offline
- tuzor
- Legendarni građanin
- Pridružio: 03 Sep 2007
- Poruke: 4115
- Gde živiš: U Kraljevstvu duha
|
Baš ta dvojica Francuza!
Sirano je u delu "Drugi svet" opisao putovanje na Sunce i na Mesec. Bio je poznat i kao mačevalac-duelista. Slobodu i ličnu nezavisnost cenio je više od svega, pa se nije dvoumio kada je došao u situaciju da bira između potčinjenosti i lagodnog života s jedne strane, i samostalnosti i oskudice sa druge. Takvim stavom, a posebno britkom političkom satirom, zamerio se mnogima.
Edmon Rostan, Siranov zemljak, bio je poznati pesnik i dramski pisac. Priznat i slavljen, rano postavši akademik, osetio je da sloboda u njemu počinje da čili, pa je napustio raskoš i čari Pariza smestivši se u svoju seosku vilu na Pirinejima, sledeći Siranov primer. Jednom prilikom, videvši u francuskim novinama sliku iznemoglog Kralja Petra I Karađorđevića u volovskoj zaprezi prilikom povlačenja preko Albanije, napisao je pesmu "Četiri vola Kralja Petra", koja je potom stigla i do srpske vojske na Krfu, ulivajući novu snagu u posustalo telo i duh.
Evo kako Sirano, po Rostanu, odgovara na uvredu Valvera vezano za podugački Siranov nos:
... To je malo!
Bože! Šta bi stvari meni na um palo!
Menjajući glasom, evo šta bih rek'o:
Napadno: „Kada bih ja takav nos stek'o,
Smesta bih ga dao da se amputira!"
Drugarski: „Za nj' čaša mora da se bira!
On može da pije samo iz bokala!"
Opisno: „K'o stena! Ne, stena je mala!
Greben! Šta? U poluostrva se broji!"
Radoznalo: „Šta u toj futroli stoji?
Pribor za pisanje ili makazice?"
Ljubazno: „Bez sumnje, vi volite ptice,
Pa im ljubav vaša tu sedalo mete
Gde mogu slobodno na odmor da slete?"
Grubo: „Kad pušite, toliki dim stvori
Da susedi dreknu: eno, odžak gori!"
Oprezno: „Zašto vam glava klone tako?
Pazite, taj teret srušiće vas lako!"
Nežno: „Ah, amrelčić za takav nos vredi,
Jer od jakog sunca može da izbledi!"
Cepidlački: „Samo životinjska fela,
Zvana Hipokampelefantokamela,
Mogla je da nosi, ne mareći ništa,
Na tolicnoj kosti toliko mesišta!"
Kavaljer: „Čiviluk sve modniji biva!
Da okačim šešir baš je zgoda živa!"
Zanosno: „Jedino mistral kada huče,
Kijavicu može ceo da navuče!"
Dramski: „Kad krvari, More je crveno!"
Mirisar: „Za firmu rado bih ga preno!"
Lirski: „On je školjci Tritonovoj ravan!"
Naivno: „Je l' pristup u tu zgradu javan?"
Sa respektom: „Baš vam zavidim na sreći!
To se, bogme, zove kuću svoju steći!"
Seljak: „Šta, zar to nos? Avaj, mene slepa!
Mišljah da je krompir ili šargarepa!"
Vojnički: „Za nišan on je dušu dao!"
Praktičar: „Kad bi mi na lutriji pao,
O glavnom zgoditku ne bih sanj'o više!"
Najzad, kao Piram, kad se parodiše:
„Taj nos svome gazdi skladnost crta kvari,
Zato i crveni taj izdajnik stari!"
Eto šta ste mogli otoič mi reći,
Da su vam pismenost i duh malo veći!
Al' ni atom duha mozak vaš ne krije,
O, bedno stvorenje, od svih najbednije!
U šest pismena sva pismenost vam stala,
Koja skupa čine jednu reč: budala!
Da u vama te se lude šale rode,
Pa, u krugu ove otmene gospode,
Pokušate reći meni redom ovo,
Ne biste ni prvo izustili slovo
Rečenice prve, a u prvoj reči,
Jer to sebi reći ništa me ne preči,
Ali ne dopuštam da mi drugi kaže!
. . .
Unapred ti javljam, bubo kleta:
Ubošću te na kraju balade!
. . .
Gle, brzinom jednog muvljeg leta
Oko tebe mač moj sad obleta,
Na pobedu pruža meni nade.
Nek oglase doboš i trumbeta:
Ubošću te na kraju balade!
Sad mi treba jedan slik na oj...
Što si bleđi od krinova cveta?
Dršćeš? Klecaš? Sad sekunde broj!
Srce tvoje maču mom je meta!
Cak! Čuvaj se, mešino napeta,
Sakrij taj svoj ražanj od parade,
Zar te nije sramota od sveta?
Ubošću te na kraju balade!
Pronicljiva Jelkice, izvoli! 
|
