Omiljeni odlomci iz knjiga

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Citat:Ali lisica se ponovo vrati na svoju misao:
-Moj zivot je jednolik. Ja lovim kokosi, ljudi love mene. Sve kokosi su slicne, i svi ljudi su slicni. Meni je, dakle, pomalo dosadno. Ali, ako me ti pripitomis, moj zivot ce biti kao obasjan suncem. Upoznacu bat koraka koji ce biti drukciji od svih ostalih. Drugi koraci me teraju pod zemlju. Tvoj ce me kao muzika pozivati da izadjem iz rupe. A zatim pogledaj! Vidis li tamo dole, polja puna zita? Ja ne jedem hleb. Za mene zito ne predstavlja nista. Zitna polja ne podsecaju me ni na sta. A to je zalosno! Ali ti imas kosu boje zlata. Bice divno kada me pripitomis! Zito, koje je pozlaceno, podsecace me na tebe. I ja cu voleti sum vetra u zitu...
Lisica ucuta i dugo gledase malog princa:
-Molim te... pripitomi me, rece ona.

Opet Mali princ.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

>> "Jesam li raskrstio sa predjashnjim zhivotom?", pitao sam se stojecci pred zatvorenim vratima manastira Dabu-dji. "Jesam li siguran da ce proshlost biti proshlost?" Naravno da nisam bio siguran. Zheleo sam da tako bude, ali sam verovao da cu zhelju za zaboravom lakshe ispuniti ako sebi kazhem da proshlosti nema. Ali kako, kada je ima? Trazhio sam put koji ne bi poricao postojanje onoga shto se vec dogodilo, ali koji bi pomirio ostatke proshlosti sa voljom za dosezanjem meni nepoznatog cilja. Tragao sam za nechim shto me cheka. Odabrati od vec poznatog, nije bilo reshenje. Morao sam dozvoliti da me novo saznavanje ishchisti od trulezhi koja se kao pauchina rashirila dushom.

Ostaci su najgori neprijatelji. Sa bolom u naponu chovek se bori bez razmishljanja, bez plana, jer mu priroda nalazhe suprotstavljanje. Tada se ne trazhi reshenje, vec samo odbrana, izlaz iz bola. Kada pobeda nije potpuna, ostaci rana postaju gori od nje same. Sa njima se ne zna kako, protiv njih se ne mozhe, jer savladati ih znachi imati znano, vidljivo, sigurno razreshenje. Ono opet trazhi chvrstog, hladnokrvnog borca koji zna shta ce sa pobedom. Chovek istroshen savladjivanjem gromada, vishe nema snage da sakupi i kamenchice i postaje ranjiviji nego shto je bio kada su trube objavljivale jurish...

(...)
Pre svega, spoznao sam zashto je tako malo dobrih strelaca; bila je to veshtina koja se uchila daleko duzhe od svih drugih. Ne zato shto je to neko predvidjao planom, vec zato shto se brzhe nije moglo napredovati. Zato je mnogo njih posle izvesnog vremena gubilo strpljenje ili zhelju da se lukom i dalje bavi. A upravo tu, na pola puta gde su svi odustajali, ja sam shvatio da je rech o uchenju bez kraja. I umesto da se obeshrabrim, sticao sam snagu da nastavim sa vezhbom. Taj nevidljivi kraj saznavanju postao je toliki izazov da sam se sa ubitachnom upornoshcu tek tada bacio na izuchavanje...

