књиге "Орлови рано лете", "Доживљаји Николетине Бурсаћа", "Магареће године", "Башта сљезове боје", "Славно војевање", "Глава у кланцу, ноге на вранцу" ... остаје ускраћен за значајно обогаћење властите душе. Сваки љубитељ поезије требало би да прочита "Јежеву кућицу", и посебно песму "Мала моја из Босанске Крупе".

Умео је Бранко за живота да се на свој начин, дечје-лукаво и мангупски-симпатично, извлачи из неугодних ситуација, истовремено указујући "непогрешивима" колико су плитки и тупи. Није успео да добије битку са самим собом - превише је ипак било узнемиравања, шиканирања, подлости и пакости, тако да је Бранко окончао живот скоком са моста 1984. године, касније по њему названом.

Брана Црнчевић у својој "Књизи задушница" описује неке детаље из Ћопићевог живота, у поглављу "Писац ког је убио Броз", устврђујући да је Броз "обележио Ћопића због тога што је Бранко први открио да 'бајка' из које су комунисти дошли, смрдуцка на вулгарни хедонизам којем је Броз иначе и сам био наклоњен". Дакако, до (делимичног) изопштења дошло је, пре свега, због објављивања "Јеретичке приче"; када данас читам ту причу, не видим бог-зна-какво огрешење о ондашњу партијску номенклатуру, али је номенклатура мислила другачије...

Ево како Брана описује Бранково "шаљиво вађење" пред партијском комисијом и чувеним Ђидом (Милованом Ђиласом, касније најпознатијим дисидентом на овим просторима), и то речима самога Ђиласа, 'нако, по сећању:

Нисам ја, вели, друже Ђидо, тако разумео ту ствар. Ни на памет ми није пало да се та причица може тако разумети. Кад види врага: може. Занесе се тако писац, и пише, пише, и, верујући да је у праву, и не мисли како ће ствар разумети друг Стари, и други другови. Сад кад си ми ти, друже Ђидо, све тако лепо објаснио, мени је све јасно ( - прим.тузор). Мучио сам се ових дана све мислећи и да сам крив и да нисам. Сад видим да сам скривио до неба. Не вреди, брате, да прича буде тачна, ако је читалац погрешно разуме, крив сам, друже Ђидо, направио сам погрешне читаоце ( - прим.тузор). Примићу зато сваку одлуку Комисије, и унапред захваљујем на томе не знајући каква ће одлука бити. Бранко говори, а очи му светлуцају, час помишљам да нас завитлава, час да је искрен. Данас знам, завитлавао нас је.

Бранко Ћопић је касније, због интервјуа датог за руски лист "Литературнаја газета", искључен из Партије; у интервјуу је рекао да је Оскар Давичо "штука коју партија пушта у књижевни рибњак, а зна се шта штука ради другим рибама". По искључењу, позвао је колеге по перу Танасија Младеновића, Душана Костића и Брану Црнчевића да их "са правим поводом" почасти пићем. Чашћавање се одиграло у "Безистану"; Бранко није одустајао од свог сатиричног стиха, и управо ту је Брани Црнчевићу "увалио" песмуљак, тражећи да исти буде објављен у Јежу без знања главног уредника Љубише Манојловића. Ево те песме:

ДВА ДРУГА

Живели Ђоко и Перо,
Били су пријатељи вељи,
Први се удавио у Сутјесци,
А други у фотељи.

Јасно је да је "Перо" био Петар Стамболић, те да су он, Бранко и уредник Љубиша одлично знали и то ко је "Ђоко".

Наводим још само завршне реченице из поглавља посвећеног Ћопићу:

Мост са ког је скочио Бранко Ћопић уклет је, и не ваља га прелазити пешице. Несрећног романописца прогонила је тешка и глупа Брозова реч до смрти. Данас кад се не зна ко кога, и зашто, убија, именујем Брозово време, Броза лично и његове послушнике, у демоне које је Бранко видео на мосту.
"Јебо ти нас, знам ја нас", волео је понекад да каже за кафанским столом. Помишљам да је то рекао својим невидљивим прогонитељима пре него што је одлучио да скочи.

