Omiljeni odlomci iz knjiga

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Trst je, nekada, dok smo bili gladni svega, mirisao na zemičke sa tvrdom korom i kožne cipele, na italijansku salamu i farmerke marke ''svinger'', Pariz je mirisao na kroasane i caffe au lait, Atina na žućkastu prašinu Akropolja i ovčiji loj, Crikvenica je mirisala na crno- bele fotografije izreckanih ivica, na more i borove iglice. Mitrovac na Tari mirisao je na oštre noći, na razblaženi čaj od šipka koji se pije iz plastične šolje, na ''Gavrilović'' paštetu...
Miris Beograda, oh, pa to može biti priča o čitavom jednom životu:
Miris bureka sa višnjama u staroj pekari iza Bajlonove pijace;
Miris vlažnih lešnika u Botaničkoj bašti i miris našeg straha dok ih krademo i bežimo preko ograde od pobesnelog čuvara; Pomešani mirisi orahovog drveta, hortenzija, lastinih govanaca i roza sedefastog laka za nokte komšinice iz dvorišta; Miris ajvara i prvih trešanja; škripanje najlonki na halter naše majke dok ponosna vodi nas tri u šetnju, na baklave kod ''Medjeda'' i miris njene male tvrde kožne tašne model Džeki O, i miris njenog majušnog crvenog karmina koji leži unutra i koji ona vadi drvcetom šibice .
Miris sumraka i lubenica sa prasećim repovima koje naš otac znalački kucka i osluškuje i onda prti jedan džambo primerak na svoja visoka ramena, smejući se, dok mi trčkamo za njim Drinčićevom.
Miris nedelje, sa zvucima radija koji se kroz prozore suterena u Gundulićevom vencu, šire po ulici kestenova, zajedno sa mirisima pohovanih šnicli, i pržene kafe i zvucima radio prenopsa fudbalske utakmice.
I zatim, mirisi leda na klizalištu na Tašmajdanu, miris novih fotelja u Domu pionira, mirisi slave i spektakla u Takovskoj kad proviri Čkalja ili Dragan Laković iz zgrade televizije.
I miris Skadarlije, puberteta, lake nesvestice od zaljubljenosti, miris Old Spice after shave , pomešan sa mirisom gulaša od bubrega sa kajmakom u vrućoj lepinji.
Miris parfimerija Jasmin, sa svim onim lažnim biserima u izlozima, i miris otmenosti u čuvenoj obućarskoj radnji ''Kralj'' u Knez Mihajlovoj ulici.
Miris preprženog ulja u Manježu, i girica u ''Poletu''.
I zatim, mirisi reke, miris dasaka na splavovima koje ljubimo mokri, dok ležimo na svim našim južnim morima ispod Čukarice;
I onda, miris tišine i svečanosti u Narodnoj biblioteci Srbije na Vračaru, miris indeksa i beogradskih tramvaja koji se ljuljaju penjući se Beogradskom; miris traganja za mirisima sveta na Festu u Sava centru; miris trave na Kalemegdanu iza Vojnog muzeja pomešan sa mirisom neba u junu i prvim poljupcima.
Miris ''Jelen'' graševine u Medjunarodnom pres centru i miris važnosti dok je pijemo uz zalogaje tatar bifteka – Beograd u godinama kada je mirisao na belo vino.
I, kasnije, Beograd crnih vina, vrelih strasti, začina i ljutine;
Miris pokislih kaputa na demonstracijama; i mirisi paljevine i straha, i miris bombi i bespomoćnosti.
I, zatim, svi oni užasni mirisi u redovima za vize, za banke, za kafu i benzin.
I zatim, mirisi mamurluka, ličnih i političkih, mirisi užasnih tekstova po novinama, mirisi šerpi i lonaca pomešani sa mirisima mraza i gripa.
Beograd tužnih Novih godina, i opustelih leta, bez para, sa krntijama na ulicama, ozloglašen, u cipelama od skaja.
I, onda, ponovo, miris ruža i magnolija na Neimaru.
Miris mermera i groždja, mirisi tamjana i divnih crkava, mirisi straha i nade na licima nedužnih običnih ljudi, začinjeni mirisima golih pupkova i espresa, mirisi opuštenosti i grča.
Svi oni odlasci i opijajući miris povratka.
Miris Beograda, to je priča.
A, ja? Šta da kažem?
Mirišem na Beograd.