(...) "Uzeo sam ga iz starog kineskog rechnika "Er Ja", u kojem oznachava bambus. Poshto bambus predstavlja Budu, pomislio sam da je mozhda to bio moj prvobitni izgled."
"Znash li onda koja su druga dva znaka Prijateljskog Trojstva?"
"Shljiva koja predstavlja Konfuchija i bor koji predstavlja Lao Cea. Sva tri zajedno oznachavaju sreccu."
"Treba da znash i ostalo. Nazivaju se i "Zimski prijatelji" i predstavljaju otpor naspram tegoba, nevolja i patnji.
Shljiva je toliko hrabra da cveta jos dok je zemlja prekrivena snegom, bor uspeva na neplodnom zemljishtu i prkosi strmim liticama. A bambus?"
"Bambus je zelen preko cele godine. Koliko sam ga samo puta gledao kako se povija pod tezhinom snega i kako se hitro opet uspravlja kad sneg okopni."
Kada sam ovo izgovorio, bio sam siguran da su to rechi mog uhode kojeg nisam poznavao.
Roshi me je ccutecci posmatrao, a onda kao da se odluchio da mi kazhe neshto vazhno.
"Treba da znash da glatka povrshina medju njegovim chlancima predstavlja vrlinu sa velikom razdaljinom izmedju greshaka, a to su chvorovi, dok unutrashnja shupljina nagoveshtava chednost. Eto, ovo sam hteo da ti kazhem: vec mozhes da se ponashash u saglasju sa svojim imenom."
Ove rechi su znachile mnogo. Bio je to znak da su preda mnom nove, zasluzhene i dosegnute tegobe. "Polako dolazi vreme tvojih prvih ozbiljnih iskushenja. Ako na zimu savladash napore Rohacu dai seshina, bicces spreman i za svoje prvo hodochashce. O njemu mozhes unapred da razmishljash jer ochekujem da mi o svojim planovima, kada ih stvorish, kazhesh ono shto ih bude chinilo."
Poshto me je roshi otpustio, ostao sam neko vreme na tremu pred njegovim vratima, zatechen tako rano dobijenom dozvolom za prvo hodochashce. Niko od prisutne bracce nije, posle tako malo vremena provedenog u manastiru, imao mogucnost da se upusti na tako vazhan samostalan put, bez uchiteljevog budnog oka. Ili je u meni poshtovao neshto shto drugi nisu posedovali ili me je iz samo njemu znanih razloga iskushavao vishe ili cheshce no druge.

(...) A kada si ga koristio? Onda kada ti je bilo hladno. Da li ti je pomogao da reshish neku od zhivotnih zagonetki? Nije, ali ti je omoguccio da o njima pochnesh mirno da razmishljash. Da li te je malo ugrejao? Da, to sigurno.
Kada si sagoreo ceo naramak, da li ti je od njega ostao samo pepeo ili si u krvi jos oseccao toplinu negdashnje vatre?

(...) Videces da necce ni pokushati da se kroz nju probije, vec ce kao loza trazhiti prostor, a ne predmete, za svoj zhivot. Ljudi rastu i zhive kroz druge ljude, polozhaje, predmete, umesto kroz prostor koji je njihovo duhovno stanishte. U njemu nema prepreka jer se chovek tu bori sa samim sobom, sa svojom voljom, svojom snagom. Tu nema materije. (Zato se mozhe voleti jedna osoba za ceo zhivot, ako to chovek odluchi: to je opet borba sa samim sobom, ali ne borba protiv sebe.)

(...) Ne znaju da je to gorko - nesrecca. A srecca? Srecca se oduvek dosezala najmanje ochekivanim sredstvima: rukom na porodiljinom stomaku, skladno izdubljenom kutlachom koja ponire u chiniju sa supom, rechju koja je tvoja a drugi je izgovori, pogledom ka shugavom nebu iz kojeg zvezda padalica promoli nepostojecci krak... Malo je mudrih shto iz svoje svakodnevice i ne pokushavaju da iznesu na povrshinu ono shto im se chini vazhnim. Jer obichne stvari i jesu velike koliko ih mi smatramo vazhnim i velikim, pa ih i ne treba isticati nad drugim. Sve male stvari su jednako lepe, potrebno ih je samo povezati u svileno klupko bez chvorova, i zakotrljati... <<

(Vladislav Bajac, "Knjiga o bambusu")

i jos mnogo odatle... ali... ko zheli, nabavice knjigu... ili ona njega...

* * *

>>
"I can hold in a great deal; I don't speak
until the waters overflow their banks
and break through the dam."

Thus I was able to delay this book well beyond
the end of the 20th century.<<

L. Cohen, http://www.bookoflonging.com/

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Mudri počinje govor,
Ili pruža ruku za hranom

Onda kada njegova šutnja nanosi štetu
Ili ustezanje od jela postane opasno po život.

Uistinu,tada će njegova riječ biti mudra,
A jelo će mu donijeti zdravlje.

(Šejh Sadi Širazi,"Đulistan")

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

”Čovek koji se hvali da nikad ne menja svoje mišljenje obavezuje se da će uvek ići pravim putem. To je glupak koji veruje u nepogrešivost. Ne postoje načela, postoje samo događaji; nema ni zakona, ima samo okolnosti: viši čovek prima događaje i okolnosti da njima upravlja. Kad bi postojali stalni zakoni i utvrđena načela, narodi ih ne bi menjali kao što mi menjamo košulje. Pojedinac ne mora da bude pametniji od celog naroda.”

