Надбискуп београдски Станислав Хочевар позвао је данас поново лопова који је украо ствари из његовог аутомобила пре неколико дана да их врати.
Хочевар је објаснио да су украдене ствари које за лопова немају никакву вредност, али, имају велику вредност за њега самог и Католичку цркву.
- То је пре свега палијум који је посебни део литургије којег папа искључиво испоручује митрополитима. То се носи и са тим се иде у гроб. Не дај Боже да уђе у историју да је Београд спречио ношење тога знака заједништва унутар читаве цркве и унутар митрополије, тј. наше надбискупије. Ту још има сличних предмета симболичког карактера - наводи Хочевар.
Он је рекао да је познато да је лопов разбио стакло на његовим колима, да је био у рукавицама и да није оставио никакве трагове и хвали рад београдске полиције.
- Полиција поступала изванредно брзо и квалитетно, професионално. Све су одмах истражили и ...
Брука српске културе која траје 30 година(Да је једина )
Због неодложних радова на поправци зграде музеј ће до даљег бити затворен за публику... - натпис је који стоји већ више од 30 година на, сада потпуно пропалој и запуштеној кући у којој је некада био Музеј Надежде и Растка Петровића, великана наше уметности који су својим делом задужили народ и културу ове земље. Како им узвраћамо? Ко је надлежан и одговоран? Зашто се ништа није учинило како би се спасила кућа? Само су нека од питања на које смо покушали да добијемо одговор.
У Улици Љубомира Стојановића у Професорској колонији у Београду на зарђалој капији, затвореној ланцем и катанцем стоји табла: „Меморијални музеј Надежде и Растка Петровића“. Подигнете поглед и видите све, само не здање које би могло да личи на културну институцију, пре на напуштену кућу из књиге Стивена Кинга. Фасада је уништена и већим делом прекривена флекама од влаге и буђи и растињем које се дивље шири. Дрвенарија је трула, прозори зјапе отворени, крила од желузина шкрипе на ветру, док исцепане завесе вијоре из њих....
Крагујевац је дао плац за Палату правде у замену за зграду Окружног суда
Чему ће служити велелепно здање некадашњег Окружног суда у Крагујевцу
Крагујевац је добио Палату правде, где су усељени сви судови и тужилаштва. Чему ће служити велелепно здање некадашњег Окружног суда још увек се не зна.
Годинама уназад јавност у Крагујевцу спекулише на ову тему. Било је идеја да се са изградњом новог објекта за судове, Општински и Окружшни и тужилаштва, зграда Окружног суда пренаменује.
Неки су мислили да би то био идеалан простор за зграду Народне библиотеке, која ради у неусловном простору и на више локација и нема депо. Други су, пак, били мишљења да је зграда погодна за позориште.
Трећа “школа мишљења” заговарала је став да би у ово здање поред Библиотеке, требало уселити Историјски архив и Завод за заштиту споменика, који такође већ деценијама раде у ненаменским објектима.
Било је мишљења и да би у тој згради могао бити отворен неки музеј.
Сигурно је и још једно, фасада је почела да се урушава, пролаз пешацима дуж фронталног дела зграде није дозвољен и ограђен је скелама, док степениште некадашњег Окружног суда излази директно на коловоз.
Тужна слика здања из којег се су први пут у историји чули тактови марша “На Дрину” Станислава Биничког, места где се налазила Врховна команда српске војске 1915. године када је Крагујевац био ратна престоница Србије.
Споменик са епитафом "Били смо само деца", у београдском Ташмајданском парку, у знак сећања на 79 страдалих малишана, подигнут на прву годишњицу НАТО агресије на СРЈ, поново је оскрнављен!
По други пут од када су "Вечерње новости" поставиле овај споменик, 2000. године, вандали су одломили бронзану бисту девојчице са лутком, извајане по лику трогодишње Милице Ракић из Батајнице, која је погинула седећи на ноши, током ваздушног напада 1999. године.
Како су за "Новости" потврдили у ЈКП "Зеленило Београд", чувар је у четвртак увече, у току редовног обиласка парка, видео да недостаје скулптура.
- Недостајући део пронашао је у близини, у жбуњу. На срећу, фигура није оштећена. Склонили смо је у просторије "Зеленила" и у току следеће недеље биће враћена на споменик - каже у овом градском предузећу.
Идејно решење за споменик дао је вајар Остоја Балкански, а скулптура по лику мале Милице урађена је у ливници "Јеремић". Био је то поклон "Вечењих новости" и наших читалаца граду, у знак сећања на сву невину децу убијену током агресије 1999. Само неколико месеци после постављања, лопови су први пут однели бронзану скулптуру девојчице. Никада није откривено ко је починилац, нити где је она завршила.
Нишка тврђава, симбол града стар око два миленијума, пропада због зуба времена и - немара
Лоша вест је да се на супротној страни растиње толико "одомаћило" да је начело бедем и оставило видљиве трагове урушавања.
