offline
- STELA_NOIR
- Počasni građanin
- Pridružio: 16 Apr 2007
- Poruke: 705
|
Za trenutak mi se ucinilo da je ova tema zavrsena,ali kako se ispostavilo da jos uvek postoji interesovanje,odlucila sam da postujem izvestaj zirija
- koji mozda doprinese da se situacija sagleda iz jos jednog ugla i kvalitativno unapredi 
Žiri 47.-og BAP-a 2007-06-10 sačinjavali su
Ana Đorđević, reditelj i dramski pisac
Branko Đurić, glumac, prvak Pozorišta na Terazijama
Mirjana Ojdanić, reditelj i pisac, koja kao predsednik žirija podnosi ovaj izveštaj.
AMATERIZAM U TRANZICIJI
Članovi žirija se nisu unapred dogovarali o kriterijumima za ocenjivanje predstava, nego su sačekali da odgledaju čitav Festival i da se kriterijumi, u skladu sa viđenim, i unutar viđenog, formiraju sami. Posle svake odgledane predstave su o njoj i nominovali moguće kandidate za pojedine nagrade. Jedino ana Đorđević je već ranije radila u jednom žiriju BAP-a, dok preostala dva člana nisu imala slično iskustvo, tako da se može reći da je žiri BAP-a 2007. imao izvesnu nevinost u odnosu na posao valjalo obaviti. Mada su i drugi članovi imali iskustva u žiriranju, ali uglavnom na festivalima profesionalnih teatara, ili festivalima ''deca deci'' ili pak u staleškim žirijima za godišnje nagrade profesionalnim stvaraocima. Kad kažemo ''nevinost'' avo mislimo na neopterećenost poznavanjem teških prilika u teatarskom amaterizmu i shodno tome nedostatak bolećivosti prema tim neprilikama i mladim stvaraocima koji u njima rade.
Ispostavilo se da je dobro što umi nisu formirani unapred, jer se u tom slučaju neke nagrade uopšte ne bi mogle dodeliti. BAP naime ima već ustaljenih 10 nagrada i desilo se da je, za neke od njih, u suštini konkurisalo samo po jedno ostvarenje, mada je nominalno, konkurenata bilo pet. Najveća konkurencija bila je za muške i ženske epizode gde se trebalo odlučiti za jednu, odnosno jednog izvođača, od nekoliko koji su dobri. Posebno je bilo među devojkama kojih je i fizički bilo na festivalu više nego momaka. U skoro svim ostalim kategorijama izdvojio se po jedan konkurent iza koga, dosta daleko nije bilo sledećeg. Tako su se odluke prektično donele same.
Ako uzmemo u obzir da mnoga mesta u Srbiji sa po 10 000 stanovnika (a neka i manja) imaju solidna amaterska pozorišta, onda bi Beograd morao imati, na svojih 2-3 miliona stanovnika 100-300 takvih grupa (kao što ima oko 140 KUD-ova). Porazna je činjenica da amaterskih pozorišnih grupa ima u beogradu jedva petnaestak, od kojih su samo 11 konkurisalo za BAP. Po toj, a i po svakoj drugoj logici, konkurancija je bila slaba.
Može biti da se sa pozorišnim amaterizmom u Beogradu desilo isto ono što se dogodilo i sa amaterskim sportom tj. da su funkciju amaterizma preuzele razne mnogobrojne ''školice glume'', kojih ima neznano koliko, koje se plaćaju i vrlo često (čast izuzecima!) služe kao ne sasvim legitiman izvor prihoda izvesnim ''profesionalcima''. Odnosno, itgleda da je ovo još jedna od nepredviđenih posledica tranzicije na koju nismo dovoljno obratili pađnju. To jest, na posledicu, a ne na tranziciju. ''Školice glume'' po svojoj suštini pre žele da pripreme (ili da zavaraju) svoje polaznike za eventualno školovanje na pravim, velikim školama glume, nego da im posluže za kvalitetnije, pozitivnije, kreativnije i konstruktivnije provođenje slobodnog vremena, učenje kroz igru, druženje, upoznavanje sebe i drugih i sl. Što su osnovni ciljevi amaterizma. Nije jedini cilj amaterizma pronalaženje eventualnih budućih profesionalaca. Oni se tu mogu sporadično dogoditi ili otkriti, ali cilj je upravo suprotan, odnosno da se teatrom amaterski pozabave – neprofesionalci, u vidu hobija. Činjenica jeste da su mnogi danas vodeći profesionalci ponikli u amaterskim, mahom beogradskim pozorištima. Šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka samo je Dadov iznedrio desetinu vrhunskih talenata... Ali, ipak nije samo to cilj amaterizma, nego, osim već pomenutog, i edukacija i formiranje prave i posvećene pozorišne publike, kreativno druženje itd.
Ako na trenutak zaboravimo činjenicu da je svaki teatar odvajkada u krizi, može se uočiti da je amaterski teatar u Beogradu, danas ipak u malo dubljoj krizi nego inače.
Može biti da je u pitanju i ''kriza vremena'' pošto pozorišni amaterizam (kao i svaki drugi, uostalom) podrazumeva imanje slobodnog vremena. U aktuelnom tempu života, slobodnog vremena je sve manje... pogotovu u milionskim gradovima, ali ga ipak ima za 140 ostalih kudova u gradu, a pogotovo za ''gluvarenje'' što znači da nije samo to u pitanju.
Ne treba zaboraviti činjenicu da amatersko dramsko teatarsko stvaralaštvo može da proizvede pozitivne psihološke i socijalne efekte, te bi u doba sve većed otuđenja i usamljenosti bilo sasvim kontraproduktivno ''pustiti ga niz vodu'' i čekati da vidimo šta će da se desi... pošto, kad se desi, može već biti prekasno.
Znamo da je amatersko bavljenje umetnošću ili sportom, neobično važno i uspešno u prevenciji maloletničke delikvencije npr. Raznih vrsta zavisnosti i verskih saekti (dakle svega onoga što nastupa kada mlad čovek ne zna ko je ni šta bi sa sobom) pa je u tom smislu amaterski teatar kao grupno stvaralaštvo posebno važan, sa stanovištva zdravlje društva u celini.
U manjim gradovima, pogotovo tamo gde ne postoji profesionalni teatar amateri imaju mnogo veću podršku svoje sredine. Materijalnu, a i svaku drugu. Što se tiče materijalne, ima podataka da amaterski teatar jedne prosečne varoši, ako opština o njemu brine, dobija godišnje vise sredstava nego sva beogradska amaterska pozorišta zajedno. Možda je zbog te nebrige konkurencija ove godine bila tako siromašna?
Dopuna: 12 Jun 2007 10:15
Nakon svake celine ostavicu prostora za eventualne komentare, primedbe,zamerke,apostrofiranja...itd.
|
.
steta...
. Neću sada citirati Voltera i govoriti o pravu na neslaganje, no moje neslaganje sa ovakvim skandaloznim izražavanjem na ovom forumu mogu i obavezan sam da pretočim u konkretnu akciju.
