pozoriste

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Lomova ::Sirius :: Ne bih stajao na stranu jedne ili druge.
Nisam te ni čikala u tom smislu, nego tek onako, da bi se raspričao. Zanimljivo je uporediti jer si obe skoro gledao. Naravno da je nezahvalno jer ne možeš do kraja biti objektivan (mada svaka čast na komentaru). Izvini, ako si ovo shvatio kao provokaciju. Garantujem da je daleko od toga.

Izvini ti ukoliko je moj komentar imao tu intonaciju. Nisam ni trenutka pomislio da me čikaš, mada bi se mnogi lako i rado svrstali, kao što to (često) nažalost i čine. U pozorištu ne sme, naravno , da bude navijanja jer ono stvarno ne vodi nikuda. Voleo bih da imam jednu ličnost (ili bar upola) kakva je Slaja jer bi sa ovim mojim klincima napravila ršum. S druge strane, draga mi je ova njihova nešlifovanost, odsustvo manirizma i iskrenost. ''Kao iz usta deteta'', što rekoše Italijani. Nisu prepredeni, nisu lukavi - jednostavno, igraju se.
Čini mi se da taj kredit još nisu potrošili,a rekao bih da ta vrsta svežine i neposrednosti (netačno bi bilo da kažem iskrenosti) nedostaje Slajinom ''Epitafu''. Ne mogu da zaboravim da sam se od Kragujevca do kuće smejao posle ''Epitafa''. Onda su na festival došli napregnuti, stegnuti i pomalo nervozni. Ko bi ga znao, i to je pozorište. Umeće Slaja i s tim da se izbori. Kao što meni ostaje da ovu decu išlifujem a da prilikom tog šlifovanja ne skinem originalnu boju...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Darstellerina ::Drago društvance, pozdrav! Ovih dana me nema jer pomalo pratim Sterijino pozorje. Bilo bi mi drago da uporedimo utiske, ako još neko ima priliku da boravi ove nedelje u Novom Sadu...
@Stepski,
Ljosa je jedan od mojih omiljenih pisaca, recimo da je "Tetka Hulija i piskaralo" jedan od mojih omiljenih romana, a "Lepe oči, ružne slike" je doduše i jedini Ljosin dramski tekst koji sam čitala. Čitala sam ga pre dve godine, mislim, ali utisak je još uvek prilično svež. Izuzetna rasprava između čuvenog likovnog kritičara (uglađenog homoseksualca) i mladog mornara kojeg devojka, mlada slikarka, napušta zbog negativne kritike koju joj je taj kritičar uputio nakon njene prve izložbe. Po meni, odličan tekst. Govori o ličnim i sposobnostima ostalih ljudi (u prvom redu kritičara) da prepoznaju talenat, o tome šta je talenat uopšte, o ambiciji, upornosti umetnika, o nadmenosti i slabosti, o sujeti i ironiji koja se često prepoznaje kod neuspelih , neostvarenih umetnika, a koji zbog toga postaju kritičari, o homoseksualizmu, o hrabrosti u ljubavi, o ludosti zbog ljubavi...
Možda je sud subjektivan jer zaista volim Ljosin stil, ali tekst mi se izuzetno dopao. Ne znam kako bi izgledao na sceni jer je u velikoj meri verbalan, ali je toliko bogat unutrašnjim radnjama da ne verujem da može biti dosadan... Kako je samo zanimljiv lik te devojke... Ma, sva tri lika su odlično napisana...
Moram da pozdravim svakog ko voli "Tetku Huliju..."najduhovitiju knjigu na svetu!

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Sme li na ovoj temi da se najavi neka predstava ili ... ?

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Naravno, tome i služi...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Nije me mrzelo da pročitam sve postove na ovoj temi još jednom...

Bilo je tu dobrih pitanja i lepih mišljenja, ali i ortodoksnih i impulsivnih budalastina koje treba očistiti.Neverovatno, koliko čovek može da odraste i razvije se za godinu ...dve ... a tek tri...
Pokušavam da napravim sintezu i da nastavim u nekom korisnom pravcu

Lomova ::
Sirius, eto zadatka: s jeseni da okupimo zainteresovane i odgledamo zajedno bar Derviša.

