Najznamenitiji Srbi (početak XII - kraj XX veka)

• 3Ovo se svidja korisnicima: Sirius, voja64, amstel2
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Како се само један пријатељ згражавао на Винаверово "Тетка Десанка која пише болећиве стихове...", у "Нова пантологија пеленгирике" (1922).

• 6Ovo se svidja korisnicima: Bane san, voja64, dolinalima, amstel2, Skywhaler, Kaplar2
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Bane san ::Како се само један пријатељ згражавао на Винаверово "Тетка Десанка која пише болећиве стихове...", у "Нова пантологија пеленгирике" (1922).

Винавер је гигантски песник и један од наших највећих књижевно-критичких зналаца. Увек из другог плана, стога га и данашњи полуинтелектуалци заобилазе, а требало би да погледају часописе које је он уређивао и шта је све написао, превео. Имам неколико примерака (откупљено за лепе паре у некадашњој антикварници код ''Геце'') часописа ''Ошишани јеж''. Дипломата, полиглота, ратник и зналац у рангу Црњанског и Андрића.

• 6Ovo se svidja korisnicima: Sirius, voja64, dolinalima, amstel2, Skywhaler, Kaplar2
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Да је само превео Раблеа, па је довољно, а камо ли остало.
Још је био један од 1300 каплара, Солунац, као резервни официр у "офлагу", ма живот за добар филм.

• 2Ovo se svidja korisnicima: voja64, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Димитрије Тирол (1793 — 1857), српски књижевник, преводилац, издавач, лингвиста, новинар. Рођен је у Чакову у Банату (данас Румунија).
Био је управник српских школа у Темишвару.

Маја месеца 1841. године у Београду је основано Друштво српске словесности (ДСС, изворно: Дружтво Србске Словесности),за које се Димитрије П. Тирол одавно залагао. Постао је члан Друштва и обављао дужност благајника. Априла 1842. Тирол је постављен на чело државне штампарије Србије.

Био је издавач и приређивач алманаха и календара: "Банатски алманах", "Нови забавни календар", "Уранија". Сарађивао је са Димитријем Давидовићем у "Србским новинама", "Забавнику". Уређивао је "Новине читалишта београдског". Објавио је и "Немачку граматику: за употребленије србске младежи".

Године 1822. Тирол је на пример превео Вукову „Граматику на немачки језик, без тога да је његово име наведено на издању (Лајпциг, Берлин 1824).

Димитрије је 1828. године основао заједно са архимандитом Павлом Кенгелцем и др Ђорђем Чокрљаном, Содружество љубитеља књижества србског у Темишвару. Друштво је забрањено 1831. године.

• 2Ovo se svidja korisnicima: Bane san, Sirius
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ксенија Атанасијевић (1894 — 1981), филозоф и преводилац, прва жена доцент и прва жена која је докторирала на Београдском универзитету 1922. године Дипломирала је чисту философију са класичним језицима. Била је преводилац класичних философских дела.

Има 28 година када брани своју докторску тезу Бруново учење о најмањем. Енциклопедија Британика увршћује у своје одреднице њен докторски рад о Ђордану Бруну као релевантну литературу за схватање Брунове мисли.

За време Другог светског рата, Ксенија Атанасијевић одбија да потпише чувени Апел београдских интелектуалаца, па је Гестапо хапси.
После завршетка рата, нове комунистичке власти је хапсе. Из комунистичког затвора је изашла лишена само грађанских права, а све њене књиге стављене су на листу забрањених.

Највећа српска жена мислилац, чија је главна тема проблем зла у појединцу и друштву, умире 1981, у својој 88. години. Сахрањена је на београдском Новом гробљу са супругом Миланом Марковићем, парцела 10. Крајем 1980-их, њена гробница је уништена, а гробно место прекопано и продато новим власницима

• 2Ovo se svidja korisnicima: Bane san, Sirius
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ђорђе M. Станојевић (1858 — 1921) био је српски физичар, професор Велике школе, професор и ректор Београдског универзитета.

- Објавио је неколико научних радова из астрофизике у издањима Париске академије наука. То су први научни радови из астрономије уопште код Срба
- Заслужан је за увођење првог електричног осветљења
- Заслужан је за изградњу првих хидроелектрана у Србији: Ужице на Ђетињи, Вучје на Вучјанци, Ниш на Нишави, Велико Градиште на Пеку, Власотинце на Власини, Ивањица на Моравици и Зајечар на Тимоку.
- Конструисао је и Београдску термоцентралу.
- Заслужан је и за прво демонстрирање радија 1908. године у Београду.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Михаило Бјелица (1933-2007), новинар, професор, историчар српског новинарства.

Истраживао је прошлост журналистике и масовних комуникација. Дипломирао је књижевност и докторирао на Филозофском факултету у Београду на тему Политичка штампа у Србији 1834–1872. Новинарством је почео да се бави 1960. године као сарадник новосадског недељника Трибина.

Од 1962. године радио је у Југословенском институту за новинарство, најпре као сарадник и уредник, а затим као руководилац научно-истраживачког сектора, главни и одговорни уредник часописа Новинарство, научни саветник и директор Института.

Предавао је историју новинарства у Југословенском институту за новинарство, на Филозофском факултету и Факултету политичких наука. Био је члан Удружења новинара Србије од 1971. године. Добитник је Награде за животно дело Савеза новинара Србије и Црне Горе.

Један је од уредника "Лексикона новинарства" и књиге "Два века српског новинарства".

