Такмичење младих из целог света у познавању у српске културе и прошлости
Пројекат "Знаменити Срби" најмасовнија је културна манифестација васпитно-едукативног карактера која ће ове године окупити младе из Републике Србије, Pепублике Српске, региона и српске дијаспоре са заједнички циљем: очувањем српског културног идентитета и побољшања слике Србије и српског народа у региону и свету.
Миомир Вукобратовић (1931 — 2012) био је машински инжењер и пионир хуманоидне роботике. Био је редовни члан Српске академије наука и уметности од 1994. на Одељењу техничких наука. Један је од оснивача „београдске школе роботике“
- Докторат техничких наука стекао је на Машинском факултетуи и на Централном институту за машинство Академије наука Совјетског Савеза.
- Инострани члан Академије наука Совјетског
- Редовни члан Интернационалне академије за инжењерство
- Члан Академије за нуклеарне науке у Москви
- Почасни члан Пољског друштва за теоријску и примењену механику.
- Члан Института инжењера електротехнике и електронике (IEEE)
- Члан Интернационалне комисије за инжењерство
- Предводио је тим који је развио и реализовао први на свету ходајући активни егзоскелет за параплегичаре. Развијен на ИМП-у, у сарадњи са Клиником за оптопедију и финансиран од стране америчке Националне фондације за науку (енгл. National Science Foundation; NSF), егзоскелет је био масе 12 килограма и омогућавао је успешан ход непокретним особама. Прва јавна демонстрација рада је извршена на симпозијуму у Дубровнику 1972. године. Егзоскелет је данас изложен у Политехничком музеју у Москви.
- Развио је метод за прорачун критичне брзине флатера (аерорезонансе) авиона
- Објавио је студију „Метод за израчунавање осцилаторног понашања железничких возила током кретања“ за потребе Међународне железничке уније. Ова студија је у то време, заједно са још једном, представљала најпотпунији резултат у области динамике железничких возила.
- Вођа тима за развој симулатора лета за авион галеб
- По речима истакнутих јапанских роботичара, шире интересовање за роботику у тој земљи почиње након Вукобратовићеве серије предавања, седамдесетих година, на јапанским институтима и универзитетима
- Вођа тима који започео прву југословенску генерацију индустријских робота — UMS.
Никола Бизумић (Нерадин, 1823 – Лондон, 1906) је био српски проналазач и изумитељ ручне машинице за шишање.
Никола Бизумић је рођен у сиромашној породици у Нерадину 1823. године. После школовања у родном месту отишао је у Ириг да учи берберски занат. У Иригу је дошао на идеју да конструише машину која би унапредила берберску делатност, односно убрзала поступак приликом шишања. Код свог мајстора није наишао на разумевање, па га је напустио и прешао у Руму, где је 1836. године положио калфенски испит. Ни ту није наишао на разумевање и подршку нити је успео да прибави 100 форинти да би направио и патентирао своју замисао.
Готово празног новчаника напустио је завичај 1855. године и отишао у Лондон. У Лондону је нашао финансијере за свој изум који је убрзо почео да се производи и извози. Већ 1865. су бербернице широм Европе за шишање користиле изум Николе Бизумића.
Употреба ручне машинице за шишање је опала са појавом електричне машинице за шишање.
Никола Бизумић је у Уједињеном Краљевству био познат под именом Џон Смит (енгл. John Smith). Због заслуга и пословне предузимљивости добио је племићку титулу. Умро је 1906. године као веома богат човек.
Петнаест вагона злата богатство је које Никола оставља својим наследницима и ту настају упитници. Један је да се вест о Николиној смрти у јавности појављује тек 1929. иако је умро 1906.
У новинама из различитог периода можете пронаћи многе теорије око Бизумићевог наследства, а још један упитник у овој причи изнела је и Гордана Бизумић, наводећи да крштеницу славног претка никада није могла да пронађе.
Ипак, дух Николе Бизумића или мистер Смита живи и кроз праве наследнике његове професије.
А замислите да је Никола Бизумић био Италијан који су чувени по томе да не спорно баштине своју историју, данас би сигурно много туристичке туре биле у његовом завичају, музеј се подразумева, а на такмичењу фризера Бизумић машиница била би престижна награда. А овако наша посла...