Odgledaste li ovog "Derviša" zajedno ?

Dopuna: 14 Okt 2009 16:00

Dakle,vreme je da se uozbilji mlada dama dum_dum

1. Šta je to pozorište ?
2. Zbog čega ljudi idu u pozorište ?

Da li ste o tome razmišljali o tome u skorije vreme ?

Citiraću neke autore:

- Pozorište je susret
- Pozorište je hram
- Pozorište je sukob

Koja je osnovna funkcija pozorišta....oduvek ?

Pozorište je, dragi moji, mesto na kom se ljudi okupljaju da bi stvorili zajednicu i potvrdili smisao postojanja.
U publici su uvek istomišljenici.
Ljudi ne dolaze u pozorište da bi nešto promenili već da bi potvrdili svoje stavove.

Osnovni razlog zbog kog ljudi dolaze u pozorište je stalna borba da se održi zajednica i ljudi dolaze da bi bili s drugim ljudima... ma šta se davalo na sceni.

Dakle, pozorište je rekonstrukcija stvarnosti na način na koji će gledaoc moći da potvrdi postojanje zajednice. Bavi se isključivo osnovnim pitanjima: pitanjem esencije i pitanjem egzistencije.
Ne postoji ništa što je nebitno ili sporedno u pozorištu ....

Mogli bismo sad o sudbini, smislu, istini od stare Grčke, pronalaska Amerike do danas beležiti i govoriti o ključnim i kriznim tačkama .

Nisam dobro videla ili niko nije pomenuo: ko je prvi, zabeleženi, pozorišni reditelj i u kom momentu se pojavio ?

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Sve lepo piše u brojnim knjigama koje smo morali (i hteli, naravno) da pročitamo kao ispitnu literaturu. Evo, za početak, odgovora ko je bio prvi zabeleženi reditelj: pojavio se u šestom veku pre nove ere i ime mu je Tespis. Smatra se prvim glumcem, rediteljem i dramaturgom. Uveo je prvog glumca kao antifona horu. Dotle je tekstove predstave izgovarao hor. Tespis je uveo i kola kojima su sa scene odvoženi mrtvi heroji; kola se kasnije, kroz celu istoriju pozorišta pojavljuju kao aktivni deo pozorišnog života i predstave (u predšekspirovsko i šekspirovsko vreme to su bila velika kola čije su se stranice, ''peages', obarale i podglavljivale burićima te se tako dobijala velika i upotrebljiva pokretna scena; u ''zlatno doba španskog glumišta'' komadi Lope de Vege, Tirsa de Moline, Pedra Kalderona de la Barke, Servantesa i drugih nisu se mogli zamisliti bez njih; sećamo se i kola iz ''Šopalovića'' , ali i iz ''Svetog Georgija koji ubiva aždahu'' kao pravi omaž Tespisovim kolima jer upravo na tim kolima i Katarina odvozi svog mrtvog heroja).

Šta je pozorište i zbog čega ljudi idu u pozorište jesu pitanja koja zaslužuju posebnu temu. Naravno, nama koji smo to studirali, odgovor je poznat, ali je svakako lepo podsetiti one ''s jevtinijim ulaznicama''(citat iz sabranih dela Tamti) na to. Možda je najbolje sugerisati i prigodnu litarturu u kojoj mogu pronaći deo odgovora. Pre svega to je knjiga Frensisa Fergasona ''Pojam pozorišta'' (Fergusson, Francis. 1949. The Idea of a Theater: A Study of Ten Plays, The Art of Drama in a Changing Perspective.). Ima je na našem jeziku. Pored nje, postoji još mnogo sjajne literature, no pre svega, za početak, preporučujem dela Bore Glišića i Petra Marjanovića, kao odllčnu udžbeničku literaturu.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 14 Okt 2009 21:49

Tespis se smatra prvim tragičarem, 535 pre n.e.