(Onore de Balzak; Čiča Gorio)

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

"Ustaneš ujutru, saspeš u sebe vrelu kafu, poludiš u prevozu, čekaš na semaforima, na poslu saspeš vrelu kafu u sebe, onda kao nešto radiš, može još jedna kafa, vratiš se sa posla, poludiš u prevozu, čekaš na semaforima, pojedeš nešto hladno, spavaš posle ručka, probudiš se, saspeš u sebe vrelu kafu, izrazgovaraš se telefonom sa istim takvim očajnicima kao što si sam, preskočiš večeru, navodno zbog zdravlja, a mrzi te da spremaš za sina jedinca svoje majke, zuriš u TV dok ti se ne prispava, knjigu koju mesecima želiš da pročitaš uredno premeštaš sa police na policu (ko danas čita knjige, pa zašto bi se ti razlikovao), padaš u hronično neraspremljen krevet, hrčeš, budiš se noću, kopaš po frižideru da nadoknadiš propuštenu večeru, ujutru sve ispočetka..."
Mihajlo Pantić - Žena u muškim cipelama

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

"Nestani, charolijo!"
Shekspir, Bura

"Postoji samo jedan grad na planeti koji je predvorije onog sveta,koji lezhi kao ljudski zametak zaronjen u biljurnu, mutnu vodu, chije promenljivo lice uglachava svoj odraz u mlionima ogledala-Venecija. To je grad sa bezbroj nejednakoh ochiju-prozora, i sa gradjevinama trajno obolelim od neke neizlechive kozhne bolesti, izazvane neprestanim, shumnim dodirima vode, koja zapljuskuje zidine tamnim vlazhnim poljupcima.
U Veneciju me je prvi put odveo otac(pamtim samo kako ruku pod ruku stupamo u grad chiji se teshki dah meshao sa snom hiljada golubova, shto su hipnotichki satima lebdeli iznad nas). Prve noc'i, posle neke neodredjene, onostrane vecheri, sa mlakom mirisavom kishom i plitkim tuzhnim gondolama, ja sam sanjala samo-ogledala. Ogledala koja su govorila, koja su se ljubila, koja su se smejala, koja su molila za milost umiranja i neki glas koji je jednolichno odgovarao:" Osudjeni ste na besmrtnost". Ujutru sam krenula u potragu, u lov na sjaktivi svet biljurnih , nezhnih bic'a-u traganje za ogledalima.Ako profil Venecije chini zaljuljani opijat vode, njena nutrina jesu ogledala. I njeno sec'anje, takodje, poshto ogledala nemaju moguc'nost zaborava. Ona,dakle, ne znaju za utehu(...)"

odlomak iz eseja "Ogledala:Charolija chezhnje" Sanje Domazet
+
ono izvesno neshto

a sluchajno sasvim naleteh danas na neshto shto nije napisala S. D. vec' Hekman:
"tek u ogledalu primec'ujemo koliko smo tudji sami sebi."

a od jutros pishem neshto...pa se setim da je to vec' negde tako slichno a opet drugachije... i nadjem sveschicu od pre...dosta vremena... pa potrazhim i nadjem:
" Potrebno je nekoliko miljardi godina da se stvori chovek.A treba samo nekoliko sekundi da umre.
(...)
Postoji jedan svet. Po zakonu verovatnoc'e to se granichi sa nemoguc'im. Bilo bi lakshe poverovati da nema nicheg. Tada se ni u kom sluchaju ne bi nashao niko da pita zashto neshto ne postoji.
(...)

Pitanje je:kolika je verovatnoc'a da neshto nastane ni iz chega?ili, naravno obrnuto:kolike su shanse da neshto mozhe vechno opstati?I bez obzira na sve:da li je moguc'e prorachunati kolika je bila velika shansa da se kosmichka materija jednog dana zaista probudi u svest o samoj sebi?
(...)
Ali josh niko nije zaboravio veliki prasak. Od tada neprekidno vlada c'utanuje, i sve shto postoji odmiche se jedno od drugoga.. Josh uvek je moguc'e naleteti na neki mesec ili na neku kometu. Ne ochekuj samo da c'e te sresti prijateljsko dovikivanje. Na nebu ne shtampaju podsetnice."

J.Gorder "Maja"-chitana negde u 2003.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Nemirna godina

(...)

Toga jesenjeg dana Gaga je nešto unela i odmah krenula ka vratima sa talsom novih dimija koji je izgledao kao da je nosi.

- Stani! - viknuo je neočekivano i promuklo gazda Jevrem.

