offline
- Sandrena
- Građanin
- Pridružio: 03 Jan 2019
- Poruke: 151
|
Napisano: 10 Jan 2019 16:42
To je od reči do reči ono što mi je pričao, uostalom, odavno već, jedan lekar - primeti starac. - To beše čovek već u godinama i nesumnjivo pametan. On je govorio tako isto otvoreno kao i vi, iako šaleći se, ali šaleći se tužno; ja, veli, volim čovečanstvo, ali se čudim samome sebi: što većma volim čovečanstvo uopšte, tim manje volim pojedine ljude, to jest svakog zasebno kao pojedinca. U svojim maštanjima ja sam često - veli on - dolazio do čudnih misli da služim čovečanstvu, i ja bih možda pošao i na krst za ljude kad bi se to najedared odnekud zahtevalo - a međutim, ni dana nisam kadar provesti ni s kim u jednoj sobi, znam to iz iskustva. Tek što se taj nađe blizu mene, a već njegova ličnost
guši moje samoljublje i stešnjava moju slobodu. Za jedan dan sam kadar i najboljeg čoveka omrznuti: jednog zato što dugo za ručkom jede; drugog zato što ima kijavicu i neprestano se useknjuje. Ja, veli, postajem neprijatelj ljudi čim me se oni i najmanje' dotaknu. Zato se uvek tako dešavalo da što sam više mrzeo ljude pojedince, tim je vatrenija postajala moja ljubav prema čovečanstvu uopšte.
F.M. Dostojevski, Braća Karamazovi
Dopuna: 10 Jan 2019 16:45
Ali bolje da vam pripovijedam o drugom mojem sastanku, lanjske godine, s jednim čovjekom. Tu je bila jedna vrlo neobična okolnost - zapravo neobična zbog toga što se jako rijetko događa ovakva zgoda. Taj je čovjek, zajedno s drugima, izveden bio jednom na stratište, te mu je pročitana smrtna osuda, da bude strijeljan zbog političkoga prestupka. Nakon dvadesetak minuta pročitali mu i pomilovanje te mu je dosuđena druga kazna. Ali ipak, u razmaku tih dviju osuda, proživio je on dvadesetak minuta, ili barem četvrt sata, u nesumnjivu uvjerenju da će za nekoliko minuta naglo umrijeti. Silno sam volio slušati kad se sjećam ponekad svojih tadašnjih dojmova, inekoliko sam ga puta stao iznova zapitkivati. Sjećao se svega neobično jasno i govorio je da nikad neće ništa zaboraviti iz tih časova. Dvadesetak koračaja od stratišta, oko njega je stajao narod i vojnici, bila su u zemlju pobodena tri stupca, jer je prestupnika bilo nekoliko. Prvu trojicu odveli su k stupovima, privezali ih, navukli im smrtnu odoru (duge, bijele ogrtače), a na glave im ponaticali bijele kape, da ne vide puške; zatim pred svaki stup stala četa od nekoliko vojnika. Moj je znanac stajao osmi na redu, trebalo je dakle s trećom grupom da ode k stupovima. Svećenik s križem obišao sve njih. Bilo je još pet minuta života, nije biloviše. Govorio je da mu se tih pet minuta učinilo beskrajnim rokom, silnim bogatstvom. Činilo mu se, za tih će pet minuta proživjeti tolike živote te ne treba sada još ni da misli naposljednji trenutak, pa je još i uredio štošta: izračunavao je vrijeme da se oprosti s drugovima, odredio za to dvije minute, zatim je još dvije minute odredio da posljednji putpomisli o sebi, a zatim da se posljednji put ogleda oko sebe. Vrlo se dobro sjećao da je uredio baš to troje i da je baštako izračunao. Bilo mu je na smrti dvadeset i sedam godina, bio je zdrav i jak; kad se opraštao s drugovima, sjeća se da je jednomu od njih zadao prilično sporedno pitanje i silno se zanimao za odgovor. Zatim, kad se oprostio s drugovima, nastale su one dvije minute što ih je odredio da misli o sebi; znao je unaprijed o čemu će misliti: htio je zamisliti, što god može brže i jasnije, kako je to: evo sad on jest i živi, a za tri će minute biti već nešto, netko ili nešto - tko dakle? A gdje? Sve je to mislio da riješi za te dvije minute! Nedaleko bila je crkva i vršak joj se s pozlaćenim krovom blistao na jarkom suncu. Sjećao se da je silno upiljio oči u taj krov i u zrake što odsijevaju od njega; nije mogao da se otrgne od tih zraka: činilo mu se da su te zrake nova priroda njegova, da će se za tri minutenekako sliti s njima ... Neizvjesnost i zaziranje od toga novoga, što će biti i što će odmah nastati, bili su strašni, ali on veli da mu ništa u taj mah nije bilo teže nego neprekidna misao: »A što kad se ne bi umiralo! Da mi je vratiti. život - kakva bi bila beskrajnost! I sve bi to bilo moje! Svaku bih minutu onda pretvorio u cio vijek, ništa ne bih izgubio, svaku bih minutu sračunavao, ništa ne bih protratio uludo! Govorio je da mu se ta misao napokon prerodila u toliku pakost te je već želio da ga što brže ustrijele.
