Najznamenitiji Srbi (početak XII - kraj XX veka)

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Дероко је ангажован био од стране Љотића да обнови разрушено Смедерево. Тим поводом је пројектовао и спомен - костурницу. Не знам зашто то у његовој биографији обично прескачу.

https://oruzjeonline.com/2021/09/19/prokletstvo-jerine/

Надам се да ћеш прочитати цео текст, али ево да издвојим део о њему:

Zahvaljujući Ljotićevim vezama, u tome se mnogi slažu, grad je do kraja rata u celosti obnovljen. Izgrađena su čitava naselja na Carini, Papazovcu, Starom Gradu, Senjaku i Kasarni, po planovima Aleksandra Deroka. On je novo Smederevo projektovao ”kao letovalište Beograda koje će se otvoriti prema Dunavu i iskoristiti njegovu lepotu”.

Post festum
Isti komesarijat doneo je odluku o izgradnji spomen kosturnice na starom groblju. Planirano je da ona bude završena na godišnjicu eksplozije, 1942. godine. Projektovao ju je Deroko. Na sednici savetodavnog odbora pridodat mu je Branko Kojić radi pomoći u obnovi celog grada.

• 3Ovo se svidja korisnicima: Bane san, Sirius, natrix
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Први пут чујем за то.Наравно да ћу прочитати

У његовој биографији ,коју имам(Мома Димић) пише,да је био у бањичком логору за време рата.Нешто ћу сада преписатити.

Као затвореник логора на Бањици Дероко је израдио циклус цртежа из
логорског живота:
-Таоци новембра 1941. године
-У логору на Бањици
-У соби бројтри
-Ручак у ходнику
-Ручак на патосу
-Прва ноћ
-Шетња у дворишту
-Капути стрељаних
-Новембра 1941. године
-Слава тројице затвореника

После ослобођења Дероко је излагао и објавио мапу цртежа и акварела под називом
Из циклуса окупације и ослобођења Београда 1941– 1944.


Мени су занимљива његова истраживања фолклорне архитектуре,покућанства у старој сељачкој кући,димњака по старој Србији.Његова дела су непроцењива,Нацртао је и рукомију(Умиваоник).Састоји се од тикве у којој је била вода,лавора и држача за све то.То је негде на Космету видео и пренео на папир,да би сачувао од заборава део покућанства,који се користио вековима уназад.
Упоређивао је старе варошке куће у Србији,Македонији,Космету,са кућама у Солуну,Цариграду и малој азији.

Дероко је 1960. год. имао саопштење на Конгресу за етнографију и
антропологију у Паризу, учествовао је на 3. међународном конгресу за војну
историју у Лондону и Единбургу 1963, и на 7. међународном конгресу за
етнографске и антрополошке науке, у Москви, 1964. год

Истраживао је капке на прозорима и ћепенцне,бунаре...

Када приказује дела народног градитељства Дероко користи особен начин
казивања: текст и цртеж из његових радова о средњовековној архитектури
заменили су места. Цртеж је постао основни вид казивања, а реч илустрација
цртежа, било да се ради о легендама за целине или речима које се односе на
детаље. његов прилаз народном градитељству веома је широк. Дерока не
занима само кућа, већ такође све оно што је подређено кући: зграде ниже
вредности, алатке и други предмети дневне употребе, до украса, у коме је
усмерење градитеља најчешће слично модерној уметничкој апстракцији.

• 3Ovo se svidja korisnicima: voja64, Sirius, amstel2
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Имао сам част и задовољство да у кумовој кући упознам госпођицу Веру Путић. Сестра од тетке Тодора Манојловића, коју је као и Тодоша подигла тетка Ленка Крсмановић (у згради каснијег протокола ).
Стара госпођица је са тетком Ленком дочекала Велики рат у Италији, где су их, као поданице Аустроугарске, држали у интернацији. Говорила је и писала осим српског, немачког, мађарског још и француски, италијански и шпански.
Кумовом оцу, новинару, волела је да уз кафу прича о успоменама из тих времена.
Између осталог, о друштву које је седело пред хотелом "Москва": Дероко, Андрић Иво, Станислав Винавер, Тодор Манојловић, Сибе Миличић, Густав Крклец, "мали" Црњански, наилазио би им и Тин Ујевић...
Андрића није волела, канда јој се нешто замерио ("уштва" ), Црњански је волео да глуми мангупа, и сличне приче.