Pitanje ostaje otvoreno

Elem...
Istorijski osnov pozorišne tradicije vezuje se za helensku kulturu, odnosno za izvođenje tragedija u Atini u 5 veku pre n.e.
• Druge teorije početke pozorišta vezuje za starije doba, odnosno za verske rituale; antropološka škola iz Kembridža; ali i ritualni obrasci se i vezuju za helensku kulturu tako da ove teorije dovode se u vezu sa prvom teorijom. Teatar nastaje kada domorodac sme staviti i skinuti masku pred gledaocima koji poznaju njegovu «igru» i više se ne plaše čoveka sa maskom kao da je sam Bog, nego njegovo svojstvo priznavaju samo kao «simbolično»
• Dramski teatar ima religiozno poreklo (religio – sveza)
• nadovezujući se na stav antropologa Gilberta Marija da se ritualne forme nalaze u osnovi grčkih tragedija, Fergason pravi paralelu između “tragičkog ritma” radnje u Sofoklovom Caru Edipu i u drevnom ritualu smene godišnjih doba: 1) namera (Edipova namera da pronađe Lajovog ubicu/ namera da se zaustavi propadanje vegetacije), 2) patnja (patos) (prepreke u ostvarivanju Edipove namere/prinošenje žrtve uz jadikovke) 3) novo saznanje proisteklo iz patnje (Edip sazanje da je on Lajov ubica i uzročnik tebanske nesreće/slavlje zbog obnove vegetacije)
protivargument – iz ritualnih obreda sa elementima prikazivačkog, pozorište se razvilo samo u Grčkoj (zato poreklo pozorišta treba vezivati za suštinske odlike grčke kulture, a ne za univerzalne obredne strukture)
• Aristotel u Poetici kaže da: Tragedija vodit poreklo iz ditiramba – horske pesme posvećene bogu vina i plodnosti Dionisu
Dionisov kult:
• smatralo se da bog Dionis nije grčko božanstvo pošto ne pripada porodici glavnih bogova sa Olimpa; da je on stranac; međutim dešifrovanjem Mikenskog pisma došlo se do zaključka da je Dionis ipak bog grčkog porekla
• kult mu se sporo prihvatao zbog negativnih impresija povodom bahanatkinja (menada) – Dionisovim sveštenicama koje su se prepuštale religijskim zanosima razvratnog tipa (strasni plesovi bahantkinja uz ritualno čerečenje i jedenje divljih zveri)
* danas postoje dva aspekta helenističke kulture, dva kulta koje je opisao Niče: Apolon i Dionis; Naša civilizacija potiskuje dioniskog principa i ugleda se na apolonov kult
Apolon predstavlja: sklad, harmoniju, red, lepotu formu
Dionis predstavlja: iracionalnost, zanos, nagon, strast
• Političko uređenje u Atini oko 6 veka pre n.e. više nije bilo aristokratskog tipa nego je pre prelaza u demokratiju vladala tiranija – uzurpirajuća vlast koja je imala opšti narodni interes. Pošto bog Dionis nije pripadao aristokratskim olimpijskim bogovima smatran je kao religijski pandan običnom nearistokratskom narodu, seljacima i zbog te svoje povezanosti je bio koristan tiranima.
• Za vreme tirana Pizistrata 6 veka pre n.e. dionizijske svečanosti (posvećene bogu Dionisu; 22.marta) su institucionizovane tj. postaju državni nacionalni praznik: Velike Dionizije. Na njima je izvedena prvi put tragedija , autora Tespisa koji se smatra prvim tragičarem, 535 pre n.e. Na dionizijama su se organizovala takmičenja tragičkih pesnika. Prijavljivali su se tragičari sa 3 tragičke pesme i 1 satirskom igrom, tzv. tetralogije. Za razliku od Starog Rima grčki je glumac bio poštovan i cenjen. Grcima pozorište nije bila kakva god zabava, nego društvena umetnost u pravom smislu reči: religiozni obred u kojem se glumac pojavljivao kao sveštenik. Organizacija:
- biraju se 3 tragička autora kojima arhont dodeljuje hor (arhont je neka vrsta selektora festivala)
- korezi (horezi) su častoljubivi imućni građani koji su finansirali horeve, neka vrsta sponzora dionizija
- tragičari sami uvežbavaju horove
- pobednika je odlučivao žiri od 10 članova, građana od kojih je svaki predstavljao jednu atinsku filiju (sastavni deo polisa) i birao se žrebom
*Platon: Idealna država je ona koja ina adekvatnu veličinu, ni da je suviše mala, ni suviše velika (da se može iz jednog centra kontrolisati ali da je dovoljno velika da se brani)
- horifej (korifej) je bio horovođa
- tematika se bavila podvizima bogova, pogotovo Dionisa
• U početku je odlazak u pozorište bio besplatan i predstavljao je neku vrstu dužnosti građana. Kasnije kada je pozorište počelo da se naplaćuje postojao je budžet – teorikon – iz kojeg je plaćana karta za siromašne (za vreme Perikla)
• Vremenom su horifeji počeli da se izdvajajo od hora i nastala je neka vrsta dijaloga tj. nadmetanja između horovođe i hora. Iz same horske pesme su se izdvajale solističke deonice i postajale su deonice horovođe, neka vrsta intermezza – pauze između pojedinačnih horskih pesama. U početku je hoifej samo pripovedao o junaku pesme, a kasnije predstavlja samog junaka uz pomoć maske, kostima,... Taj proces diferencijacije horovođe iz hora smatra se početkom pozorišta
• Tako je nastao I glumac: protagonista kojeg je uveo Tespis; Eshil uvodi kasnije i II glumca - deuteragonistu, a Sofokle III glumca - tritagonistu. Tri glumca, uz promenu maske, igraju sve likove Tako da se grčka tragedija imala uvek 3 glumca (ali više likova) na sceni.
• Poetika: Poreklo antičke tragedije potiče iz satirske pesme. II teorija o poreklu tragedije.
*Satirska igra je zaokružena, parodična dramska forma (Kiklop,jedina sačuvana), a satirska pesma je horska pesma koju su izvodili satiri(mitološka bića s konjskim repovima i nogama, kasnije kozjim, žive u šumi, vole igru, vino i pesmu, često se javljaju kao Dionisovi pratioci) koju su izvodili u pratnji boga Dionisa Zbog toga ova Aristotelova protivurečnost o poreklu tragedije može da se prevaziđe
* Tragos (gr. Jarac); hor je bio kostimiran u satire, a pobednički hor dobija jarca kao nagradu
Struktura i tematika tragedije