Miris Beograda
ili
Proširena biografija (Mirjana Bobić Mojsilović)

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Sigurna sam da svi znate ovu cuvenu recenicu sa kojom pocinje Tolstojeva ''Ana Karenjina'', meni se svidja.
''Sve srecne porodice lice jedna na drugu, svaka nesrecna porodica nesrecna je na svoj nacin.''

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Bez naročite forme, umetnost ne bi imala smisla. Ostala bi ponavljanje tuđih oblika, izjednačila se sa životom, nekrotizirala se u reprodukciji. Čvor je, međutim, u tome što ljudi žele da žive u XX veku, ali da im umetnost bude iz XIX veka. Prosečan svet je odbijao sirealizam kao viziju bande ludaka. A sirealizam je, zapravo, vizija mitskog čoveka.

Kritičari su govorili o umetnosti za budućnost, a sirealisti su, konzervativno i patrijarhalno, terali drevne igre, slikali svet onako kako ga je video još mitski čovek – kao groteskno, kentaursko prožimanje oprečnih načela sna i jave. Ptica iz usta gospodina pod polucilindrom izletela je hiljadama godina pošto je Atina iskočila iz Zevsove glave. Nemoguće nismo mi otkrili. Nemoguće je najstarije duhovno iskustvo čoveka...

Ne znam, ali mi se čini da konfuzija potiče od pogresnog pravca moderne argonautike. Put kojim se ide ne vodi Zlatnom runu. Neko nam je podmetnuo rđavu mapu. Debelim smo morima zalutali i ko zna hoćemo li kao vrsta ikada pronaći pravi put. Ili ćemo završiti u vlasti fatamorgane …

Da čovek u stvarima oko sebe može nešto za sebe da nađe, na primer, čista je fatamorgana. Stvari ne vrede ako nam ne otkriju ono što smo u njima tražili, a tražiti i dobiti možemo samo što smo u njima ostavili. Mi se sa svojim istinama igramo žmurke.

Sakrivamo svoje istine da bismo ih posle pronašli kao tajne. Zamišljamo da je Zlatno runo pozlaćena koža ovna. Ali, da bi ona to zaista bila, mi smo je morali prethodno u Kolhidu odneti pa to zaboraviti. I sad, kad bismo tamo našli o drvo obešenu kožu divljeg magarca, naš bi se svet srušio. Čovek ne podnosi saznanja koja nije predvideo.

Ubeđen sam da svet ni duševno ni mentalno ne bi mogao podneti opipljiv dokaz postojanja Boga. To bi uništilo i vernike i nevernike. Ubilo bi nas kao inteligentnu vrstu. U jednom jedinom trenutku izgubili bismo slobodu, inicijativu, maštu, sve pretpostavke ljudske argonautike. I to samo zato što mi kao vrsta, iz dubine svoje antropocentrične uobraženosti, odbijamo božje postojanje. Takvo Runo nigde nismo sakrili. Konzekventno, ni naći ga nigde ne možemo.


Borislav Pekić – misli iz “Zlatno runo” IV knjiga

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

@Elkris
hvala...

...


“On sam zna da takvi sitni događaji ostaju dugo u duši i s vremena na vreme je nagrizaju kao zrnce peska.“
“Dečak sada oseća prvi put da u duši može nastati hladna praznina na dodir necheg nepoznatog, strashnog i besmislenog i da choveku moramo pomoc'i da preboli svoj bol."