Притом, комплекс од безмало 60 хектара - опасан зидинама које су оставили турски освајачи - од 1948. је споменик под заштитом државе, па већница Адриана Анастасов, која је задужена за туристичку промоцију Ниша, најављује да ће локална самоуправа учинити све како би сви који су задужени за њено одржавање најзад почели да раде свој посао.
- Током састанка са представницима Завода за заштиту споменика и јавних предузећа, договорили смо хитне кораке...
Ко зна колико оваквих има по Србији.Овај макар не руши(?),не скрнави.
Само се питам ,шта раде археолози и ова банда из министарства,републичког и покрајнског завода,те ови бандити из градских завода за заштиту широм србистана!?
У Културном додатку „Политике” од 19. фебруара прочитала сам веома инспиративан и лепим језиком написан текст госпође Гордане Бекчић о Милици Стојадиновић Српкињи „Фрушкогорка надземаљских очију”. Обраћам вам се у жељи да изнесем неколико чињеница о кући Милице Стојадиновић Српкиње која се налази у главној улици Врдника, у селу, коју већ три године гледам у очајном стању.
Распитивала сам се зашто је то тако и има ли наде да се поправи и претвори у место окупљања људи којима је стало до културе, где би се одржавале вечери поезије и књижевности. Добила сам одговор да од тога нема ништа. Општина не жели, не може или неће да нађе средства да се та кућа спасе од урушавања и да се претвори у лепоту културног живота.
Поред куће постоји и табла на којој пише ко је ту живео, мада сумњам да је гости бање виде и читају, а посебно они који хрле на брдо, у луксузно етно-село „Врдничка кула”. Сматрам да су овакав немар и нехат према културном благу недопустиви.
„Да нијесам владика, ето кнегиње Црној Гори”, остале су Његошеве речи о Милици Стојадиновић Српкињи.
„То што смо је имали, а нисмо је ценили, не говори о њој”, дивно је написала Гордана Бекчић. А тај однос се, нажалост, ни до данас није променио.
Током радова на магистралном путу Куршумлија-Мердаре, багери су срушили део брда са археолошким налазиштем, на коме је тврђава Марина кула из 15. века, под заштитом Србије као културно добро од великог значаја. На срећу, тврђава Маре Бранковић остала је нетакнута, али је уништен део подграђа које археолози никада више неће моћи да реконструишу.
Тврђава коју је подигла ћерка деспота Ђурђа Бранковића, српска принцеза Мара, налази се на узвишењу два километра источно од Куршумлије код села Кастрата. И поред архитектонских остатака и познатих историјских података, законом заштићен значајни споменик никада није заиста истражен.
На највишем врху шумовитог и тешко приступачног брда налазе се остаци Горњег Града, неправилне четвороугаоне основе...
У надлежном Заводу за заштиту споменика културе у Нишу још нема званичних вести о рушењу налазишта.
Требало је водити рачуна и о томе да геометри изађу на терен и провере колико се ушло у ужу зону културног добра. Ако је уништено културно добро или добро које ужива претходну заштиту, то је кривично дело по нашем Кривичном законику, Члан 212. који јасно каже да, без обзира на висину причињене штете, када се оштети културно добро, а то су и локалитети у зонама које нису званично проглашене за културно добро, следи кривично гоњење по службеној дужности. Када дође до оштећења објеката могуће је поправити штету, новцем надокнадити штету, али слојеви богате историје око Марине куле поправку немају, заувек су уништени.
Уз деконтаминацију на простору некадашње Вискозе, град би могао би да добије нов културни дистрикт, модеран канцеларијски простор, а можда чак и музеј.
Фабрика је умногоме допринела и визуелном идентитету Лознице, као својеврсна капија града која се види из различитих насеља.
У том смислу, доминантан утисак остављају фабрички димњаци који су представљали печат некадашње индустријализације, грађени спретним рукама нашироко познатих Црнотраваца.
Неки од њих изведени су употребом опеке, док су поједини израђени у техници бетонских силоса. Врх највишег међу њима освајали су поједини грађани, висок је 120 метара и као осталих 7, има највећи пречник у основи који се затим сужава ка врху.
Познато је да је непосредно након затварања фабрике, 2006. године покрадено 330 дизни од злата и платине, укупно 15 килограма овог материјала. Притом, из фабрике је изнето све што је могло да се прода у виду секундарних сировина.
Уколико је могуће спровести мере деконтаминације, промена намене простора можда би могла да оживи лознички Чернобил.
Попут идеја ревитализације ранжирних станица у Новом Саду и Београду или обновљене новосадске Свиларе, на месту старог фабричког комплекса Лозница би могла да добије нов културни дистрикт, савремен канцеларијски простор, можда чак и музеј.
)