• Osnovni strukturni delovi tragedija su DIJALOG (danas dramski tekst), koji je nastao iz narativnih deonica horovođe, i HORSKA PESMA transformisane ditirambe.
• Dijalog se sastoji od:
I Prologa – radnja na početku, radnja koja predhodi prvoj horskoj pesmi
II Episodija – delovi radnje koji se odvijaju između horskih pesama
II Eksoda – završna radnja
• Horske pesme se sastoje od:
I Paroda – uvodna (ulazeća) pesma, pesma koja se peva dok hor ulazi na scenu
II Stasime – stajaće pesme koje se pevaju između episodija u pauzama radnje
III Komoji (Komos) – pesme unutar radnje koje pevaju naizmenično protagonisti i hor
• Arije koje protagonisti samostalno pevaju – monodije (Euripid); dijalog kao razmena kratkih replika – stihomitija; stih tragedije je prvo bio trohejski tetrametar, a posle jampski trimetar; hor je u najranije vreme imao pedesetak članova, da bi ga Eshil sveo na po dvanaest za svaku tragediju i satirsku igru (4x12=4; Sofokle je povećao broj članova hora na 15
• funkcija hora – uspostavlja vezu između dramske radnje i gledalaca, pruža publici tačku gledišta (refleksivna funkcija), ali nije u potpunosti izdvojen iz radnje; Hor je bio definisan kao pesnikov glas, kao idealni gledaoc; bio je nazvan «moralnom branom» između tragedije i publike; mesto, značaj i uloga hora menja se od jednog do drugog tragičara – kod Eshila je najveća (u Pribeglicama je glavni junak, u Eumenidama jedan od glavnih), a kod Euripida najmanja.
• Tematika tragedija je bila mitska sa likovima o kojima publika zna ko su. Publika dolazi sa predznanjem. Njih zanima način na koji će da se mitovi obrade. U početku se vezuje za podvige boga Dionisa, kasnije se odvaja od ovog kulta i okreće mitskim pričama o herojima; u obradi mita, tragičari su se slobodno ponašali, a element “stvarno izmišljenog” (Leski) uvodi tek Euripid Tek pesnici mlađe generacije uvode izmišljene delove. Jedine sačuvane tragedije su od Eshila, Euripida i Sofoklea, jedina priča zajednička kod sve trojce je Elektra. Najstarija sačuvana tragedija je Persijanci (mada i ta Persija ima više mitski nego istorijski karakter), Eshil. Ona je jedina istorijska tragedija. Bavila se tematikom rata kod ostrva Salamina.
*Jakob Burhart(teoretičar kulture) smatra da bi reprodukovanje istorijskih dela zahtevalo komplikovaniji pozorišni aparat

