offline
- Sorelag
- Prijatelj foruma
- Pridružio: 31 Dec 2005
- Poruke: 2408
|
Baš je živo u ovom Klubu pozorišnih poslenika, a ovaj Cvetin baš elokventan i harizmatičan čovek... 
Sve duži postovi i sve zanimljiviji argumenti, ali traže vreme i pažnju.
PRNGIP (Prosečno pozorišno neobrazovan gledalac iz provincije) verovatno ne mari za tu vrstu dileme klasičan dramski teatar (tekst) ili avangarda. On potencijalno voli sve, naravno, reći će Cvetin ili neko drugi, voli sve i ne razume ništa, zato što ne poseduje znanje niti kriterijume, on je tipičan potrošač, konzument, progutaće sve što mu se ponudi, preporuči ili izreklamira. To je delimično tačno, on je samo zainteresovani laik s navikom da ide u pozorište s vremena na vreme (a to je već nešto!), da gleda i Čehova i Koljadu, i Šekspira i Fejdoa, Brehta i Gombroviča, Gorana Stefanoskog i Dejana Dukovskog, Nušića i Kovačevića, bulevarsko i političko pozorište, verbalno i neverbalno.
Život PRNGIP-a može biti dosadan, siv, prazan, težak, gadan, naporan, lišen ljubavi, smisla, zdravlja, dece, prijatelja, prepun problema, običan život ispunjen radom, mukom, besparicom, boleštinama, izdajama, starenjem, gubicima, nenapredovanjem u karijeri, preljubama, prevarama. Život u kojem možda ima „svačega sem nade“. On ide u pozorište da bi tamo „našao“, doživeo i prisvojio na trenutak mrvu lepote, smisla, istine, duha, pravde, ljubavi, strasti, smisla i teodiceje. Pozorište za njega može biti ono što je za vernika pričest, ritualna inicijacija ili meditativno pročišćenje, katarza (profanisana reč, ali ja ne znam bolju). Smejaće se ili plakati, možda malo jedno, malo drugo, naizmenično. Biće ushićen, ganut, ponet, tapšaće na kraju predstave dok ga dlanovi ne zabole i zavideti tim harizmatičnim ljudima na sceni na hrabrosti, umeću, entuzijazmu da iz večeri u veče prave magiju od energije reči, pokreta, muzike i nadasve od života. Jer život može biti i bolji, lepši, smislen, srećan ili naprosto ispunjen i proživljen. A običnom, tzv. malom čoveku (pozorišnom laiku koji ne mora znati skoro ništa o teoriji i kritici) to povremeno neko treba da kaže, ispriča, pokaže. Da mu predoči. Neko s vizijom.
Zato on može da voli i da istinski uživa u potpuno različitim stvarima koje su, sa stanovišta književne i pozorišne teorije i estetike, oprečne ili uzajamno isključive. On empatiše sa njima, projektuje se u njih, poistovećuje i učitava. Kada bi umeo da formuliše svoju percepciju, doživljaj i očekivanja od pozorišta, možda bi rekao da je ono maštovit otpor inerciji, izazov svakidašnjoj gluposti i slavljenje vitalnosti.
Prosečna pozorišno neobrazovana posetiteljka (da budem politički korektna i gender sensitive prema samoj sebi  )
|
, nisam ja ljuta na vas, daleko od toga.Ne mogu vas silom (niti želim) naterati da poštujete klasiku- opredelili ste se za takvu vrstu pozorišta i nemam ništa protiv, očigledno je da to vas ispunjava na način, na koji mene nikada ne bi moglo. Da je od početka rasprava krenula u ovom pravcu (bez: mrzim, baljezgaju, prevaziđen ovaj, prevaziđen onaj...) videli biste da vam se niko ne bi ni suprotstavio. Stavili ste nas u položaj da branimo klasiku koju želite da popljujete, tako da razumite i vi nas.
Zahvaljujući Pupeteru bili su mi gosti, na zadovoljstvo publike...i moje , naravno.