Dopuna: 22 Feb 2010 10:25

P.s. S obzirom da je, bar za mene, "Jeretičku priču" nemoguće naći na Netu, obećavam da ću ovde postaviti sken tih 4-5 stranica iz knjige, u nadi da to neće biti shvaćeno kao kršenje autorskih prava. Zarad istine, i sagledavanja zbog čega je Branko Ćopić počeo da trpi progone partijske oligarhije, i soljenje pameti od strane pripadnika "jedine priznate" nomenklature.

Dopuna: 22 Feb 2010 18:40

Обећање - испуњење! Јес' да се не ради о 4-5 страница, него о "целих" 7, али, Боже мој, када је Бранко у питању, не треба жалити труда.

Треба узети у обзир време писања (1950. година), дакле - захуктало доба стварања "новог" човека, самоуправних односа, прокламоване једнакости која је већ тада почела опасно да одудара од отужне збиље прављења класних разлика у самопрозваном "бескласном" друштву. Јављају се први весници стварања "соц-реалистичког крем друштва", са благословом главнога хедонисте, недодирљивог Броза од милоште званог Тито. Речени Тито је и први прозвао Ћопића, на конгресу АФЖ (соц-реалистички феминистичко-борбени покрет, назван "Антифашистички фронт жена"), назвавши у народу омиљеног писца смутљивцем. А ево и због чега:

• 1Ovo se svidja korisniku: jelkica7
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Да оживим мало ову посусталу тему. Надам се да ћете листом поздравити мој избор - део из Нушићеве "Аутобиографије", штива које ме је, уз "Хајдуке", понајвећма окренуло ка сатири (уз ВИБ-ове афоризме и песме Алека Марјана, али касније).

Било је на нашем форуму тема у којима се постављало питање: Шта и куда са дипломом, нетом стеченом? Да је и Бранислав Нушић имао сличне муке и недоумице, потврђује и овај део, односно поглавље Q. b. f. f. f. ѕ..

Q. b. f. f. f. ѕ. пише у врху докторских диплома. Quod bonum, felіx, fauѕtum, fortunatumque ѕіt!, што у слободноме преводу значи: „У добри час!“ или: „Но, хвала богу једанпут!“ Изгледа да је то заједнички узвик и универзитета који се опрашта студента који му је досадио учењем, и студента који се опрашта универзитета који му је досадио мучењем. На мојој дипломи, коју сам добио по свршеном универзитету, нису била исписана горња слова, али сам ја, кад сам је се дочепао, из дубине душе ускликнуо:
Q. b. f. f. f. ѕ!!

. . .

Излазећи још из ректорове канцеларије, где сам диплому примио, и силазећи низ степенице, мислио сам: сад су све стазе живота преда мном отворене, мој је цео свет, у руци ми је онај кључ што свака гвоздена врата отвара; у руци ми је Аладинова лампа, пред којом се стене отварају; у руци ми је само да помислим, па ће ме диплома одвести тамо где сам пожелео. Али — кад сам се једном нашао на улици, пред вратима универзитета, ја сам стао збуњено пред питањем: хоћу ли лево или десно?

Развио сам још једном и прочитао још једном диплому, ту на улици, и тек сад увидео да ми она не нуди ништа више до бити или чиновник или глумац.

Чиновник?
Одиста примамљив позив. Захтева се да не мислиш и зато добијаш уредну месечну плату. Довољно је знати превити табак и превити леђа; имати високо мишљење о своме претпостављеноме, а врло рђаво мишљење о ономе који је пре него он био на томе месту; ласкати старијем од себе и натресати се над млађим од себе; извежбати ухо да не чује све, а око да не види све; умети, према потреби, у ономе што је црно назрети и погдешто бело, а у ономе што је бело погдешто црно; умети читати измеђ' редова, зажмурити на једно око, задржати зубима језик, љупко се смешити кад си увређен, благодарити кад си изгрђен и бити обавезан кад си награђен. Ако све то савладаш и све преживиш, живећеш сто година и дочекати луну пензију.