Dopuna: 14 Okt 2009 21:54

Arhitektura grčkog pozorišta

Slika 1.

1. Timela – pošto je tragedija nastala iz horskih pesama posvećenih Dionisu – osnova scenskog prostora grčkog pozorišta je žrtvenika (timela) oko koga se raspoređivao taj hor
2. Orhestra – kružni prostor u kome nastupa hor, sa timelom u sredini
3. Skena – scenska zgrada od drveta koja je bila ostava za garderobu, rekvizite; na isturenoj platformi su nastupali pojedinačni likovi
4. Parados – prolazi između teatrona i skene, služe za ulazak hora
5. Teatron – veliko polukružnog gledalište, u početku od drveta a kasnije od kamena, kleše se u brdu
Kasnije pridodata krila skene, prodiru u orkestru, na njoj nastupaju glumci . paraskenije.

Epidaurus – čuveni amfiteatar u Atini poznat po svojoj akustičnosti
• mašinerija za scenske efekte: 1) ekiklema, pokretna platforma, izlazi iz skene i pokazuje šta se desilo izvan pozornice (scene ubistava se nikad nisu odvijale pred publikom), 2) makina, vrsta krana, služi za pojavljivanje bogova (deus ex makina), 3) sprave za pravljenje zvučnih efekata (munje, gromovi)
• kostim glumaca: 1) koturni, cipela s platformom, uzdiže junake i božanstva, 2) hiton, šarena košulja s dugačkim rukavima, 3) himation, dug plašt; stilizovani delovi kostima, tipični za određene junake: Heraklo je nosio toljagu i lavlju kožu, veliki junaci krunu, itd.
• posebni element kostima – maska i perika (onkos); maske su pravljene od platna i gipsa, a predstavljale su stilizovani i tipizirani izraz lica (najavljivale su unapred lik koji glumac igra); otvorena usta maske imaju funkciju zvučnika – trebalo je pojačati glas heroja, polubožanstva ili božanstva iznad ljudskih dimenzija
• Kostim i maske su imale metaforičke funkcije: pojačavanje glasa u masci i povećavanje visine – asocijacija na bogove
• podela na orkestru i skenu odgovarala je podeli “ansambla” na hor i glumce – glumci su nastupali na skeni, hor u orkestri (podela nije bila apsolutna, bilo je mešanja glumaca i hora; primer – Agamemnonov dolazak u Arg u svečanim kočijama i ulazak u palatu preko purpurnog ćilima u istoimenoj Eshilovoj tragediji); hor je imao koreografski poredak, tekst je govorio uz igru i muziku; pretpostavlja se da su glumci igrali u stilizovanim i širokim pokretima, što je iziskivao i njihov kostim

Dopuna: 14 Okt 2009 22:00

Red je da stanem... OVO je osnova

Nisam promašila temu ?

