Najznamenitiji Srbi (početak XII - kraj XX veka)

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Они који су допринели култури и уметности,су тако скрајнути ,да непријатељ не би нашао замерку.

Један Рајко Мамузић, који је поклонио друштву,збирку од 438 уметничких дела...

Па Лазар Возаревић ,сликар,чија се дела налазе у значајним збиркама Дејвида Рокфелера,Паула Флокермана , Тервизана , Пинакотека Метрополитана у Барију, Вила Лобоса(Највећи бразилски композитор) ,Филипа Будета...

Поред Лазара Возаревића,треба додати и име Александра Томашевића.Они су свој савремени ликовни израз базирали на осам векова српске традиције. Оба су без монографије.Уместо две омање књижице у издању УЛУС-а ова два велика српска уметника заслужују реперезентативне монографије, чије појављивање се, нажалост, не назире ни на далеком хоризонту.

Ота Лога,ћемо пронаћи у укрштеницама, али не и у књижарама . Од академика нема је ни Оташевић, ни Тодор Стевановић. Монографије нема нико из “Медиале” изузимајући Ољу Ивањицки, али ни ту се нико посебно није бавио њеним почецима - скулптуром, авангардним радом
Па редом Матија Вуковић,академик Никола Кока Јанковић,Тома Росандић..
Можда је и изашла монографија од набројаних,нисам у току.

• 3Ovo se svidja korisnicima: voja64, amstel2, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Овог човека сам познавао лично, стицајем разних околности. Он, који је свој животни и радни век провео по најелитнијим местима (Сорбона, САНУ, итд), задржао је свој моравски акценат, а све нас, чим би видео у индексу да смо око Мораве, сместа је другачије гледао...
Радомир Лукић. Можда је само то довољно, али набацићу и неки податак. Ево једног за који знају само Пожаревљани - дуго су Павле Савић и он били нераздвојни тандем на челу САНУ - а обојица ученици наше гимназије. Иначе, легендарне су његове досетке и ''препуцавања'' са студентима. Никада није замерао нити био злопамтило ако га је неко надмудрио.

(Милошевац, 31. август 1914 — Београд, 31. мај 1999) је био члан Српске академије наука и уметности, редовни професор Правног факултета Универзитета у Београду, теоретичар правних наука, оснивач катедре за филозофију и социологију права.
Рођен је и одрастао у скромној сељачкој породици. Дипломирао је на Правном факултету Универзитета у Београду 1937. године, на који је, по сопственој причи, због мањка новца долазио само на испите. Две године касније докторирао је на париској Сорбони одбранивши дисертацију Обавезна снага правне норме - проблем објективног права. Занимљиво је да се Лукић на одбрани докторске дисертације појавио у српској, шумадијској, народној ношњи, што је изазвало чуђење код чланова комисије, а након тога је уследило Лукићево питање „Да ли желите да браним рад на француском или енглеском језику?"

Пред Други светски рат, 1940. године, избором у доцентско звање започиње универзитетску каријеру на Правном факултету Београдског универзитета. Био је предавач и у Греноблу, Паризу, Ници, Варшави, Москви и Келну. У САНУ улази 1971. године као дописни члан.

Међу студентима је словио за строгог професора који су се више од петице прибојавали његових врцавих досетки. Ретко се појављивао у јавности.

Сахрањен је у родном Милошевцу, где основна школа носи његово име.

• 2Ovo se svidja korisnicima: voja64, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Sirius ::Две године касније докторирао је на париској Сорбони одбранивши дисертацију Обавезна снага правне норме - проблем објективног права. Занимљиво је да се Лукић на одбрани докторске дисертације појавио у српској, шумадијској, народној ношњи, што је изазвало чуђење код чланова комисије, а након тога је уследило Лукићево питање „Да ли желите да браним рад на француском или енглеском језику?"



