Najznamenitiji Srbi (početak XII - kraj XX veka)

• 3Ovo se svidja korisnicima: Bane san, Skywhaler, voja64
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Енрико Јосиф (1924 — 2003) био је српски композитор, педагог, музички писац и академик Српске академије наука и уметности.

Рођен је 1. маја 1924. године у јеврејској породици Београду. Његов отац, Моша Јосиф, рођени Београђанин, био је трговац, заступник италијанских и немачких предузећа, драмски писац-аматер. Мајка Софија (рођ. Фахри), из богате земунске породице, одшколована је у швајцарском женском институту. Стекавши добро знање страног језика, радила је као преводилац и постала члан угледног међународног ПЕН клуба. Значајни су њени преводи песама српских песника на немачки језик. Бројни интелектуалци, попут Јована Дучића и Милоша Ђурића, били су јој сарадници и познаници.

Отац му је умро 1937. године, а непосредно пред почетак бомбардовања Београда (1941), породица је отишла у Сарајево, одакле су, преко Дубровника, Сплита и Корчуле прешли у Италију. Тамо су, непрогањани, остали до 1943, а потом су се преселили у Швајцарску.

По завршетку рата Енрико Јосиф је наставио прекинуто школовање у Београду и матурирао у Првој београдској гимназији. Студирање је започео на Медицинском факултету, али је ову област убрзо напустио определивши се за студије на Музичкој академији у Београду. Као студент Миленка Живковића на Одсеку за композицију дипломирао је 1954. године. У периоду од 1961. до 1962. боравио је у Риму на студијском усавршавању.
У периоду 1967–1968 био је председник Удружења композитора Србије. Као врсни интелектуалац, изабран је најпре за дописног (25. априла 1991), а потом за редовног члана САНУ (26. октобра 2000).

Citat: Одраставши у толерантној средини, међу Србима као пријатељима и комшијама, деведесетих година прошлог века јавно се успротивио да припадницима српског народа буде додељен епитет последњих великих негативаца двадесетог века. Посебно вреди нагласити његов говор 2. маја 1997, као део документовања сведочења преживелих Јевреја Другог светског рата за Меморијални музеј Холокауста Сједињених Држава, где је Енрико, поред својих сећања на године страдања у Другом светском рату, искористио и прилику да истакне неоправданост медијске сатанизације српског народа. Упоредио је симболику Јасеновца међу Србима као логора Дахау код Јевреја, о неопходности да се не забораве и не занемаре српска страдања у НДХ, истакао је да српско друштво у својој самој суштини гаји велику толеранцију и љубав према појединцима других вера и нација, те да он као Јеврејин никада није осетио ни трачак мржње. Осврнуо се притом и на писмо послато главном рабину Француске, у којем је позивао француске Јевреје да не подлежу пропаганди која се тих дана ширила о Србима.

Аутор је легендарне крилатице „Срби су небески народ“

• 4Ovo se svidja korisnicima: Bane san, natrix, Sirius, voja64
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Вељко Рамадановић ( 1874 − 1943),први српски специјални педагог, који је свој рад усмерио на заштиту слепих, особа с телесним инвалидитетима, деце с говорним манама и запуштене деце.

На Спасовдан 1896. године у Пожаревцу отвара први српски завод за глуву децу. Исте године прилагођава Брајеву азбуку за српски језик. Србија је тада била сиромашна и није било довољно слуха за Рамадановићеве племените намере. Школа је убрзо затворена, а он одлази у Београд да ради као наставник занатске наставе у школи за незбринуту децу.

Године 1918. српска Влада озваничила је његову Брајеву азбуку за српски језик а Рамадановић издаје први српски буквар за слепе „Моје прво радовање“ који је одобрила српска Влада.

Након завршетка рата у Земуну је основао школу за слепе, која и данас ради. Отворио је и занатску школу, гимназију за слепе и слабовиде и издавао часопис на Брајевом писму.

Као велики мисионар, Рамадановић је по целој краљевини радио на отварању школа и установа за слепе и глуве. Путовао је по свету како би се усавршавао. У Њујорку се сусрео с Пупином и добио донацију од 5.000 долара за школу у Земуну. Отварао је и логопедска одељења по Србији. Земунска логопедна школа била је прва и највећа на Балкану и четврта у Европи. Године 1936. основао је свесловенско удружење дефектолога, а 1937. удружење слепих интелектуалаца и привредника Краљевине Југославије. Следеће године у Земуну је отворио и највећи дом за слепе на Балкану са 400 места.

