offline
- Sirius
- Moderator foruma
- Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
- Pridružio: 17 Maj 2006
- Poruke: 18550
- Gde živiš: I ja se pitam...
|
Evo i mene. Odmorio sam se, pribrao i evo nekoliko utisaka, manje-više nabacanih, više kao skica ili teze za razmišljanje, nego celovita kritika. Ako bude potrebe, ovaj tekst ću naknadno redigovati u neku ozbiljniju kritičarsku formu. Pri tom ću se, naravno, truditi, da ne doživim sudbinu Eduarda.
UMETNOST MOGUĆEG
ili: virus LO/RS detektovan na sceni pozorišta u Senti
U istoriji kinematografije do sada je zabeležen jedan slučaj da se film ne završi srećno, odnosno da ga ne krasi onaj famozni happy and. Reč je o filmu ’’Kabare’’. Tim osnovnim zahtevom, da se svaki film dovrši kakvim-takvim celovitim (ponekad predvidivim ) i srećnim, pa i kompromisnim krajem, ozvaničena je i opterećena čitava dramaturgija ove umetnosti. Zbog toga (između ostalog) sve je teže napisati dobar scenario i snimiti originalan film. Pozorište takvih problema nema . Zato (i ne samo zato) postoji već 27 vekova. Bez prekida. Dovoljno je da neko dovoljno talentovan (ne obavezno i dramatizatorski vešt) sagleda neku životnu situaciju i stavi je na papir. To nije obično prepisivanje od najvećeg scenariste na svetu, Gospodina Života , jer bi u tom slučaju svi bili književnici. Za tako nešto treba imati oštro oko, još oštrije pero i bezdušno jasnu želju i moć za razotkrivanjem čovekovih nesavršenosti.
Mario Vargas Ljosa vrednosti svojih reči i moć svoga talenta crpi iz dubine vekova jedne izvanredne kulture i podneblja kom pripada. Imao je sreću da se rodi na obesno darovitom području s kog nam već milenijumima dolaze kosmičke poruke davno nestalih naroda i da se za pero dohvati na vreme. To njegovo pero proizvelo je i tekst ’’Lepe oči, ružne slike’’. Nemam običaj , naprotiv - to vrlo retko činim, da prepričavam komad jer sam uvek smatrao da je to manir kritičara koji ne znaju šta da pišu o predstavi, pa se bave književnom kritikom. Međutim, ovde je reč o nečemu drugom: da bi se razumela hrabrost reditelja kao i odluka pozorišta da baš ovaj tekst uzmu i ožive, treba nekoliko reči posvetiti sadržaju jer bez toga gotovo je nemoguće i približiti se zamisli čemu smo to magijskom prisustvovali sinoć. Reč je o potpuno neklasičnom, ali mogućem i ostvarivom trouglu koji nema nikakve veze sa onim , ’’čuvenim’’ bračnim trouglom, mada je mogao da ima. Između nadobudnog , sterilnog i samog-sebi-dovoljnog-i-samoljubivog kritičara, inače homoseksualca, talentnovane slikarke i njenog nesuđenog bračnog partnera javlja se odnos kakav bi se najlakše (i najrizičnije) mogao okvalifikovati kao ’’obrnuti Pigmalion’’. Kritičar, svestan svog autoriteta i bahato nesvestan snage svojih opakih i pogrešnih, površnih, reči uništava još nezapočetu karijeru devojke koja hvata ’’poslednji voz’’ za svet umetnosti. Za tu destrukciju stiže račun i to sa ogromnom kamatom: devojka se ubija, a njen mladić dolazi da ’’naplati dug’’. U intelektualnoj igri (za koju je kritičar bio ubeđen da će je nadmoćno dobiti), mladić (nekadašnji mornar koji je odabrao heteroseksualni karakter kako bi se lakše približio kritičaru i postao njegov gost) iskonski pravedno dovodi ga do poražavajućeg čina – da sam sebi prizna da je ’’mali, jebeni folirant’’. To kritičar čini ne samo u strahu od moguće osvetničke smrti iz ruke mladića naoružanog pištoljem, već i iz jednog mnogo goreg otkrića: da je on ceo život protraćio na pogrešnoj strani, radeći nešto šta ne zaslužuje i što nikada nije trebalo ni da radi. Mladić odustaje od fizičke osvete jer je postigao jednu mnogo veću : izazvao je kritičara da sam prizna da je on sve vreme, ustvari, mrtav. Grob su mu raskopali mrtva devojka i on sam, pa je on, samim tim, osuđen na najstrašniji kraj za takvu vrstu ljudi – život sa svojom sudbinom i prirodnu smrt koju publika i ne mora da dočeka jer je više nego jasno ko je na toj životnoj sceni najveći gubitnik. Srećnog kraja, dakle, kao što to najčešće u životu biva, nema.