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Nisi promašila temu. Sve ovo nam je Dragan Klajić predavao na prvoj i drugoj godini iz knjige Čezare Molinarija ''Istorija pozorišta'', mada svega toga ima i kod Silvija D'Amika (''Povjest dramskog teatra'') koja je do pojave Molinarijeve knjige bila glavni udžbenik. Drago mi je da se ova građa nađe na ovoj temi. Kad budem stigao, izdvojiću ovo pod ''izdvojeno'', onako kako smo na jeziku postavili osnovne pojmove kao što su akcenat, padeži, itd. Dakle, korisna građa i treba da bude, kao azbuka pozorišta, postovana tamo gde treba.
Inače, pitanje ne ostaje otvoreno, naprotiv. Zatvoreno je pre 26 vekova. Tespis jeste prvi poznati reditelj, naslednik klasičnih arhonta i korega, preteča reditelja i organizatora. Naravno da se ime prvog reditelja ili glumca stvarno nikada neće saznati, ali je opšteprihvaćeno (zbog istorijskih dokaza prve vrste) da je to Tespis.

Citat:Tespis (6 st. pr. Kr.) - prvi glumac, redatelj i pisac.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 14 Okt 2009 22:21

Sirius ::Inače, pitanje ne ostaje otvoreno, naprotiv. Zatvoreno je pre 26 vekova. Tespis jeste prvi poznati reditelj, naslednik klasičnih arhonta i korega, preteča reditelja i organizatora. Naravno da se ime prvog reditelja ili glumca stvarno nikada neće saznati, ali je opšteprihvaćeno (zbog istorijskih dokaza prve vrste) da je to Tespis.

Citat:Tespis (6 st. pr. Kr.) - prvi glumac, redatelj i pisac.

Moj profesor dotičnog predmeta tvrdi drugačije, ali ...avaj... nek se registruje, pa raspravljajte
ja - idem dalje ... svi putevi vode u RIM

POZORIŠTE U ANTIČKOM RIMU


• Kao i drugi oblici visoke rimske kulture, tako su se i drama i pozorište razvijali pod grčkim uticajem; međutim, dok je grčko pozorište bilo važna institucija za državu i sve njene građane, jer je ispitivalo bazična verovanja zajednice (imalo je važan religijski i socijalni značaj) , dotle je rimsko pozorište bilo zabava za povlašćenje društvene krugove; običan narod je preferirao pučki teatar italskog porekla i surove paratetarske zabave gladijatora (Gladijatorski žanrovi: borbe gladijatora protiv gadijatora, gladijatora protiv životinja, trke dvokolica ; posebno “teatralne” i omiljene bile su naumahije – simuliranje pomorskih bitaka u amfiteatrima) Treba razlikovati teatar od amfiteatra.