Гледао сам својевремено изванредну емисију о њему. Привукло ме презиме. Имали смо комшиницу истог (необичног и ретког код нас) презимена. Чим сам је питао за Николу, добио сам прави одговор. Један од, не баш малобројних, светских изумитеља с овог простора. Изумели смо пенкало, Пупинов калем, торпедо, итд.
Сајт Културног центра Војводине "Милош Црњански" од сада је богатији јер је на њему доступна дигитална архива војвођанских композитора. Она обухвата биографије композитора који су у историји стварали на подручју данашње Војводине и аудио записе њихових дела.
Архивом су обухваћени композитори чија су дела значајна за домаћу културу попут Рудолфа Бручија, Ивана Ковача, Исидора Бајића и других, каже аутор архиве, музиколог Адриан Крањчевић.
Један од тих композитора је и Марко Нешић без којег не би имали песме које обележе готово свако весеље попут нумера "Донеси вина, крчмарице", "Кад сам био млађан ловац ја" и "Ђувегије, где сте да сте".
Рођена је 15. фебруара 1948. године у Милатовцу код Жагубице. Завршила је Средњу Хемијско технолошко-техничку школу у Београду.
Више од 35 година бави се истраживачким радом на пољу предачке културе у Хомољу – Источна Србија.
Као даровити певач изворне (традиционалне) српске песме, 1976. године, постала је солиста Радио Београда и од тада до данас оставила је велики опус трајних снимака звучном архиву Радио Београда. Исте године је постала и сарадник на више емисија Радио Београда: “Аутобус у пола шест”, “Свановник”, “Од злата јабука” и “Ризница” у којој је још увек сарадник.
Један је од оснивача и учесника на научним скуповима “Међународног Центра за митолошка истраживања” са седиштем у Рачи. Иза ње је велики број објављених научних и истраживачких радова у бројним зборницима са научних скупова. Своју земљу је представљала на бројним престижним фестивалима у већини држава, учествујући и на многим хуманитарним концертима како код нас тако и у иностранству.
ПЕСМЕ
Ај, шетала Мара по Врачара
Бела вило на тебе ми криво
Бели Виде пије вино
Цавти рузо
Чије је оно девојче
Дајте ми Великанско цвеће
Девојка се сунцу противила
Дигуј ми се Велигданско цвеће
Ја посадих виту јелу
Ја се пењем на глозје
Каж' ми драга
Кићено небо звездама
Књигу пише турски царе
Кад сум била, мори, Ђурђо
Кликће вила
Леп је божур, нане
Љуто цвили ситан босиоче
Месец кара звезду Даницу
Моба прела код Кнеза Лазара
Море, чија мома
Повела се бела лоза винова
Седам сати удара
Синоћ паде тија магла
Тешко жали на истоку Сунце
Тија магло, где си зимовала
Запистала вила
Зелен јела расла
Жито жњела Косовка девојка
Сестре Даница Јанковић (1898 – 1960) и Љубица Јанковић (1894 — 1974) биле су етномузиколози, сарадници Етнографског института Српске академије наука и уметности и чланови више међународних установа за изучавање народне културе.
Оне су зачетници српске етнокореологије. Цео живот су посветиле сакупљању и проучавању традиционалних игара, песама и обичаја. Њихов истраживачки и етнокореолошки рад обухвата игре из Србије, Војводине, Црне Горе, са Косова, из Босне и Херцеговине, Македоније, Хрватске, Далмације и одређених подручја Словеније.
Године 1937. у Етнографском музеју у Београду, основале су Архив о народним играма и од 1939.Љубица је водила Одељење за музички фолклор. Тада је систематски прикупљала терминолошко-енциклопедијску и библиографску грађу о народним играма и музици.
Најобухватнија збирка, резултат бројних истраживања, састоји се из осам књига под заједничким називом Народне игре, које су издаване од 1934. до 1964. године. Сестре Љубица и Даница су написале и девету књигу, али она није издата. Свака од ових књига садржи вредне теоријске расправе, записе игара и мелодија и црно-беле фотографије.
Карл Малден(Младен Секуловић) – Оскар за најбољу споредну мушку улогу за филм “Трамвај звани жеља” 1952.