Stala je, okrenula se, i pogledala pravo u oči. Pogled joj je bio nesiguran, zamagljen i vlažan, negde u dnu kao nasmejan. Gledao je nekoliko trenutaka u nju. Na licu mu se nije ništa moglo primetiti, ali - nezapamćena stvar! - gazda Jevrem je u sobi bio iznenađen, uplašen, moglo bi se reći, kad bi bilo moguće da se i on nečega uplaši.

- Prolazi! - rekao je zatim muklo i tišim glasom.

I tako danas, tako sutra – „stani!“, „prolazi!“ - gazda Jevrem je sve češće prizivao Gagu i nalazio ponešto da joj naredi ili primeti. Između starog gazde i njegove sluškinjice, koju doskora nije ni primećivao, zametnula se tajna igra, bez predaha i prestanka.

Gaga je i dalje bila bojažljiva i pokorna i rečima i pokretima plaćala uobičajeni danak straha, koji svako živo ljudsko stvorenje mora da prati gazda Jevremu.

- Priđi! - kaže gazda, pošto je silom našao neki povod za ljutnju.

Devojčica prilazi.

Kad je nesigurnom rukom našao u gustoj neposlušnoj kosi njeno uho, on mu se dugo svetio, stežući ga dugo, grčevito.

Tako jednom, dvaput, dok se jednog dana, upravo jednog od ovih suvih i sivih pretprolećnih dana, ne desi ovo.

- Priđi!

Reč je bila izgovorena oštro, i preoštro možda, ali sa suviše daha, jer za njom je išlo nešto kao nagoveštaj uzdaha, kao prigušen grcaj.

Na to se devojčica, onako u hodu, okrenula, izvi se neočekivano i čudno, samo gornjom polovinom tela, kao mlada topola na vetru, i iz tog prosto neverovatnog položaja koji je brkao sve starčeve misli, odgovori kratko i podmuklo:

- Neću!

Smešila se samo onom vlagom u očima.

A gazda je u svojoj nepomičnosti postao još nepomičniji, zaboravljajući da ima išta zdravo i pokretno na sebi. Sve se odjednom ukočilo u njemu i na njemu: misao, jezik, ruka. Samo su oči gledale u iskošenu i zakrenutu devojčicu, ali i one ukočene od čuđenja. Jer, gazda-Jevremu se činilo da je odjednom ugledao pred sobom biće iz drugog nekog sveta, koje ničem ne liči na ljude koji su se dosad kretali oko njega i nije podložno nijednom od zakona koji vladaju u ovom gradu i u njegovoj kući.

I tada se desilo nešto kao čudo. Otakako se zna da ovaj mali i zatvoreni gazda-Jevremov svet ide kako ide i da gazda Jevrem sa šiljteta upravlja njime, prvi put je on morao da ponovi svoju reč jer nije bila odmah poslušana. Ali ta reč je već imala izmenjen zvuk, kao naprsla.

Posle je opet bivalo sve kako treba i prividno izgledalo po starom.

- Priđi!

I ona prilazi, ali nekako nasmejano i lako, bez senke straha i kao od svoje volje. Čak se dešavalo da sama priđe, bez pozive i reči od njegove strane. Tada nije mogao sakriti da mu ruka drhti. Time ga je razoružala do kraja. Ali često se već sutradan posle toga dešavalo obrnuto. Nije htela da priđe nikako, gluva za sve njegove pretnje i molbe i promukla dozivanja. Samo bi kao lasica šmugnula kroz jedva otškrinuta vrata i bez šuma ih zatvorila za sobom.

Ta čudan i naizgled nevina igra povukla je u svoj vrtlog nepristupačnog i nepomičnog gazda-Jevrema. Ono što nisu mogli da učine događaji ni ljudi ni godine, učinila je, i ne sluteći to, ciganska devojčica od nepunih petnaest godina; ona se uvukla u njega, načela ga i stala da rastače kao što crv rastače drvo, nevidljivo, iznutra. U očima stranih ljudi one je isti onakav kakav je vazda bio, ni u govoru ni u držanju ničeg blažeg ni čovečnijeg, nigde znaka promene ni slabosti. Ali ukućani, koji su stalno oko njega, naročito kći Draginja, pomogli s vremena na vreme da primetena njegovom licu novi neobičan izraz u isto vreme bezbrižan i zamišljen. To je bivalo samo kratko i prolazno. Sekund zaborava. Pa ipak, taj izraz ih je zbunio više nego ijedan od njegovih nastupa gneva, uplašio ih, kao da su ugledale pečat strašne, nepriznavane bolesti, početak raspadanja.

(...)