• U Rimu nema pozorišnih takmičenja, ali postoje druge okolnosti u kojima se izvode predstave; to su, pre svega, religiozni praznici (Romani – septembar/Jupiter, Plebei – novembar/Jupiter, Apolinares – juli/Apolon...); da bi se dobilo dodatno vreme za igranje predstava, postojala je mogućnost instauracije (instauratio) – zbog neke navodne greške, religiozni ritual se poništava i ponovo izvodi; dodatni povod za igranje predstava: trijumfi vojskovođa, pogrebne svečanosti, inauguracije javnih građevina. 20-30 puta godišnje su se igrale predstave, što je veći broj nego u Atini
• Heterogeni društveni sastav publike i njeno nedisciplinovano ponašanje (iz prologa Terencijeve Svekrve saznaje se da su dva ranija izvođenja ove komedije propala, jer je publika napustila predstavu zbog žonglera i boks meča); je dovelo da autori koriste upozorenja gledaocima u drugim prolozima – da ne sedaju na scenu, ne dovode plačljivu decu, ne pričaju i sl; U odnosu na glumce u Atini, koji su bili cenjeni, slobodni građani (sveštenici Dionisovog kulta), u Rimu, u skladu s opštim tretmanom teatra, glumci histriones nisu imali visok status – najčešće su bili oslobođenici (bivši robovi), nisu služili vojsku jer su bili nedostojni te obaveze, dok su glumci u Atini bili povlašćeni oslobođenjem vojnih obaveza. Rim je bio militantna, vojna civilizacija.
• Arhitektura rimskog pozorišta zasniva se na principima grčkog teatra iz klasičnog i helenističkog perioda (u helenizmu se scenska zgrada pravi od kamena. Orhestra se menja i postaje polukružna tj. postaje proskenion – pozornica. Na ovo je uticala promena funkcije hora. U srednjoatičkoj komediji hor gubi funkciju, zbog direktnog uplitanja hora-društvene subverzije, a novoatičkoj komediji ga uopšte nema). Do 1. v. pre n. e, predstave u Rimu igraju se na improvizovanim drvenima scenama; prvo stalno, kameno pozorište izgradio je Pompej 55. god. pre n.e. između dva hrama na Marsovom polju (u njemu je 44. pre n. e. ubijen Cezar); U Rimu imamo organski organizovanu arhitekturu- zatvorenu arhitekturu - svi delovi pozorišne zgrade su povezani (u Grčkoj su teatron i skena bili razdvojeni prolazima – parodama); u Rimu je scena (scaenae frons) kamena zgrada na tri sprata, ukrašena pilastrima, kipovima, freskama; na prvom spratu, na koji se nadovezuje pozornica, nalaze se tri ulaza: jedan veći u sredini – regia(koji je predstavljao obično ulaz u neki hram) i dva manja sa strane – hospitalia(koji su predstavljali ulaze u kuće junaka); takav scenski prostor odgovara dramskom prostoru u rimskim komadima (radnja se dešava na trgu ili ulici ispred kuća glavnih likova, označenih ovim ulazima, a kodifikovani su i prostorni odnosi: ulaz s leve strane je put za luku, a s desne put za forum); orhestra je polukružna, a pošto u rimskim dramama nema hora, ona menja funkciju i postaje parter u kome sede ugledni posetioci; gledalište je cavea, ono se više ne useca u brdo, već ima spoljnu fasadu
• Pučki žanrovi kao prva pozorišna aktivnost na tlu Italije – atelana, fasceninske pesme i mim; atelana je kratka farsa etrurskog porekla izrazito grubog humora iz seoskog života s fiksiranim komičkim tipovima (škrt i pohotan starac Papus, glupi sluga Makus, brbljivi i proždrljivi sluga Buko, lukavi i grbavi sluga parazit Dosenus) – neki istoričari smatraju da iz atelane potiče komedija del arte; fasceninske pesme, takođe etrurskog porekla, nastaju iz poljoprivrednih obreda vezanih za uklanjanje uroka i imaju satirički karakter (ismevanje stvarnih ličnosti); mim je grčkog porekla, to su kratke farse na gradske teme, a njegova specifičnost je što glumci nemaju maske (vremenom, u mimu se gubi govor, a ostaje samo pesma, igra i pantomima)