• 2Ovo se svidja korisnicima: Bane san, voja64
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ширење писмености и буђење националне свести у Полимљу у 19. и 20. веку

Уз заслуге стотинак учитеља на ширењу писмености, отварању школа, оснивању културно-просветних друштава и читаоница, али и буђењу националне свести, Пријепољац Драган Р. Николић је у недавно објављеној књизи "Учитељи пријепољског краја 1831-1941." осветлио и друштвено-економске и културне прилике Полимља и околине.

Уз документа, биографије и ретке слике због усуда времена, аутор подсећа да су посебан траг у просветарској мисији и народном препороду оставили "уче" Јевто Поповић, Стеван Јањушевић, Стака Хаџи Скендеровић, Јован Митрановић, Миленко Миодраговић, Рафаило Вукадиновић, др Алекса Станишић, Сретен Вукосављевић, др Василије Марковић, Ристан Павловић, Филиман Пурић...

[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]

• 2Ovo se svidja korisnicima: voja64, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Иван Стојменовић ( 1957 — 2014) био је српски математичар и информатичар

Објавијо је око 350 радова у часописима, књигама и конференцијама.

Био је један од најцитиранијих аутора и главни уредник неколико светски признатих часописа у области математике и информационих техника.

- У гимназији је био најбољи ђак свих дотадашњих генерација
- 1976 бронз. медаља на Међународној математичкој олимпијади средњошколаца у Линцу
- На студијама је био проглашен за најбољег студента Новосадског универзитета
- Са 25. година на Свеучилишту у Загребу одбранио је докторску
- Доцент на Новосадском универзитету
- Електротехничка Лабораторија у Јапану
- Универзитет у Вашингтону
- Универзитет у Мајамију
- У Француској је професор био у Амjену и Лилу
- Предавао је у Мексику на Националном Универзитету
- Шеф катедре за примењену информатику на Универзитету у Бирмингему
- Редовни професор на Универзитету у Отави

Објавио је преко 30 глава у различитим књигама. Са преко 90 доктора наука из 24 земље је објавио заједничке радове. Ко-ментор је био за 48 докторских и магистарских теза, и објавио је преко 120 радова са студентима које је водио.

Иван Стојменовић је објавио четири књиге на енглеском језику:

- Handbook of Wireless Networks and Mobile Computing (2002)
- Mobile Ad Hoc Networking (2004)
- Handbook of Sensor Networks: Algorithms and Architectures (2005)
- Handbook of Applied Algorithms: Solving Scientific, Engineering and Practical Problems (2008)

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Савић Жарко (1861 – 1930) – оперски певач (бас), управник позоришта и редитељ

Отац му је био свештеник. У раном детињству научио је да свира на клавиру и на гуслама.
Краће време играо је хонорарно у НП у Бгду, а затим је ангажован у позоришту у Опави у Чешкој.
- 1887. учио је певање код професора Реса у Бечу. Од 1890. је био у Карловом позоришту у Берлину, затим у Либеку, Дворском позоришту у Дрездену, Градском позоришту у Фрајбургу, од 1894. у Баден-Бадену, од 1897. у Диселдорфу, од 1898. до 1900. у Штутгарту, 1901. у Риги и до 1908. у Хамбургу. У сезони 1908/09. радио је као управник осјечког НК, а у Београду је од 1909. до 1911. водио властиту Оперу на Булевару.

- Од 1911. до 1913. био је управник СНП. У том периоду је отпочела интензивна оперско-оперетска делатност на новосадској сцени и ангажована је неколицина глумаца са изразитијим певачким способностима и тада је зачето и институционално формирање Опере.

- За потребе СНП превео либрето оперете Дротар Виктора Леона и композитора Леа Фала (изведено 1912), затим либрето оперете Писмоноша и његова сестра Берхнарда Бухбиндера и композитора Рудолфа Рајмана (1912) и либрето Разведене жене В. Леона с музиком Леа Фала (1913)
- Од 1914. до 1917. радио је као наставник певања у Хамбургу
- од 1917. до 1920. у Женеви
- од 1920. најпре у Њујорку а затим у Чикагу – до смрти
- У Хамбургу је 1915. штампано његово дело "Пут до слободног звука" (Der Weg zum freien Ton).

РЕЖИЈЕ: Утопљено звоно, Дротар, На уранку, Барун Тренк, Доларска принцеза, Кнез Иво од Семберије, Продана невеста.

УЛОГЕ: Иво (Кнез Иво од Семберије), Кецал (Продана невеста).

• 3Ovo se svidja korisnicima: amstel2, Skywhaler, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Деда, Ђорђе Михаиловић - чувар Зејтинлика

Đorđe Mihailović dobitnik priznanja "Majka Srbija"


Citat:U njegovim borama, ali i osmehu kao da je proživljen život gotovo 8.000 srpskih vojnika o čijoj hrabrosti Đorđe govori od kad zna za sebe, a često i kroz stihove Vojislava Ilića mlađeg.