Које самопоуздање...подсети ме на пол.комесара Владимира Јулијановича.Воја је поставио ову слику на теми "СССР против осовине сила"
voja64 ::
Na slici koja datira 20.septembra uz nemačke generale i desno prisutni Hajnc Guderijan lično je polit kom 29 tenkovske brigade Vladimir Julijanovič Borovicki.(1909-1998).podnosi ultimatum o povlačenju a ta tenkovska brigada je sutra dan trebala da uđe u Brest milom ili na tenkovima.
Sutra dan 21.Septembra 29. tenkovska brigada na čelu sa Semijonom Krivošejevom je ušla u Brest iz kog su se do jutarnjih sati nemci povukli.

Na prvu mi je sinulo Sam protiv sile...

• 3Ovo se svidja korisnicima: amstel2, Sirius, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

amstel2 ::Добривоје Божић( 1885 - 1967),српски инжењер и конструктор најбоље светске аутоматске ваздушне кочнице на железницама.
Студирао је Карлсруеу и Дрездену, у Немачкој. Професор му је био и Рудолф Дизел, чувени конструктор мотора. По окончању студија 1911. вратио се у Србију.
"Кочница Божић" је у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца усвојена 1922. а кад је Међународна железничка унија прогласила тај уређај бољим од свих дотадашњих 1928. усвојена је и у другим земљама. Божићева кочница непревазиђена је по једноставности конструкције, лакоћи руковања и снази деловања. И најсавременије железничке кочнице су усавршене копије "Кочница Божић".
У Србију се инжењер Божић вратио 1964. из емиграције у САД где се налазио од Другог светског рата.
За време Другог светског рата Добривоје и његова супруга Радмила, пребегли су са сином Драганом (рођен 1935) у Канаду. Пошто је, након одласка преко океана проглашен за издајника, државна власт је Добривоју Божићу одузела сву имовину.
Породица Божић је до емиграције живела у породичној кући у Крунској 69 у Београду. Након доласка Немаца, породица је протерана да живи у подруму виле. Божићи су, осим сина, имали и ћерку Весну која је умрла 1941. од упале слепог црева.

Након што је Добривоје Божић проглашен за идајника, одузета им је сва имовина, међу којом и породична кућа. Кућом тренутно располаже општина Врачар, а у њој се налази седиште Демократске странке.Током 2014. године завршен је поступак реституције и вила је враћена наследницима.

Dobrivoje Božić je inače poreklom iz okoline Raške i time je jedini pronalazač/naučnik te veličine koji je rođen južno od Dunava. Kočnica nije prvo pravljena u Jugoslaviji iako je svoj pronalazak prvo nudio domaćim fabrikama. Kad su ga svi ovde odbili, patent je dao, ako se ne varam, Westinghouse-u.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ђорђе Ђока Јовановић (1861 - 1953) ,вајар и академик

- први српски академски вајар
- један од оснивача Уметничке школе,претече Уметничке академије
- један од оснивача сликарског друштва Лада
- један је од оснивача Удружења ликовних уметника Београда
- највећа дела,споменик косовским јунацима у Крушевцу, Милошу Обреновићу у Пожаревцу,медаљони на Дому Народне скупштине...

Целокупна хералдичка декорација,на Дому Народне скупштине Републике Србије, предвиђена изворним пројектом, као и скулптурална пластика није изведена. Једини реализовани пластични украс представљају медаљони са представом Атене и ликовима Перикла, Демостена и Цицерона на бочним ризалитима.(Ризалит је средњи или бочни део зграде који излази по целој висини из лица прочеља зграде )

• 2Ovo se svidja korisnicima: voja64, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Вукосава Вука Велимировић (1888 - 1965) прва жена академски вајар у Србији

О њеној величини говори и то,да је позвао оснивач модерне Турске, Мустафа Кемал Ататурк, и она је одрадила његов портрет.Затим, добила је понуду да одради споменик Републици Турској.

У Италији,једној од колевки вајарства,поред немилосрдне конкуренције,победила је на натечају и израдила бисту италијанског баритона Матије Батистинија,краља баритона крајем 19-ог века.