Reditelj je sve ovo imao na umu kada je rešio da na pozorišni način raskrinka ovakav tip ponašanja, pri tom praveći duhovite aluzije (zašto da ne, i tome služi pozorište) na neke tipuse iz našeg i bližeg okruženja koji po količni sterilnosti i intelektualne pokvarenosti ni malo ne zaostaju za Ljosinim junakom. Pri tom je pokazao zanatsku hrabrost – publiku je zajedno s glumcima smestio na scenu i sve svoje rediteljske tajne ponudio široke ruke svima koji su to umeli da vide. Pri tom je savladao bar dva velika problema vezana za ovakvu vrstu pozorišta: uspeo je da pobegne od klišea i na svoj način pročita i protumači velikog pisca, bez kompleksa, ustezanja, ali i bez komontne vulgarizacije kakvu umemo da vidimo i na profesionalnim scenama. Iskoristio je, dakle, pravo da svoje čitalačko i pozorišno iskustvo upari tako da nikome na svetu ne mora da objašnjava ’’da je on to tako hteo’’, već da se to tako može. Drugi problem ,u koji vrlo često upadaju i mnogo iskusniji reditelji, vezan je za žanrovsko opredeljenje dramaturgije: ovaj tekst je gotovo idealan za radio-dramu, a a scena i pozorište danas neverovatno podmuklo (zahvaljujući mraku i tišinama, ali i savremenim tehničkim pomagalima) nude mnogo takvih rešenja, primamljivo lepih i bezobrazno nepozorišnih. Vrlo često mi se događalo da neku dramu odslušam umesto da je gledam. Branko je, zahvaljujući poštenom pozorišnom maniru, to ostavio iza sebe i naterao nas da netremice gledamo (i , naravno, slušamo) njegove junake. S tim u vezi sugerisao bih , bez želje da se to prihvati, da se fonske podloške u monolozima izostave jer glumci umeju da se izbore sa tišinom, najvećim neprijateljom i saveznikom u ovakvoj vrsti dramaturgije. Čestitam reditelju (a time i kompletnom pozorištu) na teatarskoj hrabrosti da publici ponude ovako beskompromisno tumačenje teksta, s pravom tražeći od nje da to razume.
Sve bi to palo u vodu da u Senti trenutno scenom nadmoćno ne vlada izvanredna glumačka ekipa raznih godina, zanimanja, sastava i, naravno, habitusa. To blago božje (strpljivo i marljivo negovano ljudskom posvećenošću) sinoć je bilo oličeno kroz pojavu troje glumaca koji u pozorišnim biografijama (i svojom glumom) dokazuju da im ništa u pozorištu nije nepoznato ili strano, naprotiv.