iz zbirke pricha Blazhe Koneskog

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

@kindergirl


Život je mistirion ke frontida, tajna i briga.
*****
Život je s petlovima sabajle ustajanje, nadgledanje domazluka, uštimavanje kućevnih troškova, briga za decu, strah da ti neka belosvetska drolja ne okupira muža, umereno jedenje, izbegavanje pića zbog sveta i razgovori o životu u krevetu. Jednom godišnje, bal kod Njegove svetosti ili Njegovog veličanstva, već prema tome, i s mene na uštap – ONO.
*****
Trgovina je dovela svet dotle da se sve može kupiti, da nema ničeg što se ne može prodati. Jedino nerešeno filosofičesko pitanje su cene. Poso kostizi – šta košta? To je još jedina tajna međ nebom i zemljom za koju imamo intersa, koju smo radi saznavati.
*****
Filosofija je, dakle, jedno mislenije i propofedanje, a barabar, drugo dejstvofanje i činjenje, pa nauk kako se sađ to dvoje uštimafa da izgleda pazumnjo i doslednjo.
*****
Kako misliš da saznamo što je bilo, i je li vredelo što je bilo, ako ne znamo što je žifot i kakva mu svrha? Ako žifi i sviloprelja na dudofom listu, i ktimatias, posednjik od sedam zlatnjih nulja u fotelji prezidenjta Upravog odbora, i buđ na đubrištu?
*****
Umetnička argonautika. Traganje za Hrisomalon derasom, Zlatnim runom lepote. Naši su Simeoni obavili trgovačku argonautiku, bez koje ni umetnička ne bi bila moguća, ali kao genos, kao rod, nas tek čeka prava: argonautika svrhe, smisla, cilja … Sve je to, u stvari, golemo groblje olupina potonulih Arga umetnosti koje su sve tragale za Zlatnim runom FORME.

Mikelanđelo je, razume se, našao svoju. Ali za sebe. Kao što su ga Fidija, Skopas, Praksitel našli za sebe. Našim životima drndaju danas novi majstori – pneumatične bušilice, koje su, takođe, u traganju za svojom večnom formom, svojim mrtvilom – našom formom, formom našeg sveta – nalazeći njene začetke u kanalizacionim sistemima, komplikovanim drumskim petljama, oblakoderima, betonskim pustarama parkinga …

Borislav Pekić – misli iz “Zlatno runo” IV knjiga

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Isak putuje. Pakuje se ćutke. Polako, kao da namerno okleva. Zapeva povremeno, kao uvek. I nasmejan je. Ali gledajući ga pažljivije shvatam da u tome glasu postoji drhtaj više. U osmehu odsev tamne seni. U sebi ga grdim, zašto ne pristade na pasoš, Isače, ludo dete naše. Ali još nije kasno, mogao bi i sada... Kao da želim da to čujem od njega. Osećam kako mi se grudva rađa pod grlom. Kao posle prebrzog gutljaja. Trudim se da je progutam, govorim sebi ono što je Isak nama, da nema razloga za brigu. Rat se neće proširiti na Bosnu, ljudi tamo su svesni... Majka. Iako se i ona trudi da izgleda uobičajeno, ozbiljnija je, ćutljivija no ikad. I David. Pošto se Isak spakuje, izgleda to opet onaj stari, kad se osmehne majci mojoj i kaže, hajde, tetka Natalija, da im priredimo jedan pravi recital! Sada neće moći da me slušaju duže vreme. I započnu. Muzika čini besmislenim sve strepnje. Možda smo posle svega previše paranoični. Sve će biti u najboljem redu. Kad se vrati, ili možda i pre, na nekom vikendu ili odsustvu, Isak će snimiti CD.
Na železničkoj stanici, pozdravljamo se, dugo nam je svima u čvrstom zagrljaju. Otac ga dugo drži. Kao da ga nikad ne bi pustio. Opet u meni šapuće: Isače, još nije kasno da se predomisliš, samo kaži ne idem, da probamo ipak to s pasošem... u poslednji čas. Kao na filmu. Ali Isak to ne čini. Samo se još jednom s prozora pozdravi, nehajnog osmeha onog njegovog, i zapeva, va, pensiero, dok voz polako kreće. Mašemo mu, Isak nama. Udaljuje se, utapa u žagor, i bruj motora voza, zvuk glasa. Polako gubi iz oka, dok nam još uvek Isak maše.

On je meni ovo namerno uradio, kaže David odjednom. Iznenađeno ga pogledam. Ali, ne dobijam odgovor. Njegov na momenat ozbiljan, sapete ljutnje pogled, pekriva usiljeni smešak. Ma, ništa. Zaboravi da sam to rekao…
Trudim se da zaboravim. Ali mi neumitno dolazi pitanje: Da li ipak među njima dvojicom tinja neki nevidljivi sukob? Je li sin zamerio ocu što mu je uskratio nadoknadu majčinske ljubavi? Može li ta čežnja imati razumevanja za očevu bol i poštovanje uspomene?