Тада млађани, кум и ја смо је питали- када су теча и тетка примили после рата на стан регента Александра, да ли су му поставили услове да нема журки, гласне музике, решоа, женских посета и повратка у кућу после 22:00? Кирија је била 20.000 франака у злату, укупно.
Тетка Вера (чик је назови баба!), вајкала се како је Халејева комета била лоше видљива, па мора да је чека трећи пут. Ипак је умрла, са неких 96, бистрог ума али оронулог тела.

• 2Ovo se svidja korisnicima: Bane san, amstel2
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Дерока је спасила његова струка и то што је био логораш. Није учествовао у изградњи немачке војне инфраструктуре, већ обновио град и Смедеревци треба да му дигну споменик. Е, сад - што је у то време тамо главни био Љотић, то је друга прича. Иначе, све је то истина што си написао и њега нико није јурио као оне глумце после ослобођења.

• 4Ovo se svidja korisnicima: voja64, Sirius, amstel2, natrix
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

И Манојловића су кињили (добро, није заглавио смртну , чак ни робију ), пошто је за време окупације радио на пошти. Ваљало је преживети, али је добио стигму колаборационисте, срећа у тетку и сестру од исте (госпођица Вера и мајка јој ), код којих је дотрајавао и умро.

Између два рата, позоришна, ликовна и музичка критика, поезија, драма, свеприсутан и значајан. Са Винавером покренуо едицију "Албатрос", да би умро анониман.
У Мађарској су тада у новинама објавили како је у Зрењанину, тј Нођ Бечкереку преминуо пријатељ и саборац Ади Ендреа, Тодор Манојловић!

Зрењанин после свега има књижевну награду са његовим именом.

Капор помиње како је млађан у посети рођацима колонистима седео са неким друштвом у хотелу "Централ" у Зрењанину. Онако полетан и мало надобудан, распричао се о уметности и уметницима на Западу. За столом поред, седео је офуцани стари господин, цедио кафу (или чај?), па није издржао већ за неке ствари исправио млађаног Момчила.
-Шта Ви знате?
-Како да Вам кажем, млади господине, сви поменути су ми били бар познаници, већина пријатељи, и није било како Ви кажете!

• 3Ovo se svidja korisnicima: voja64, Bane san, amstel2
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Добро, бар су му се Зрењанинци одужили. Не знам да ли је то довољно (мала сцена се још увек зове по њему?), али ето, неко се сетио. Иначе, у Зрењанину имам доброг другара Виорела Флору, сина много славнијег Раду Флоре, онда Јашина , итд...

• 5Ovo se svidja korisnicima: voja64, Sirius, amstel2, dolinalima, natrix
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Познајем Виорела, а тата Раду је основао групу за румунски језик и књижевност на Филолошком.
Изнедрио је овај град много уметника свих грана, ко би набројао.
Од глумаца, само (за мене ) млађе генерације, Брстина, Жировић, Шаргин...
Како сам предуго био гастарбајтер у престоници, морам поново да упознајем родни град и суграђане.

• 4Ovo se svidja korisnicima: voja64, Bane san, Skywhaler, natrix
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Bane san ::
...Између осталог, о друштву које је седело пред хотелом "Москва": Дероко, Андрић Иво, Станислав Винавер, Тодор Манојловић, Сибе Миличић, Густав Крклец, "мали" Црњански, наилазио би им и Тин Ујевић...

Кажи какво је то друштво за кафенисање било...То се више неће видети у престоници

А ко да си знао да поменеш Тодора Манојловића.Њега сам,као следећег планирао да убацим овде у "Најзнаменитије..."

• 3Ovo se svidja korisnicima: Sirius, voja64, amstel2
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Прву сам купио на Сајму пред корону (Службени гласник, била сајамска багатела ), аутор се баш потрудио, а друга је изгуглана, нисам ни знао за њу.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Висарион Павловић, епископ бачки. Родом је био из Сент-Андреје. Оснивач је Латинско-словенске школе у Новом Саду 1731. која је имала ранг ниже реалне гимназије, као и прве градске болнице 1741. Школа је знатно допринела формирању нараштаја српске грађанске интелигенције у Војводини. У њој је извесно време предавао и Јован Рајић (1763-1767). Књиге су углавном прибављане из Русије. Саградио је 1741. владичански двор у Новом Саду, који је разорен приликом страховитог бомбардовања Новог Сада 1849. Данашњи владичански двор бачких епископа саграђен је 1901. по пројекту Владимира Николића, на месту старог, у Змај Јовиној улици. Павловић је важио за енергичног, па и преког човека, али је био и веома предузимљив. На месту бачког епископа наследио га је Мојсије Путник.