Адвокат?
Одиста примамљив позив. У теорији: браниш невинога и прогониш кривога, а у пракси: браниш кривог а прогониш невиног; јер кад би се остало при теорији, адвокатски би позив постао илузоран. Невиног, ако је већ невин, није потребно ни бранити; кривога, ако је већ крив, прогони сам закон и без адвоката. Стога је најбоље немати посла ни са невинима ни са кривима, утолико пре што је врло тешко знати ко је невин а ко крив па се бавити само продавањем савета, јер то је једина срећна професија која продаје савете; све остале, као што су родитељи, учитељи, професори и кућни пријатељи, дају их бесплатно. И што је најглавније, када као муштерија одеш адвокату, ти немаш права ни да пипнеш савет па да кажеш: „Имате ли ви на лагеру какав бољи квалитет?“ Немаш право ни да му вратиш савет па да му кажеш: „Слушајте, господине, овај вам је савет нешто прокисао и заудара на буђу!“ Немаш никаква права, па свиђао Ти се савет или не свиђао.
И замислите још каква би то пакосна шала судбине била: ја, који нисам никад у животу послушао ничији савет, сад да продајем савете.

Новинар?
Одиста примамљив позив. Реч, која је иначе код нас тако јефтина, која се не штеди, баца се, растура, расипа, ти претвараш у трговачки артикал и продајеш је по скупе новце. Не мораш ништа знати, па ипак важиш за човека који све зна; не мораш бити мудрији од оних који ћуте, па ипак ти говориш у њихово име.
И колико чаробништва у томе позиву. Дотакнеш ли се само тајне, она престаје бити тајна; дотакнеш ли се само чијег угледа, то престаје бити углед; дотакнеш ли се само чијег мира, тај престаје бити миран. Претвараш вино у воду и воду у вино; црно замазујеш белим, а бело црним; дижеш мртве Лазаре из гроба, а живе Лазаре сахрањујеш. Кадар си измити без сапуна, обријати без бријача и опрати веш без цеђа.

Глумац?
Одиста примамљив позив. Позив узвишен, ван дневнога, далеко од свега што је профано — изузимајући позоришног благајника. Позив који најдрскије и најочитије утврђује факат да се велика реч, реч истине, реч правде, реч љубави, реч свега узвишенога може само онда рећи јавно ако се покрије и окити лажима. Храмови, палате, градови, шуме од намолованога платна; круне од хартије, одело од лажнога злата, мачеви од дрвета; и лажне сузе, лажни уздаси, лажна узбуђења и лажне радости, а све то да би се рекла она велика, она вечита реч. Где је оно срећно детињство коме је преврнуто корито служило као престо, на коме је седео цар излизаних колена на панталонама и поцепаних лактова на капуту, са једном гушчијом перушком за капом? Па ипак, дечја је машта умела да замисли на његовим плећима хермелине, на глави круну и да верује да на кориту седи миропомазаник и да му са страхопоштовањем шапће: „Ваше Величанство!“ људи то називају дечјом наивношћу, а колико је неискреније наивности и лажне спољашности потребно да би се лудима приказало то што деца себи маштом стварају.

И зато, ваљда, што глумци казују велику реч истине, под шареним и лажним орнатима, назвали су их свештеницима Талијиним. Кад сам први пут, као дете, чуо да глумце називају свештеницима, ја сам се овако домишљао: онај што игра љубавника мора да је архимандрит; онај што игра интриганте мора бити да је окружни прота; онај што игра комичне улоге мора бити да је председник конзисторије, а онај што игра Краљевића Марка и размахује буздованом мора да је ђакон, јер и наш ђакон тако кади о служби као да му је буздован у руци. Доцније сам појмио и признао да су глумци одиста свештеници, само без свештеничких прихода, без чинова, и без црвенога појаса, јер би им овај спао са мршава трбуха.

Оно што је у глумачкоме позиву нарочито пријатно, то је што он своју јавну реч, свој посао, своју задаћу, врши маскиран. То чине, додуше, и сви остали у животу, само је разлика између њих и глумаца у томе што глумац узима на себе праву маску, маску која одговара роли коју изводи: себичност маскира као себичност, злобу као злобу, а пакост као пакост, док у животу то другаче бива, тамо се једна рола игра а друга маска ставља. Политичар, на пример, на своју себичност ставља маску родољубља; насилник на своје насиље ставља маску правде; богаташ на своје зеленаштво ставља маску доброчинства; распуштеница на своје искуство ставља маску наивности, а злобник на своје савете ставља маску пријатељства.

И када су сви ови позиви, са свима својим добрим странама, прошли крај мене, ја сам још увек, са дипломом под пазухом, стајао нерешен куда ћу и на коју страну: у адвокате, новинаре, глумце или чиновнике?