Аутор је и више других значајних дела из историје српског новинарства :
- "Велике битке за слободу штампе"
- "Хроника српског новинарског удружења 1881-1941"
- "Штампа и друштво"
- "Историја новинарства"
- "Медији и политичка моћ"
- "Новинарство у теорији и пракси"

• 3Ovo se svidja korisnicima: natrix, Sirius, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Христофор Жефаровић (1690-1753),сликар, зограф, бакрорезац и калиграф.

Рођен крај Дојранског језера у данашњој Македонији, себе је називао „илирико расијанским (српским) зографом. Није познато у којем је месту и у којој зографској школи изучио зидни живопис, али је тридесетих година XVIII века, када је кренуо на север, већ био обучени живописац, а вероватно и иконописац. Школа из које је изашао још увек се држала схватања средњовековног сликарства, али је приметно и попуштање строге дисциплине, слободније изражавање и прихватање западноевропских утицаја.

Као један од најзначајнијих родоначелника новије српске уметности, Жефаровић је у првој половини XVIII века, „највише допринео да се у српској уметности превазиђу застарели, и већ потпуно осиромашени, облици средњовековне традиције и да се уметност упути у правцу нових, барокних стремљења.

До првих Жефаровићевих бакрореза, српски графичари су познавали само технику дрвореза, држећи се махом традиционалних стилских и иконографских решења, док су бакрорези били познати претежно као листови набављани из Русије, или они које су српски архијереји поручивали код аустријских гравера.“

Стематографија Христофора Жефаровића, позната и по поднаслову као „Изображеније оружиј илирических“ је бакрорезна збирка стихова, гравира и хералдичких симбола, издата у Бечу 1741. године. Иако невелика по обиму, она је једна од најдрагоценијих српских књига у 18 веку због порука које су одраз културно-уметничких и национално-политичких тежњи српског народа у Аустрији тога времена.

• 2Ovo se svidja korisnicima: natrix, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Марија Мара Росандић, рођена Богдановић (1883 ̶ 1954) била је прва жена школовани фотограф у Србији и југоисточној Европи.

Њен лик и дело нису познати широј јавности, иако је била и супруга великог вајара Томе Росандића ̶ аутора скулптуре „Играли се коњи врани и са њима див јунаци“ (1939), која се налази испред Народне скупштине Србије, чија је готово сва дела зналачки снимила. Када је упознала Тому Росандића била је прва жена уметнички фотограф на Балкану, што је за оно време – почетак XX века. било револуционарно, и врста бунта против устаљених навика грађанског друштва. 1912. године удаје се за Росандића и заједно одлазе у Беч. Мара је оставила на стотине уметничких фотографија које су веродостојна сведочанства времена, људи и догађаја. Свој сензибилитет исказила је у десетинама уметничких дела примењене уметности која су дала посебан печат њиховој кући на Сењаку. Њихова кућа је данас Музеј Томе Росандића.

Фотографски је портретисала и београдску елиту после Првог светског рата, у време када су сценом зрачили Црњански, Војновић, Краков, Жанка. Била је блиска и са краљевском породицом, као њихов пријатељ али и уметница коју су веома поштовали.Њени портрети – фотографије Краљице Марије, са тек рођеним престолонаследником Петром, искоришћени су као предложак за штампу серије разгледница, а објављивани су и у новинама „Илустровани лист".

Мара Росандић и њено дело битни су у музеолошком контексту јер употпуњују садржај Музеја Томе Росандића. Мара је снимала Росандића, његова дела, путовања и изложбе, колеге уметнике и савременике. Била је и плодан примењени уметник у области текстила, чије су таписерије, завесе и столњаци дали лични печат амбијенту њихове куће

• 3Ovo se svidja korisnicima: voja64, Sirius, natrix
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Тодор Љ. Павловић (Јагодина 1876– северна Албанија 1915) спада у ред најспособнијих и најзаслужнијих српских официра XX века.

Павловић је био први српски официр који је докторирао на Сорбони, а његова дисертација изучавана је у француским војним школама и први грађанин Србије који је добио легију части из области друштвених наука (почетком 1914).

Дипломирао 1909. на социолошко-педагошком одсеку Високе школе друштвених наука у Паризу (École des Hautes Études Sociales) са темом Друштвени развитак и војска: еволуција војне дисциплине)), а докторирао је темом из војне социологије (Демократски идеал и војна дисциплина – L’Idéal démocratique et la discipline militaire) на Сорбони (1911).

Дисертација је одмах штампана у Паризу, постала део обавезне литературе у француским војним школама и уврштена у библиотеке многих земаља (Универзитета у Мичигену и великог броја унивезитета у САД).

Павловић је био трупни официр и истицао се организационим способностима, ауторитетом и личном храброшћу. Један је од хероја Кумановске битке (1912), одлучујуће је допринео освајању Једрена (1912), ноћним нападом на бугарски 55. пешадијски пук онемогућио је непријатељски противудар на крају Брегалничке битке (1913), рањен је као командант 2. прекобројног пука у бици на Мачковом камену (1914), још неизлечен, по својој молби, вратио се у борбу као командант 3. пешадијског пука и још једном се истакао у Колубарској бици (1914), са својим пуком је пружио снажан отпор бугарској војсци код Лесковца и тиме омогућио Качанички маневар (1915). Приликом повлачења преко Албаније (1915) био је у заштитници пука и том приликом је и погинуо, а да његови саборци нису успели да га сахране.