Ivo Andrić

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Odavno nisam pisao u svom blogu, i odavno mi stoji zadnja "tema", pa da malo popravim to. Nesto kao preporuka knjige koju sam procitao, ili odlomak koji me je dojmio - u svakom slucaju, za pocetak, da podelimo knjigu od Antoni De Mela - Dobra volja Novi Dan

*Jedan stari hodocasnik isao je usred zime preko mosta u podnozju Himalaja kada je pocela kisa. Cuvar prelaza mu je rekao: Kako ces, dobri covece, stici gore po ovakvom nevremenu?
Starac mu je veselo rekao: Moje je srce vec stiglo tamo, ostatku mene lako je da ga prati.

*Ne postoji ni jedan trenutak u vasem zivotu u kome nemate sve sto je potrebno da biste bili srecni. Vasa nesreca potice od onoga sto usmeravate svoju paznju na ono sto nemate, umesto na to sto u odredjenom trenutku imate

*Zivot je zanosna arija za onoga ko ima usi; ali retka su, veoma retka ljudska bica koja uopste mogu da je cuju.

*Kada niste nigde usidreni, kada niste ni za sta okovani, kada se ni malo ne bojite da cete bilo sta izgubiti, slobodni ste da tecete kao planinski potok, vecito svez, bistar i ziv.

*Nasa sreca ne zavisi od onoga sta nam se desava, vec od nacina na koji to dozivljavamo i suocavamo se sa dogadjajima. Ako zelimo da budemo srecni, to mozemo odmah, jer je kljuc nase srece sakriven unutar nas.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Dzon Golsvordi - Tamni cvet

..."Ona se vrati s pregrstima malih karanfila,rasiri ruke i pusti ih da padaju.Cvece mu zasu lice i vrat.Nikada jos nije osetio tako divotan miris,nikada nije imao tako cudno osecanje,kao ovo koje su cvetici u njemu budili.Oni mu prionuse za kosu,za celo,za oci,jedan mu se cak prilepi za usne;i on se zagleda u nju kroz njihove krunice.U njegovim ocima moralo je tada biti neceg divljeg,neceg od onog osecanja sto mu je probadalo srce,jer njen osmeh zamre;ona se odmacei stade okrenuvsi lice od njega.Zbunjen i nesrecan,on sabra rasuto cvece;i tek kad je sve pokupio,ustade i i odnese joj ga postidjen,tamo gde je stajala kao ukopana i netremice gledala u dubine tisove sume..."

..."Zaboravio je da priklopi kapke,,i mesec se provlacio u sobu;ali on je bio sada i suvise lenj,i suvise sanjiv,da ustane pa da ih zatvori.Samo da lezi,da gleda mlaz meseceve svetlosti,da cuje muziku kako drhti tamo dole daleko,i da jos oseca njen dodir kao kad se naslanja na njega u igri i da sve vreme oseca oko sebe miris cveca!Njegove su misli bili snovi,njegovi snovi misli - sve samo dragocena nestvarnost.O,onda mu se cinilo da se mesecina skupila u jednu jedinu bledu traku - nesto je kucalo i drhtalo i meseceva traka mu se sve vise blizila.Najzad dodje tako blizu da oseti njenu toplinu na svom celu;mesecina uzdahnu,zatrepta,besumno se povuce i nestade je.Mora da je utonuo u san bez snova..."

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

ГИ ДЕ МОПАСАН

"Никада нисам усамљенији него кад отворим срце некоме пријатељу, зато што онда још јаче осећам да је јаз непремостив. Тај човек је ту; ја видим његове јасне очи које ме гледају, али ништа не знам о његовој души која је иза њих. Он ме слуша. Шта ли мисли? Јест, шта мисли? Ти не знаш каква је то патња! Можда ме он мрзи? Или ме презире? Или ми се руга? Он мисли о ономе што му кажем, процењује ме, подсмева ми се, осуђује ме, налази да сам просечан или глуп човек. Како да сазнам шта мисли? Како да сазнам да ли и он мене воли онако како и ја њега волим? и шта ли се кува у тој малој округлој глави? Велика је тајна незнана мисао неког бића – мисао скривена и слободна, коју ми не можемо сазнати, ни управљати њоме, ни потчинити је, ни победити је!

А ја узалуд желим да се предам, да отворим сва врата своје душе, и никако да се предам! На дну душе, на самоме дну, чувам своје ЈА у скривеном куту, а до њега нико не допире. Нико га не може пронаћи, ни ући у њ, зато што ми нико није сличан, зато што нико никога не разуме."

(Усамљеност, Изабране новеле)