Карлу Малдену право име је било Младен Секуловић. Отац му је био Србин, а мајка Чехиња. Снимио је више од 60 филмова, а за “Трамвај звани жеља” је 1952. добио Оскара за најбољу споредну мушку улогу постајући тако први Србин коме је додељена ова награда.
Душан Вукотић – Оскар за најбољи кратки анимирани филм “Сурогат” 1962.
Душан Вукотић је био филмски редитељ, сценариста, аниматор и професор на Филмској академији у Загребу, члан Црногорске академије наука и умјетности. Поред анимираних Душан Вукотић је реализовао низ документарних, информативних, телевизијских, рекламних и три дугометражна играна филма.
Оскара је добио 1962. за најбољи кратки анимирани филм “Сурогат”, а успех је био толико већи тиме што је постао први добитник награде који је рођен ван САД (Карл Малден је рођен у Чикагу).
Стојан Стив Тешић – Оскар за најбољи оригинални сценарио за филм “Бреакинг Аwаy” 1979.
Ужичанин Стојан Стив Тешић у Америку се са родитељима преселио када му је било 14 година. Сместили су се у источном Чикагу, Индијана и Тешић је касније дипломирао на Универзитету Индијана, на одсеку за славистику и руску књижевност.
Пишући и за позорницу и за екран, доживео је многе велике успехе. Оскара за сценарио филма “Бреакинг Аwаy” добио је 1979. а филм је, преведен као “Четири пријатеља”, југословенску премијеру имао је управо у Ужицу, по Стивовој жељи.
Зоран Перишић – Оскар за специјално достигнуће за филм “Супермен” 1979.
Година 1979. остаће упамћена и по још једном Србину који је добио Оскара. Зоран Перишић је рођени Земунац одрастао у Прокупљу. Оскара је добио за специјално достигнуће (како се тада звала награда за специјалне ефекте) за хит “Супермен” Ричарда Донера.
Мирко Ковачевић – Оскар за техничка достигнућа 2007.
Иноватор на пољу филмске камере, инжењер оптике и електронике Мирко Ковачевић, освојио је “техничког” Оскара 2007. године за ФИ+3 систем који регулише три функције сваког објектива на филмским камерама. Награду је на 79. додели поделио са колегом Хауардом Престоном.
Др Дејан Илић – Оскар за техничка достигнућа 2008.
Свега годину након Мирка Ковечавића истог Оскара добио је још један Србин. Професор др Дејан Илић из Селеваца код Смедерева је научник из области физичке хемије, микрорачунарства, електронике, награђивани менаџер и професор Универзитета у Грацу.
Илић је од 2006. на челу фирме “Ари”, лидера у производњи филмске и телевизијске опреме. Компанија Ари је под руководством професора Илића до сада добила 13 светских признања за своје производе.
Ђорђе Милашиновић – Оскар за најбоље визелне ефекте за филм “Књига о џунгли” 2017.
Ђорђе Милашиновић се налазио у екипи која је награђена Оскаром за визуелне ефекете у остварењу “Тхе Јунгле Боок” 2017. године.
Реч је била о његовом првом пројекту, а од тада овај талентовани младић је радио на неким од најскупљих и најпознатијих филмова као што су “Осветници – Рат бескраја”, “Пирати са Кариба – Салазарова освета”, “Планета мајмуна – Рат”
Др Сава Станојевић (1898-1982),лекар, хуманиста, патриота.
Медицину је завршио на Сорбони 1935. годне, где је одбранио докторску тезу "Прилог проучавања маларије у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца". Лечио је у Сарајеву, Дрвару, Драгачеву, Гучи, Ужицу, Смедереву и све од 1931. до 1966. године неуморно, у Трстенику.
Као 17-годишњак, гимназијалац, радио при француској војно-лекарској мисији, прошао голготу повлачења у Првом светском рату, а у Другом светском рату, у Трстенику спасао више од 300 својих пацијената ромске националности.То је урадио преваром.Позивајући се на наводну епидемију пегавог тифуса, др Сава је спасао 300 Рома са периферије Трстеника, које Немци услед проглашења заразе, нису смели да депортују.
Истинит догађај спасавања Рома из трстеничког насеља Осаоница у Другом светском рату био је инспирација за документарац "Захвалност" редитеља Јована Ранчића 1968. године.