"Neznani tuđinče, kad slučajno mineš pored ovog svetog zajedničkog groba. Znaj, ovde su našli večno utočište najveći junaci današnjega doba", priča Mihailović.



U Ministarstvu spoljnih poslova dodeljena su nacionalna priznanja uglednim ličnostima iz dijaspore i regiona koje su u različitim oblastima doprinele promovisanju Srbije i jačanju veza matice i Srba u regionu i dijaspori.

Priznanja su uručili ministar spoljnih poslova Nikola Selaković i direktor Uprave za saradnju s dijasporom i Srbima u regionu Arno Gujon.

Glavnu nagradu, "Majka Srbija" u oblasti humanitarnih aktivnosti, razvijanju i jačanju međusobnih veza, unapređivanju ekonomske saradnje dobio je Đorđe Mihailović - čuvar srpskog vojničkog grblja Zejtinlik u Solunu kome će, kako je rečeno, to priznanje u Solunu uručiti ministar Selaković.

[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]


[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Свети људи утемељили СПЦ у Америци

Са нешто мање од пет хиљада становника, према попису из 2010, и готово 9.000 километара удаљен од Београда – Џексон у Калифорнији налази се на почетку приче дуге један век, приче о Србима и Српској православној цркви у Америци. Црква Светог Саве у овом малом америчком граду прва је богомоља СПЦ коју су саградили српски досељеници и данас се налази и на грбу града Џексона. Подигнута 1894, она обухвата онај део историје пре званичног устројства прве епархије Српске православне цркве, која је основана одлуком Светог архијерејског сабора 1921. под именом Српска православна епархија американско-канадска....

[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]

За историју СПЦ уопште, а посебно у Америци, незаобилазна су имена архимандрита Севастијана (Дабовића), епископа Николаја (Велимировића), првог администратора нове епархије, и јеромонаха Мардарија (Усковића), потоњег првог српског православног епископа у Америци и Канади, наводи у разговору за „Политику” протојереј-ставрофор др Велибор Џомић.

Уз потоње епископе, свештенике и монахе који су на америчком континенту служили цркви и роду наш саговорник истиче велики допринос који су развоју српског црквеног живота у Америци и Канади дали и патријарси обновљене српске патријаршије: Димитрије, Варнава, Гаврило, Викентије, Герман, Павле и Иринеј.

• 3Ovo se svidja korisnicima: Bane san, voja64, Sirius
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Велики број заслужних грађана последњих година добио своја обележја у Београду

То је посебно видљиво у току ове године, док ће и 2022. бити откривено неколико биста истакнутим Србима, али и странцима који су нашу земљу сматрали својом домовином....

....руском кнезу и светитељу Александру Невском, индијском књижевнику, драматургу и филозофу Рабиндранату Тагори, београдском Јеврејину Хугу Булију...

За наредну годину планирано је отварање монумената краљу Александру Карађорђевићу....

[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]

По чему је Аца други знаменит и заслужан???
Фале бисте љотићу,артуковићу,клинтону и сличнима...

Могу и бисту малог буцка из кореје да поставе...нека нам се одужи са две бојеве главе

• 3Ovo se svidja korisnicima: amstel2, Sirius, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Заборави да споменем у вези тог чланка.
И Владета Јеротић, наш психијатар, философ, суштински верујући човек, мудрац над мудрацима 20. века је добио своју улицу. Мислим да не треба да добије само улицу већ и да се нека школа или институт зове његовим именом. И да се нађе у уџбеницима...

Драго ми је да постоје и улице и школа које носе име Милунке Савић...

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 09 Dec 2021 2:37

Живојин Јуришић (1863 - 1921) био је ботаничар, професор гимназије и Велике школе и кустос ботаничар у Музеју Српске Земље данас Природњачки музеј у Београду.

Био је један од ревноснијих ученика Јосифа Панчића и његов помоћник у Ботаничком кабинету Велике школе. По дипломирању радио је као професор Друге београдске гимназије у Београду, а 1888. постављен је за кустоса у Ботаничком кабинету.После смрти ботаничара и професора Стевана Јакшића (1899) био је управник Ботаничке баште „Јевремовац” и истовремено предавао ботанику на Великој школи. Потом се вратио на дужност професора у гимназији.
Од 1907, а вероватно и раније, добровољно је радио као први кустос ботаничар Музеја српске земље. Јануара 1911 је од Mинистарства просвете добио и званично одобрење да пола радног времена може радити у Музеју.

Оснивач је ботаничке збирке у Музеју српске земље а такође је био и његов дугогодишњи благајник. Као кустос Музеја радио је све до смрти 1921.