Zakletva. Sarajevo, naizgled mirno, ali pažljiviji pogled odaje ravnotežu straha. Napetost u vazduhu. I uveravanja s nadležnih mesta da se ovde neće desiti što je u Hrvatskoj. I samouveravanja.
Isak je miran, nekako čudnovato spokojan. Ponosan što ispunjava svoju dužnost. David mi tiho kaže, našao je čime će pokazivati odgovornost. No, volim ja njega i nehajnog, neozbiljnog. Samo nek je živ i zdrav...
Zanesem se katkad, eh, zašto mi otac nije bio ovakav... I odmah se postidim tih misli. Griža savesti...Opet.

Isak u uniformi. Maskirnoj. Sapet opasačem, utegnut u čizme. Nelagodnost se trudi da prekrije nehaj-hinećim osmehom, zvanim “sam-u- šumi”. Sapeta razbacanost. Neuhvatljive oči, zatočene gorkim sivomaslinastim pogledom. Uniforma mu kao da je broj veća. Deluje krupniji no što jeste. Ali, ne nespretan. I tako, konačni utisak, na neki čudnovat način: stoji mu dobro. Setih se onoga što mi je kazao, da možda baš i treba sve ovako da bude. Ponovo se pitam: viša pomirenost, ili pomirenost ovčice?

Iz pisama Isakovih: Odlučio sam da zapisujem. Nešto kao dnevnik, ali bez datuma. Šta ionako znače datumi?

Iz dnevnika
Sviram u vojnom orkestru, i pevam. Premda je ovde svakim danom sve manje razloga za pesmu.
Provokacije, dobacivanje vojnicima, gađanje papirićima, a bogami i novčićima, ogriscima jabuke, trulim krompirom...

Vojniče Kabiljo, počne oficir meni, a ja kažem, gdine kapetane, dozvolite da se obratim, ja nisam Kabiljo, ja sam Alkalaj. On u prvi mah zbunjen. Kako… ta nemoj mi tu… Zagleda se bolje i razmisli. Onda kaže, a jes, vala. Ali, ličite, bogamu… Našali se. Uostalom, šta mijenja stvar, Jevrej ti, Jevrej on… Poćuti, pa uz uzdah, zabrinuto, više za sebe, protne, a ako ovi ovdje nastave ovako, bogme ćemo svi iz ove kasarne bit Jevreji. Onda se s mukom nasmeje, kao da bi hteo oduzeti težinu izrečenom, ubeđujući i sebe i mene da će sve ostati samo na šali.
Zakopka me jako. Čim uhvatim priliku potražim toga Kabilja.
Gledamo se bez reči neko vreme, iznenađeni oba. Slične crte lica, plava kosa. Iste visine, stasa… Onda se istovremeno obojica bacimo u smeh. Vojniče Alkalaj, kažem ja njemu, blago karikirajući kapetana. Vojniče Kabiljo, on meni. Baš nam zabavno. A još više, kad ubrzo ustanovimo da sličnost nije samo fizička. Raul, to mu je ime, takođe obožava operu, sefardske pesme, košarku i pse. Nosi Davidovu zvezdu oko vrata.
I zamolimo odmah da nas rasporede u istu sobu. Molba nam je, za divno čudo, uslišena.
Raul je rodom iz Sarajeva. Završio trgovačku školu i već se zaposlio. Da pomogne majci, kaže. Ne zna za oca. Majka mu o njemu rekla samo: “nije te dostojan”. Znaš, kaže, mučan je to osjećaj, čitavog života, hvatat sebe u misli: svaki od ovih sredovječnih ljudi koje sretnem mogao bi bit moj otac. Ili je negdje daleko. I nikad ga neću upoznat. Jesi li pokušao da ga nađeš, izvučeš nešto od majke, pitam. Klima glavom setno. O, da, itekako… Al bez uspjeha. Nemam nikakav trag. A majka - neprobojni zid. Al i razumijem je. Sigurno se ponio neoprostivo loše prema njoj. I biće da mene nije ni htio. No, i pored toga, silno bi volio upoznat toga …Kakav god bio, otac mi je… Barem da ga pitam, zašto… Ako uopće i zna za me…
Ispričam svoj slučaj. A ti, eto, kaže Raul, majke osta željan. Al tu što se moglo, viša sila…Poćuti, zamišljen. Potom, gotovo sa zavišću, čežnjivo doda, eh, blago tebi, s takvim ocem.

