offline
- Sirius
- Moderator foruma
- Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
- Pridružio: 17 Maj 2006
- Poruke: 18598
- Gde živiš: I ja se pitam...
|
Napisano: 11 Dec 2009 8:55
''Draga Jelena Sergejevna'', SKC
Sinoć je na našoj sceni gostovala scena SKC Beograd. Na njihovom sajtu o akterima predstave stoji ukratko:
Prevod: Mirka Janković; režija: Miki Milutinović; scenski pokret: Pjer Rajković; scenografski projekat: Nenad Paranosić; kostimografija: TimeZone i Sting; izbor muzike: Vladica Lazarević. Lica: Jelena Sergejevna/Marina Bukvički, Vica/ Peđa Damnjanović, Ljalja/Milica Gutović, Volođa/Aleksandar Trmčić, Paša/Ivan Nikolić.
Ovaj prikaz zamalo da završi u topiku ''Amaterska pozorišta u Srbiji'', da mi kolega u toku predstave nije šapnuo da je reč o profesionalnim glumcima. Dotle sam strpljivo i sa razumevanjem i ljubavlju za amatere pažljivo gledao događaje na sceni očekujući da se, već jednom, bar nešto dogodi. U tom iščekivanju u sebi sam nabrajao i izmišljao olakšatelne okolnosti zbog pojave koja se u pozorišnom žargonu zove ''mrtve muve padaju u krilo''; međutim, kada sam saznao da su to glumci koji su formalno po struci školovani i profesionalci, promenio sam filtere i počeo da drugačije posmatram celu situaciju. Greh na moju dušu, priznajem, što nisam pre predstave proverio ko će nam biti gost sinoć (drugi kolega je organizovao to dvodnevno gostovanje SKC koje se završava večeras i koje obuhvata izložbu i tribinu o stripu, dve predstave, koncert); mislio sam da je reč o grupi studenata-amatera koji su, posle više godina, uspeli da u SKC naprave i kakavu-takvu pozorišnu produkciju. Decenijama se već zna da na BAPU i među amaterskim pozorištima beogradskog područja SKC nije imao neko značajno mesto.
E, pošto je informacija kapnula u pravom trenutku (ne baš poslednjem), počeli su , kako rekoh, senzori da drugačije tumače ono što je već očitavano od početka. Uz poslovično dobru volju i ljubav prema pozorišnoj umetnosti (bez obzira s čije strane, profesionalne ili amaterske, dolazi) na kraju predstave sam mogao da pohvalim pojavu za koju još nisam siguran da je namerni rediteljski proizvod: predstava je trajala dva sata. Nije ta dužina bitna koliko je bitno to da se ona teglila i teglila...Zatim stajala, pa onda opet teglila, da bi na kraju se dogodio (ne) očekivani rasplet. Pokušao sam da to razumem kao rediteljevu želju da prikaže mučno nedešavanje u gluvo doba noći, kada su svi kriterijumi znatno iščašeni a sve vrednosti, uglavnom, pale u vodu. OK, prihvatljivo. Duga je noć, gluvo je doba, klinci ne odustaju, a ne popušta ni draga profesorka. Ako je koncept nameran, onda ga prihvatam jer je jedno od mogućih viđenja ovog komada, bez obzira na to što je pomalo bukvalno i pomnogo rizično. Setimo se čuvene dosetke da ''glumac ne mora da umre da bi odglumio smrt''. POd uslovom, kako rekoh, da je ovo bila osnovna rediteljska ''caka'', na njenom putu su se isprečili (ko bi drugi) nego glumci. Moram , sa žaljenjem, da konstatujem, da su ( s obzirom na školu i struku) oni bili prosečni i neubedljivi. Svi. Poseban problem scenskog govora bio je sve vreme kao nezaobilazna kamenčina u komunikaciji s publikom. Glumica u ulozi Jelene je stvarno imala prekide u razumevanju i samo zahvaljujući tome što mi je ovo četvrta verzija ''Jelene'' koju gledam, znao sam o čemu se radi. Jedan od glumaca (glumac u ulozi Paše) nije ni pokušavao da sakrije svoj sremski naglasak. To je , valjda, sada in...Ono što je gore, u tekstu preuzetom sa sajta ambiciozno naslovljeno kao scenografski projekat predstavlja drskost koja se zove ''doći-s-rukama-u-džepovima-i-od-domaćina-uzeti-iz-fundusa -sve- što-ti-treba''. Odgovor na to pitanje dao je još pre mnogo godina Piter Bogdanović kada su ga pitali zašto je u crno-beloj tehnici snimio film ''Poslednja bioskopska predstava''. On je odgovorio - ''Tako je bilo jevtinije, momci...''. Dakle, taj scenski projekat je bio ime za nešto što mi na našoj sceni vrlo rado činimo s amaterima (kako bismo im uštedeli troškove transporta), a ovo sinoć je ipak neka druga priča.
Šta sam bio spreman da pozdravim tokom većeg dela predstave? Primereno korišćenje muzike koja nije bila radijski korišćena kao ''podložni fon'', kako to pozorišta vrlo rado i često čine. Bilo je dovoljno dragocenih pozorišnih tišina. No, na kraju, reditelj je, da bi pojačao dinamiku raspleta, i tu pozvao u pomoć muziku, svetlosne disko-efekte (u stanu profesorke?) i to bi bilo to. Dugo je izdržao.