Branislav Ungrinović je od prve sekunde svoje pojave nametnuo publici svoj lik, dajući izuzetno retku i dragocenu vizuru pasivnog homoseksualca, čak neuspelog, koji je svoj životni kredo formirao oko naoko nerazrušive tvrđave beskompromisnog arbitera elegantie, kritičara koji podiže iz pepela, oživljava i sahranjuje , vedri i oblači. Dobro znani kliše vezan za homoseksualce koji su mnogi poznatiji glumci rešavali kao karikaturu ili kao pričanje viceva, g. Ungrinović je ingeniozno oslikao svim sredstvima koja su mu bila na raspolaganju, insistirajući na verizmu do neprijatnosti. On publici ne sugeriše već samo pomaže da nasluti. Na kraju, kada on čini intelektualno samoubistvo priznajući da je samo ’’mali, jebeni folirant’’, izaziva pobedničko sažaljenje potencijalnog ubice, osvetnika, a kod publike muklo saučešće; eto jedan od nas, pripadnika ljudske vrste, ovog trenutka pred našim očima dodiruje dno. Hajde da mu se baš i mi zlurado ne smejemo. Možda se to baš nama ne bi dogodilo, ali svakome može. Lavirajući između nekoliko slojeva svog lika ( oštri kritičar, žovijalni domaćin, nesigurni ljubavnik, deklasirani i raskrinkani folirant), Ungrinović je postavio jedan teško dostižan obrazac i model kako se može igrati ovakva vrsta intelektualnih, emotivnih i ljudskih gnjida. Gnjida sa velikim G, tako velikim da je mučno i zgaziti ga jer bi taj šljisak nepravedno isprljao i zagadio okolinu.
Dušan Blažić je svoj lik, naoko jednoslojan, raslojio na nekoliko pažljivo filovanih slojeva: koristoljubivi heterosteksualac, pažljivi, tolerantni zaljubljeni mladić, detinje otvorenog srca; osvetnik u čijoj se osveti nalazi mnogo naslaga: jednog momenta pomislite da je kao mali čupao krila muvama i bacao žabe u vatru, a zatim biste umesto njega da dohvatite pištolj i završite sve to mučenje. U potpunosti je iskoristio prednosti svoje izvanredne dikcije i bogatog glasa, pravovremeno menjajući i prilagođavajući svoj lik simultanom mizanscenu.
Mirela Mačak je takođe veoma poznato ime srpske pozorišne scene. Njen lik je u izvornom tekstu, ali i u rediteljskom viđenju imao nešto od filmske dramaturgije. Ona je ovde, u komadu, ilustacija motiva ukupne radnje. Tu je da pokaže zašto se ovo opako klupko uopšte počeo odmatavati i kuda se sve kotrljalo. Ne samo ilustracija; ona je i asocijacija na mnogo različtih stvari od kojih je jedna od najtragičnijih ta da talentat, lepota i posvećenost ne mora uvek da pobedi. Mirela je gotovo slikarskim sredstvima iskreirala svoj lik pri tom nam pokazujući još jednu njegovu dimenziju, tako svojstvenu umetnicima: za razliku od svog kritičara, ona je verovala u svoje delo, ali nije verovala u sebe. Načinivši takvu inverziju, prestala je da veruje i u sebe i nastupio je suicidni završetak.
Ova kompaktna trojka nije odigrala samo na iskustvo, mada ni to nije svakome dato. Pošteno, beskompromisno, a filgranski precizno sarađivala je s rediteljem i dovela sebe i publiku do katarze i klimaksa; stvarno ne znam šta je još trebalo da urade da bi se ovaj pozorišni čin proglasio uspešnim.
Strela je odapeta i leti prema cilju. Tako je prećeno jednom velikom pesniku. Kritičar je odapeo tekst, a reči su bile te koje su ubadale i ubijale, razotkrivale i sudile. Kao i uvek u životu. Ako bih mogao (ili smeo) da upotrebim tu metaforu, upotrebio bih je da ovom pozorištu i ovoj predstavi zaželim dug život. Predstava je urađena i stigla je do publike. Dalje je sve stvar pozorišnog sećanja, a ono ume da potraje.
|
Bas lepo izgleda ...
pa me zanima na koju pojavu, na koju vrstu odnosa se odnosi.