Iz pisama
Rano ustajanje je sjajna stvar.
Divnih pasa ovde toliko. Većinom šarplaninci. Ali najbolji jedan nemački ovčar, Max. Niko nije smeo da mu priđe. Pravi gestapovac. A ja sam malo po malo, svojim strpljenjem, ljubavlju, uspeo. Druge cepa ko novinu, sa mnom se mazi kao štene, uši mu zavrćem. Nedavno se ovde oštenila keruša nemačkog ovčara, Lajka. Srećni otac je Max. Naš kapetan voli košarku, mislim da će mi uspeti da dobijem jedno štene za poneti kući. I pre kraja vojske.
Iz dnevnika
A ko zna, možda je trebalo da prihvatim pasoš… ma, neće se to proširiti na Bosnu. Neko mora stati na fitilj, inače, ode sve dođavola. Jeste napeto, ali ljudi su svesni šta bi bilo, pa se neće usuditi. A i spolja ovi neće dopustiti.

Dvojicu mi drugara pretukli. Eno ih u vojnoj bolnici. Uh, bogme je sve čupavije. Ali, valjda neće dalje, neko će to morati zaustaviti... Sve češće ne izlazimo nikud najbezbednije ispade u kasarni. Ili nam dozvoljavaju civil kad idemo u grad, puste nas, premda, vidim, sve neradije. A prvo su kažnjavali za civil. Imao sam 7 dana ribanja WC u početku. A sad, ništa...
Neki muslimani otiišli sami. Nisu se vratili od izlaska u grad. Jedan, s kojim sam baš dobar, samo se presvukao u WC-u kafane. Jesi li lud, šta to radiš, pitam ga, on kaže, ma ćuti, bolan, idem kući, zar ne vidiš da će ovdje... Molim te, nemoj me prijavit, nisi me uopće vidio... Ma hajde, nemoj, jel hoćeš da te kazne? Neće, oni sigurno više neće. Bit može samo gore ako ostanem, a i tebi bolan, gledaj se kako izvlačit... Posle ovog sam, bogme, malo zabrinut, ali ipak mu ponovim da ostane, a on uporan u svome, vidim ne vredi, nek ide, svako nek radi kako misli da treba...
Ostavi me samog, ode hitro, i osetim se pomalo nelagodno u kafani, kad shvatim da sam opkoljen ne mnogo prijateljskim pogledima
Napolje okupatori, osvane nam na kasarni.
Bože, zar je moguće da me u Sarajevu naših putovanja na more, sirnica, pečenih kukuruza i baba-tetke Estere sada doživljavaju kao uljeza, ili nedajbože okupatora. Agresorske srpske vojske. Ja, Jevrej Isak Alkalaj, okupator i agresor. Kao da je ovo Golan, a ne srce moje jedine otadžbine Jugoslavije.
Vazduh je sve napetiji kao kotao pod parom.

Iz pisma Isakovog
Divno je proleće. I ovde ih sve redom šijem u basketu. Maxov sin raste, biće vučina, donosim ga kad dođem, sređeno je.

Iz dnevnika
U kafani mi dobacuju bjež’te otalen, okupatori.
Jednom mi jedan priđe. Oklen si. Iz Bgd. Uhvati za revere lako, ali dovoljno neprijatno. Šta vi još tražite ovdje, majku vam srpsku. Pijan je, vidim, i spontano guram njegove ruke, a on tad baš jače gura me, pribija do zida. Ostala kafana ništa, kao da gledaju jeftin američki krimić, nekoliko glasova podrške njemu, da, tako je, šta će u kavani, i uopće ovdje u Saraj’vu, našoj Bosni. Ma neka idu samo, nek se najzad skinu, kaže drugi glas, pusti ga, preneće tamo. A ovaj mene još jače steže uza zid, dohvata flašu, razbija o sto, branio bih se, ali me pritegao nezgodno, uzimam vazduh, pitam se šta sad, Bože, pomozi mi, pipam iza da dohvatim stolicu, bilo šta, da se odbranim, ali ovaj prinosi staklo k mojim očima, da ti sad sunem ovo, u oči te srpske. Ili možda, pa polako mi ga prinosi grlu. Ledeni znoj me obliva, strah trese. Ali i neka čudnovata pomirenost, je li me hipnotisao kao mungos zmiju, svejedno mi je šta će sa mnom biti, mislim samo na oca. I vas. Bože, a možda je ipak trebalo... sklapam oči…. Prolazi li sekund, dva, ili eoni… Ne znam. Ali onda osetim kako pritisak na mene naglo popušta. Otvaram oči i vidim, skliže niz mene bez glasa. Bježmo, bacivši stolicu kojom je po glavi udario napadača, povlači me Raul Kabiljo. Naglo pribran, pohitam za njim. Najbrže što možemo bežimo odatle. Tek u četvrtoj ulici, zadihani stanemo. Uzimamo duboko vazduh, dolazeći polako k sebi. Gledam u Raula nekolko trenutaka nemo, tek sad shvatajući. Bože, da je stigao u kafanu samo 10 sekundi kasnije… Grabeći ga za ramena, konačno izustim, hvala ti. On se osmehuje kao da kaže, ma nije tio ništa. I potom samo izbaci, hajmo, u kasarnu, brže, zakasnit ćemo, bolan…