Kraja, osim u formalnom smislu reči nema. Zatamnjenje. Onda se svetlo opet uključilo i na praznu scenu su počeli da izlaze glumci kako bi se poklonili. Zašto se sve baš na ovaj način dogodilo sa ''Jelenom Sergejevnom''. Tako je , valjda, bilo jevtinije, momci...
Ostaje nam drugi šešir večeras, a to je predstava ''Anarahija u Babarskoj'', pa se nadam da će utisak biti popravljen. Javljam se svakako sutra s novim utiscima.
Dopuna: 12 Dec 2009 11:44
''Anarahija u Bavarskoj'' ili površnost kao srpski brend.
Odavno sam pobornik teoreme da ''dobra predstava ima sto mana, a loša samo jednu'', pa ipak mi se dešava da o lošim predsvama pišem više, duže i sadržajnije nego o dobrim. Zašto? U pustoj nadi da će to nekome (akterima, pa i onima koji su gledali predstavu) nešto pomoći. Naravno, dogodi mi se da se raspevam kad naiđem na odličnu predstavu, ali to je više izraz egzaltacije zbog toga što sam imao sreću da se pred mojim očima nađe rara avis, nego iz stvarne potrebe. Siguran sam da svi u pozorištu mnogo dobro znaju kad su napravili dobru predstavu, pa nema mnogo potrebe da im se popuje o tome.
Sinoć smo odgledali (trebalo je da odgledamo) dva različita lica, imagea, prosedea i šta već, jednog istog pozorišta. Šta smo to videli? Videli smo jedno isto pozorište, sa prepoznatljivim manirom...površnosti. Da ne mudrujem sada previše, ali mi se čini da su neke lekcije o alternativnom teatru (ako ih je ova ekipa uopšte negde prošla ili bila u prilici da sluša) preskočene, odnosno da ni reditelj ni glumci nisu bili savesni učenici. Podsećam da alternativno pozorište, za razliku od akademskog pozorišta traži od jedne pozorišne kuće mnogo više. Ono je u teatrološkom smislu iskorak koji pokazuje ono što se u umetničkom klizanju zove ''egzibicioni nastup''; ansambl pokazuje da ne vlada samo akademskim znanjima, već ume da pozorišno promišlja i da se vlada na drugi, začudan i zagonetan, svakako nesvakidašnji način. Istovremeno, to je i prilika reditelju i glumcima da iskažu svoje unutrašnje, podimanentno, skriveno biće, da tumače tuđe snove i asocijacije.
Šta se, međutim, dogodilo u predstavi ''Anarhija u Bavarskoj''? Na površinu je izbilo shvatanje alternativnog pozorišta koje ne pripada ovoj vrsti promišljanja koje zastupam. Kao da je proradio onaj čuveni sindrom zvani ''nejasno je, dakle alternativa je''. To se onda lepo začini i izmeša sa zabludom da prosečno gledalište to ne razume (''glupi su za avangardu'') , a i sami gledaoci ponekad umeju da mudro ćute i klimaju glavama , čak i onda kada je očigledno da u predstavi nema alternativnog pozorišnog izraza. Treća , a možda i najžilavija zabluda, jeste to da je nešto što se namerilo da bude alternativno , treba obavezno da bude i avangardno. Sve ove mane su se sinoć, sve vreme, šetale po velikoj sceni naše kuće, sudarajući se sa glumcima za koje smo već konstatovali da im je scenski govor slabija strana. Naravno da je značajan deo krivice za lošu predstavu na njihovom kontu, međutim, u ovom slučaju krivac je više nego uočljiv: to je reditelj. On je pošao od pretpostavke da je Fasbinder sam po sebi trade mark i brend koji obezbeđuje rejting i divljenje predstavi, pa je tekst samo režijski ''prepisao''. Ako je gde i bilo intervencija, to su očigledno bili samo ''štrihovi'' jer su slike ''lepljene'' jedna na drugu, bez pravih estetičkih objašnjenja i pokrića. Aljkav kostim, pozajmljena scenografija i nekoliko tehničkih grešaka, nedopustivih majstorima tona i svetla bilo da su amateri ili profesionalci, dodatno su ''začinili'' ovo amatersko ''čitanje'' i tumačenje Fasbindera. Zašto kažem amatersko, nadajući se da se time amateri neće naći uvređenim? Zato da bih izbegao neki drugi , teži izraz koji bi ovog reditelja prikucao na pozorišni stup srama stoga što nije ni pokušao da se bavi onim što mu nije samo posao; pretpostavka je da se za režiju opredelio, valjda, iz ljubavi prema pozorištu, a ne zato što ga je neko na to nagovorio, povuklo ga društvo, itd.
O porukama predstave ne bih govorio jer su one neočekivano brzo prevaziđene od strane najboljeg pisca kog poznajemo - Života. Sve o čemu je Fasbinder tada avangardno razmišljao, stvarao, pisao , snimao i režirao, život je relativno brzo ''unapredio'' gazeći drsko i beskrupulozno kroz granična područja, preko svih moralnih normi. Međutim, to, takva vrsta lepe dekadencije nije doprla do ovog ansambla. Oni su mislili, očigledno, da je površnost brend koji se samo u Srbiji u Srbiji ne primećuje i gde je njegovo pravo građanstva nešto što se podrazumeva. Za razliku od Fasbindera koji je bio sve, samo ne površan.
|
SiriJuse.