• dramski žanrovi elitne kulture nastaju pod grčkim uticajem; fabula togata – komedija na rimske teme i s rimskim likovima; praetexta – tragedija s rimskim sadržajem; fabula palliata je najpopularniji žanr – prevod novoatičke komedije na latinski uz adaptaciju i dodatak specifično rimskog tona; kontaminacija – jedno od sredstava adaptacije, sastoji se u spajanju delova nekoliko novoatičkih uzora (usložnjavanje radnje kontaminacijom bilo je potrebno zbog zadržavanja pažnje neobrazovane rimske publike); italum accentum – rimski ton u fabuli palliati, tj. dodavanje motiva tipičnih za rimsko društvo (primer: institucija klijenta, siromašnog građanina koji postaje štićenik uglednog patricija – hetera Taida, Terencijev Evnuh); nezavisno od italum accentum, radnja fabule palliate i dalje se, bar nominalno, odvija u Grčkoj; zapleti i dramski tipovi su isti su kao i u novoatičkoj komediji; najznačajniji predstavnici: Tit Makcije Plaut i Publije Terencije Afer
• Plaut (254-184. pre n. e) je bio slobodnog, ali siromašnog porekla, a pozorištem se bavio profesionalno (glumac i pisac); veruje se da je napisao oko 130 komedija, sačuvano je 20 (Hvalisavi vojnik, Menehmi, Zlatni ćup, Amfitrion…); kao čovek koji je živeo od pozorišta, Plaut je morao da udovolji ukusu široke publike – odatle potiču njegovi složeni i dinamični zapleti, pojednostavljeni dramski tipovi, nizak moralni ton, bučan i lascivan humor; možda je upravo zbog ukusa publike, u njegovim komedijama znatno izražen italum accentum, tako da je grčki ambijnet samo konvencija žanra; neki kritičari tvrde da njegove komedije toliko verno oslikavaju ondašnje rimsko društvo, da se iz njih, recimo, može učiti rimsko pravo; najveća vrednost njegovih drama je jezik – živopisan, sočan, neobuzdan, s kalamburima i lokalizmima (bliži Aristofanu nego Menandru); kao najveća mana izdvaja se loša kontaminacija grčkih uzora – različite priče nisu organski povezane, nesklad u kompoziciji, može se tačno odrediti gde koji grčki uzor počinje (dinamična radnja puna obrta odgovara ukusu primitivne publike)
• Terencije (190-159 pre n. e.) je poreklom bio oslobođeni rob iz Afrike, ali i štićenik elitnih helenofilskih krugova intelektualne omladine, okupljene oko Scipiona Mlađeg; bio je ljubimac ovih krugova, ali njegov sofisiticiran stil nije imao uspeha kod šire publike (napisao je samo šest drama: Braća, Svekrva, Evnuh, Devojka s Androsa, Samomučitelj, Formion); optuživali su ga za plagijat (u rimskoj književnosti, plagijat je obrada već latiniziranog grčkog uzora) i kontaminaciju, a on se od optužbi branio u II prologu (s Aristofanovim parabazama, predstavljaju začetak žanra književne polemike)
• Terencije je bolje od Plauta sprovodio kontaminaciju – skladnije spojene priče, koje se obično svode na dva toka radnje – glavni i paralelni, suptilnija kontaminacija; Više je izražen moralizatorski i sentimenatlni ton – jednostavne moralne sentence u stoičkom duhu i tradiciji novoatičke komedije, nežnost i razumevanje u obradi nekih dramskih tipova (primer: hetera Taida u Evnuhu je otmena, čestita, odmerena, zabrinuta za sudbinu drugih i zbog tih svojih osobina dobija društveno priznanje, te postaje klijent uglednog patricija); utisku pročišćenosti i uglađenosti forme doprinosi i veoma diskretan humor (retko poseže za grubom scenskom komikom, a i tada takvi prizori deluju nategnuto i neprirodno – kao nevoljni danak ukusu najšire publike)

Nadam se da je ovo korisno . Nije na odmet da se potsetimo ili... naučimo

Dopuna: 14 Okt 2009 22:26

Citat:Drago mi je da se ova građa nađe na ovoj temi. Kad budem stigao, izdvojiću ovo pod ''izdvojeno'', onako kako smo na jeziku postavili osnovne pojmove kao što su akcenat, padeži, itd. Dakle, korisna građa i treba da bude, kao azbuka pozorišta, postovana tamo gde treba.

Ponekad se prema ozbiljnoj temi treba ophoditi sa ozbiljnim poštovanjem.
Trudim se da tako i bude Kad budeš stigao .... Hvala

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ne znam ko sad predaje svetsku dramu. Dragan Klajić, naš profesor, autor je tih ''tablica'' koje ti citiraš i iz kojih smo svi učili, ali i priređivač Molinarijeve ''Istorije pozorišta''. Lepo je što veruješ svom profesoru. Ti veruj svom profesoru, a ja ću svom. Prvi pisac koji je radio s glumcima i objašnjavao didaskalije (dakle, režirao) bio je Tespis. To je aksiom. I piše na dovoljno mnogo mesta.No, pošto je , kako rekoh, lepo da student veruje svom profesoru, ti ga ipak još jednom pitaj ko je prvi poznati reditelj.