Govorka se o kolektivnom povlačenju odavde, iako i suprotno, da treba braniti domovinu. O, mia patria, si bella e perduta, na niske si grane spala ako ćemo te mi, gušteri braniti... ali ništa još zvanično.
Ostaju nam bar napolitanke i pivo.

Unosi nam ugalj David, namerno ne da meni. Često ostane na večeri, do kasno, uz razgovor, pesme sefardske na gitari. Brine se za Isaka. Trudi se, i mi, ali negde duboko, kao da ne možemo da se potpuno opustimo. Nada, samouveravanje, ne može tamo ništa biti, otapa kamen pod grlom, on se polako opet stvori, i sve tako naizmenično, kako stigne koja vest. Na majci se ne primećuju unutarnje borbe, trudi se da unese raspoložrnje kao i uvek, ali ponekad ostane zamišljena, naročito posle vesti. Sad je i ona počela da ih sluša pomnije no ikad.
David je inače uvek kroz sve provlačio ton melanholije. A sad je ona za nijansu tamnija, gorča. Slabo jede oduvek, sad još slabije. Baca se na razne poslove da bi što manje mislio, da ne bi slušao vesti koje su iz dana u dan sve nepovoljnije.

Na cedulji, nalik konceptu za pismo, među stranicama dnevnika precrtano
Oprosti, tata, hteo sam samo u vojsku, ne rat. Ovo nije moj rat, neću ga! U stvari, nijedan rat nije moj. Ja bih samo da protnem loptu kroz mrežicu pevajući. Nemoj se ljutiti, niti me grditi kad se vratim tata.
Pitam se, nije li trebalo ipak da probam s tim pasošem... Oprosti tata što sam te u brigu bacio...
Sirena za uzbunu, šta je ovo, pokret. Pucnji, tutnjava u daljini. Nešto se dešava. Moram da prekinem


(Pozdrav iz crne rupe", Nede Kovačević, već pomenuti "Mali Nemo"
malinemo.rs/ad_libitum.html)

Za pismo ostalo samo
Ovde je sve u redu, ništa ne brinite. Ne može nama ovde u vojsci niko ništa, čak i da nešto započne, kao što neće… Ma, neće, ne može dalje. Razum će nadvladati, neće dopustiti, svesni su...
Pozdrav, do novog crossovera , uz, Va, pensiero, sull´ali dorate…

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

imate četkice i boje. nactrajte raj, zatim udjite u sliku.
nikos kazantaskis
if you say i can, or i cant, either way you are right
henry ford
gospod je tamo gde ga pustimo da udje.
paulo koeljo
ima jos ali sad moram ici

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

"Vratio sam se kući potpuno smiren.Na ženino znatiželjno pitanje u očima odgovorio sam:"Bila je greška." Tek ovaj događaj mi je pomogao da shvatim suštinu svog problema:koliko god celog svog života bivao učen i uvežban na egzatnost, ja sam čak i onog presudnog časa stupanja na tlo Meseca-ostao mali romantik koji je ipak, o apsurda li, od Meseca nešto očekivao.A upravo taj moj prvi korak razbio je sve moje pritajene ilizuje.Na Mesecu nije bilo čuda!