Dostojevski - Idiot
Dopuna: 10 Jan 2019 16:47
Kad čovek ne može da zaspi, on se, pre svega, trudi da ne misli ni na šta i zato broji ili se moli bogu. Najedanput se seti, gospode bože, juče sam zaboravio da uradim to i to! A posle mu padne na pamet da su ga možda prevarili u radnji kad je plaćao. Onda se seti kako su mu onomad žena i prijatelj tako čudno odgovorili. A kad počne da pucketa neki komad nameštaja, čovek pomisli da je lopov, pa ga obuzme vrućina od straha i stida. A kad je već sav obuzet strahom, počne da razmatra svoje telesno stanje i znojeći se od užasa razmišlja o onom što zna o zapaljenju bubrega ili o raku. I najedanput mu iskrsne u duši sećanje kakvu je neprijatnu budalaštinu uradio pre dvadeset godina pa se prosto znoji od sramote. I suoćava se korak po korak s nekim čudnim sobom, koga ne može ni da otkloni ni da iskupi; sa svojom slabošću, svojim grubostima i gadostima, slabostima i prestupima, glupostima, brukama i dvano preživelim patnjama. Vraća se sve mučno i bolno i ponižavajuće što je bilo kad doživeo; ničeg nije pošteđen onaj ko ne može da spava. Sav tvoj svet se iskrivljuje i dobija mučne pespektive; stvari na koje si već zaboravio keze se na tebe kao da ti govore...
Karel Čapek, “Čovek koji nije mogao da spava”
Dopuna: 17 Jan 2019 8:12
Put - traka zemlje po kojoj se hoda peske.. Cesto se razlikuje od puta ne samo zato sto se po njoj vozi autom, nego i time sto je tek crta koja spaja jednu tacku s' drugom.. Cesta nema smisao u sebi samoj: smisao imaju samo dve tacke koje spaja.. Put je pohvala prostora.. Svaki deo puta ima smisao sam u sebi i zove nas da se zaustavimo.. Cesta je pobednicko obezvredjivanje prostora koji, zahvaljujuci njoj, danas nije nista do puka prepreka ljudskom kretanju i gubitak vremena.. Pre nego sto su se putevi izgubili iz krajolika, izgubili su se iz ljudskih dusa: covek je prestao zudeti za tim da hoda, da hoda vlastitim nogama i raduje se zbog toga.. Ni svoj zivot nije video vise kao put, nego kao cestu, kao crtu koja vodi od tacke do tacke, od cina kapetana do cina generala.. Vreme zivota mu je postalo tek prepreka koju treba savladati sto vecom brzinom..Put i cesta, to su ujedno dva razlicita poimanja lepote..U svetu cesta, lep krajolik znachi-oaza lepote, spojena dugackom linijom s' drugim oazama lepote..U svetu puteva je lepota neprekidna i stalno promenjiva, na svakom koraku govori- "Zaustavi se!"
Milan Kundera
|