Од осталих радова треба поменути,портрете руске емиграције, француског племства, и уметнике као што су бас Фјодор Шаљапин, Жозефину Бекер. Током свог боравка у Шпанији, урадила је велики број портрета маркиза и интелектуалаца.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Момир Коруновић (1883 — 1969) ,зачетник савременог српско-византијског стила, који је једини архитектонски оригинални стил који је настао на овим просторима.

- Маршалат Краљевског двора, његов најрепрезентативнији објекат, срушен 1957. године
- Споменик Капетану Кочи и његовим друговима у Текији
- аутор је 30-так соколских домова у Србији
- спомен-костурница на Зебрњаку,коју су порушиле бугарске снаге на самом почетку ДСР
- спомен-костурница на Мачковом камену
- градски центар за физичку културу „Стари ДИФ“
- зграда поште на железничкој станици у Београду,која је срушена током Бомбардовања Београда
- више десетина цркава

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Јеленко М. Михаиловић (1869 – 1956) ,оснивач Сеизмолошког завода у Београду.

Радио је на формирању сеизмолошке службе Краљевине СХС, а као представник Србије имао је сва права службеног делегата у Интернационалној сеизмолошкој комисији.
Био је члан Сеизмолошког друштва Италије, Немачког геофизичког друштва и члан Шпанског астрономског друштва.

Објавио је 195 научних публикација од којих је и неколико уџбеника, углавном из физике.
За педагошки и образовни рад одликован је орденом Светог Саве 3. и 4. степена, за заслуге у ратовима 1912–1918. Албанском споменицом и сребрним орденом

• 2Ovo se svidja korisnicima: Bane san, voja64
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Илија Ранимир (1821–1901),први српски зубар

- један од петнаесторице оснивача Српског лекарског друштва, 1872. године у Београду, најстаријег лекарског удружења на Балкану, и једног од најстаријих у свету.

- заједно са својом супругом Катарином основао је Фонд Илије и Катарине Ранимир. Своју кућу у улици Краљице Наталије бр. 42 у Београду и сву имовину од тадашњих 860.845 динара завештали су Срском лекарском друштву и за стипендирање сиромашних студената.

Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Његов гроб је 1950. године прекопан, јер нико није плаћао одржавање гробнице.

Свашта нам се догађа, али не могу да верујем да једна таква наша величина може да се загуби.

• 2Ovo se svidja korisnicima: Bane san, voja64
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Христифор Црниловић (1886 - 1963) српски сликар и истраживач традиционалне културе

- одлази у чувену сликарску школу Ристе и Бете Вукановић у Београду
- наставља школовање на академији у Минхену
- добровољно је учествовао у Балканским ратовима и Првом светском рату
- један од 1300 каплара
- Између два светска рата прикупио је највећи део вредних предмета, док је радио као наставник Скопљу.
- његова етно збирка је данас изложена у Манаковој кући у Београду
- оставио је преко 2000 предмета
- оставио и 1.600 фотографија људи и предела са југа Србије и Македоније
- оставио свеске рукописа и скица на - 21.500 страна.
- последњи динар од своје наследничке плате одвајао је како би потомству оставио значајне белеге српског трајања ,богата етно збирка од ношњи, накита, посуђа, алата прикупљена је његовим рукама.

За све је имао заједнички одговор, у четири речи: “Ко издржи, нека прича”. Тако је поднео и смрт брата Александра, који је остао у беспућу Албаније (Христифор Црниловић је, касније, у априлском рату, 1941. изгубио и последњег брата - професора Уроша).

Ново време, упркос тој тишини, није марило за старе ратнике. Њихове Албанске споменице, Карађорђеве звезде, ордење Белог орла и круне, проиграла је, као и многи потомци одликованих, који нису памтили, па им се историја поновила.
Умро је намучен. Гладан. У највећем сиромаштву. Сахрањен је у родном Власотинцу, како је и желео.