Naravoučenije: Ako su sve zagonetke sveta rešene, zvezde se gase.Ako je svaka tajna postala vidljiva, i više od vidljivog,ako je postala opscena očiglednost,ako je svaka iluzija postala prozirna, onda nebo postaje ravnodušno prema zemlji."

iz priče "Veliki i Mali korak"

*

"Naravoučenije: Tu započinje ono što je u pričama najvažnije.Svaki član ima univerzalno značenje i posledicu.Iz nevidljivog carstva donosi nešto ne samo pronalazak parne mašine, ne samo pronalazak velikih misli, ne samo pletenje korpe.To su presudna ostvarenja dostojna da se zabeleže.Svaki čin prenosi nešto iz nevidljivog carstva, jer je svaki čin ostvarenje nečega, i svaki čin je realizacija i svaki čin je pronalazak-srodan je sa pronalaskom mašina, sa izricanjem istine i sa pletenjem korpe.Nema tako beznačajnog pokreta i misli čije se delovanje ne bi osetilo i u najudaljenijem delu svemira.Svako delo ima svoje univerzalno značenje za svet.Jedan jedini oblutak bačen u more određuje savršeno nov smer životu sveta, i svakim dahom se menja nešto u životu sveta, ma koliko to bilo malo. Svako delo je realizacija neke duhovne istine i donosi ono čega pre nije bilo, samo je lebdelo kao želja i mogućnost."

iz priče "Memorijalna sala kaktoblastida ili Kako je čovek sanjao da je leptir"

obe priče iz knjige "Podmetači za snove", Vladislava Bajca.
...
ne znam koliko vrede citati ako se ne pročitaju priče,ali...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

"… A onda je sve puklo – bila sam kao kristalna boca ostavljena u zamrzivacu: “Sve si skroz pogresno shvatila, duso. Sasvim je lepo sto pricas da ne treba da koristis svoju privlacnost kako bi dobila ono sto zelis, ali pogledaj samo koliko vremena trosis pokusavajuci da dobijes ono sto zelis koriscenjem svog prokletog pravnickog obrazovanja i satiranjem glupavog momka diskusijama o obavezi, a kad bi umela da koristis svoje adute kako treba, jurio bi te po baru ’Rica’ s ‘Tifanijevom’ kutijicom jer ne bi mogao da te se nauziva. Sta je s misterijom? Sta je s dovodjenjem u iskusenje? Kakva je poenta u tabananju s jadnim momkom po ‘Sajnzberisu’ u strokavom raspolozenju, kad mozes da ga mazis noznim prstima po butini u ‘Kaprisu’, dok garçon uzima njegovu Zlatnu karticu? Ti si zena, duso, ne nekakav kineski saradnik u komunistickoj kooperaciji. Ne treba da mu budes jednaka, treba da mu budes carica…"
Helen Filding

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

" Eksirao sam svoj vinjak onom pomamom koja se poredi s gorcinom in-teligentnog i darovitog coveka koji pred najezdom prosecnosti svoj glas suzbija u sebi prkoseci tako onom modusu koji uredjuje drustvenu zajednicu; a potom sam zamislio takvog coveka: svestan svog zatocenistva u pomracenoj sadasnjosti, on - nekada heroj ambicije i strasti, ludosti i ljubavi, opijen iluzijom hrabro sanja i projektuje najraznovrsnije kombinacije prizeljkivane buducnosti, zanet harmonijom sklada i velikim i hrabrim recima: ljubav, sloboda, pravda - on na svoja ledja tovari i nosi istorije bogova, napustenih i onih koji ce se tek roditi, istorije malih i velikih ljudi, njihovih zelja i strahova, ambicija, snova i tajni, nosi bozanske i djavolske ljubavi, hrabro i nepokolebljivo jer zna da nema te buducnosti koja ne prihvati pometnju proslosti - sada, utopljen u gnusanje kom velicina njegovog ponosa ne dozvoljava da ga artikulise, stoji sam u polju prekriven snegom, nag, ne pokazujuci ni bol ni bilo kakvu emociju dok ostri mraz siba po njegovom telu a iz svih kutaka koji naseljavaju ovu zemlju posmatraju ga milioni tupih pogleda, uljuljkuje se sve vise u ledeni omotac nemosti, sutnje, i taj omo-tac, ta granica, taj jaz bivaju toliko duboki da dosezu do prapamtiveka; do onog prvog trenutka kada je gustu i neprozirnu maglu rasterao slabasan i nemocan plac tek stvorenog deteta, i taj plac ce obeleziti Istoriju, obeleziti Vreme, biti slika ove podeljenosti: niko se ne seca svog rodjenja a zivi, niko ne prelazi granicu iskustva sopstvena smrti a umire, niko vise ne veruje u price o Svetlosti i Padu a revnosno ih prenosi, niko ne veruje Onom koji je prenosio istinu, al' u kutku svoje najmracnije noci drhteci sapuce Njegovo ime, i sta je to drugo, ta svesnost izbora, taj lucidus ordo negodovanja: ne podici svoj glas ne iz kukavicluka ili ubedjenja da je uzaludan i da je uzaludno, vec sto to nalaze visi red, gordo i nemo negovanje svog gneva, prezira, uzasa i ocaja, bolnog, bolnog saznanja: ne postoji ni jedno bice koje moze sagledati svoj lik u ogledalu a da ne zadrhti!"

