offline
- Silija
- Prijatelj foruma
- Pridružio: 18 Feb 2008
- Poruke: 987
- Gde živiš: na putu za jedno ostrvo
|
Lepim ovde jos jednu pesmu koja je izasla u Politici povodom pocetka pisanja za rubriku "Pogledi" i koja, verovatno, nece biti pretocena u note.
Наше сунце прерано је зашло
Наше сунце прерано је зашло
сваког јутра најављују кишу
не схватамо шта нас је то снашло
победници историју пишу.
Свакодневно пада бројно стање
Србе данас много лакше броје,
а већ сутра биће нас још мање
победници историју кроје.
Већ се звери злобно церекају,
скупљају се чопори хијена
не морају дуго да чекају,
Србија је скоро убијена.
Порушени наши споменици,
вагабунди с конопца и коца
који себе зову победници
од зле мајке и још горег оца.
Деца ће се одрећи предака,
уче оно што званично важи,
тешко да ће између редака
препознати победничке лажи.
Било једно непослушно племе
било једном и нема га више
српско име прогутаће време
Србија је престала да дише.
Борисав Ђорђевић
[објављено: 19.09.2007.]
Dodajem i tekst, objavljen nekoliko meseci kasnije. Mislim da ima smisla, posto se radi o delu umetnika. A ovo sto sledi je, rekla bih, ipak, delo.
Светла страна медаље
У Косовској Митровици смо дочекани као народни хероји
Немам никаквих намера да вам солим памет ни да вам натурам своје мишљење, само ћу вам испричати оно што сам доживео за релативно кратко време.
Седмог маја испред Народне скупштине кренула је бајк-рок мировна мисија број два. Милић Радевић, председник „Харли Дејвидсон” клуба за Србију (иницијатор и коорганизатор ове акције), и ја пустили смо голубове мира да бисмо показали да идемо у северни део Косовске Митровице без злих намера. Скупило се око 700 бајкера са свих страна (међународни скуп, као и први пут), а успут нам се придруживало све више и више моторџија. Врло шаренолико друштво. Мој пријатељ Жика Живац је довезао читав возни парк, два-три мотора (од којих један са приколицом) и два пратећа возила. У једном се возио и пензионисани генерал полиције и активни рокер Милошевић. Посебно ме је одушевила права принцеза Линда Карађорђевић, која је на оном глупом граничном прелазу који то у ствари није, обукла комбинезон, ставила кацигу и села код Андре на мотор и тако ујахала у Косовску Митровицу. Доказала је да није принцеза на зрну грашка.
Газда Елп пумпи је био један од ретких спонзора ове акције и дао нам је једно џабе сипање горива на пумпи у Врчину где смо одржали импровизовану конференцију за новинаре. Иза пумпе на небу пет авиона је изводило бравуре. Поред моторизованих јединица имали смо и авијацију, констатовао сам.
Јака киша нас је доста омела, колона се развукла 10–15 км, па смо се чекали на тој „граници”. Наоружани само српским заставама поносно смо прозујали на територију квазидржаве, кроз шпалир збуњених Пакистанаца који су ту пали с марса. „Граница” је по други пут била укинута.
Нисам довољно речит да вам опишем осећај среће и поноса док смо путовали, а са обе стране пута нас је поздрављало све српско што може да хода. Није ту било никакве политике. Бабе, деде, људи, мајке с бебама, гомила деце, сви су дизали три прста увис.
’Ајде Срби, али истим знаком су нас поздрављали и Немци са борних кола паркираних са стране?!
У Косовској Митровици смо дочекани као народни хероји. Бројни окупатори штите праву границу, мост на Ибру док бајкери обилазе почасни круг кроз шпалир пресрећних грађана.
И свима пуна срца. Бајк-рок мисија је једина права конкретна подршка Србима на Косову и они то знају и осећају.
Десио се и концерт. Свирали су бесплатно: Бушмани из Бајине Баште, Ритам нереда из Новог Сада, Партибрејкерси, Ђорђе Давид и Ганг, Скво и Рибља чорба. Био сам језиво промукао, али тај концерт, који нам је свима био више од концерта, једноставно сам морао да отпевам. У повратку они залутали Пакистанци, када су препознали да смо део мисије, само су рекли: Ђи, ђи... То на пакистанском вероватно значи: не требају документа, извините што смо овде, слободно продужите даље, Косово је Србија... Или сам ја то мало слободније превео.
ТАМНА СТРАНА МЕСЕЦА
Неколико дана после великог догађаја у Митровици отишао сам поново на Косово у место по имену Врбовско.
У Бујановцу смо оставили змаја (крш од голфа са БГ таблицама) и сели у кола са гњиланском регистрацијом.
Возач се прекрстио и кренуо.
Граница је била права. Нешто мало војске са наше стране и Шиптари на шиптарској страни. Зезају возача због неисправног светла, али нас пуштају.
– У овом селу су киднаповали осморо из нашег села – каже нам домаћин док пролазимо кроз Добрчане.
Пролазимо кроз Гњилане. Скрећемо лево од Булевара УЧК, поред реке. На левој обали је нешто преосталих српских кућа и црква јако добро осветљена рефлекторима са зграде Кфора.
Опет идемо кроз села стриктно поштујући саобраћајне прописе и ограничења, јер су казне драконске а спроводи их шиптарска власт.
– Сада је боље, раније су нас гађали каменицама.
Пролазимо кроз Витину. Тамо нема скоро ништа српско.
– Лакше је њима у Митровици, има их 13.000, то је бре, војска, а имају и леђа.
Села иду наизменично, једно шиптарско па једно српско. У Врбовском ме је цело село дочекало испред сале. Иако сам био уредно изрекламиран, многи нису веровали да ћу доћи. Имао сам велику трему пред наступ. Озвучење је крчало, зујало, прекидали су каблови, чуло се кад причам, кад певам не – осим оних најближих. Усред наступа сам прешао на други крај сале и попео се на сто да бих мало растеретио каблове. Све је било катастрофално и феноменално у исто време.
У повратку нас је зауставила шиптарска полиција. Гледају сва документа.
– Стално нас заустављају и прчкају, отвори гепек, где ти је опрема, може само две флаше вина преко границе...
Један ме је препознао по личној карти и смртно увредио – зар овај још пева?
Кад смо коначно стигли у Бујановац возач се поново прекрстио.
У Косовском Поморављу живи око 30 посто Срба раштрканих по селима. Нисам више паметан да било шта више предлажем, само знам да до њих политичари не долазе, а и лудаци као ја су реткост, и да им је помоћ око опстанка више него потребна.
Борисав Ђорђевић
[објављено: 29/05/2008]
|