odlomak iz romana "Pozuda" Sami de Sad (Samir Sadikovic)



" Ljudi su zla deca, zla po cinu, djeca po pameti. I nikad nece biti drukciji."

"Tajna se duze pamti nego jasna istina."

"Ono sto se ne moze objasniti samom sebi, treba govoriti drugome."

"Najteze se govori o onome sto te se najvise tice."

"Zena vise voli njeznu rijec, makar bila i glupa, nego pametnu, ako je gruba."

"-Sta bi prvo savjetovao covjeku kome zelis dobro?
-Da se svojim misljenjem ne izdvaja medju ljudima s kojima zivi.Zato sto ce se onemoguciti prije nego sto ista ucini.Drugi moj savjet covjeku kome zelim dobro bio bi:ne govori uvijek ono sto mislis."

"Niko nikome ne moze natovariti toliko muke na vrat koliko covjek sam sebi."

"Boj se ovna, boj se govna, a kad cu zivjeti?"

"Sto ima vise svetih sklonista iza kojih se ljudi kriju, sve je vise prostora za ljudsko zlo.Covjek uvijek izmisli razlog izvan sebe, da bi se oslobodio odgovornosti i krivice. To je podsticaj za zajednicku neodgovornost. Tesko covjecanstvu dok je tako."

"Ugodnije je biti pod sumljom zbog grijeha, nego pod sumljom bez icega."

"Samo covjek sa manom mora da pazi sta radi."

" Napad je odbrana koju naredjuje opreznost, i tako nema lijeka surovosti, jer nema lijeka ljudskoj nesigurnosti."

" Lakse je nagovoriti ljude na zlo i mrznju, nego na dobro i ljubav.Zlo je privlacno , i blize je ljudskoj prirodi.Za dobro i ljubav treba izrasti, treba se pomuciti.Zlo nosimo u sebi kao izvornu strast, a moze postati pogubno ako se predstavi kao jedino dobro."

"Niko ne zali manje svoj zivot nego mlad covjek, a poslije, sto vise stari i sto manje ima razloga da zivi, sve vise se hvata za zivot."

"Da sam slucajno podstaknuo u njemu dobrotu, ostala bi blijeda i mlitava. Koliko je zlo zivlje i marljivije! Neka nam je bog u pomoci."

" Ako je vlast nevolja, pohlepa je cini snosljivijom."

" Sto bolest ne umori, to pokvari."

"Knjige, one nisu covjek sav vec ono sto je u njemu najbolje, covjek odabranih trenutaka."

" Neprijateljstvo obavezuje kao i prijateljstvo."

"O, muko moja! Vise je tuge u istini nego u svemu sto mozemo da izmislimo."

"Ko ce od njih biti brzi? Ko ce prvi optuziti Becira Tosku za jos jedan zlocin?"

"Tvrdjava" Mesa Selimovic

Mada bilo je u romanu "Tvrdjava" i delova koje sam ja kao mladji usvojio i koji mi sad deluju jako pogresno i opasno, narocito za mladu osobu!
Jedan od njih:
"Usamljenost radja misao, misao nezadovoljstvo, nezadovoljstvo pobunu."