offline
- Pridružio: 02 Avg 2013
- Poruke: 31
|
Napisano: 17 Avg 2013 0:04
Michael Samuel ::Unapred se izvinjavam što će ovo zvučati onako kako će zvučati, ali... brate, smaraš... kao pokvarena ploča. Iznova i iznova vrtiš istu priču tražeći neka opravdanja za nju, u vidu sestre, roditelja... očekujući valjda da ti neko od nas kaže "Pa dobro, u pravu si, možda te ipak voli, samo joj njeni ne daju da to pokaže". To ti niko neće reći, jer se iz aviona vidi da to nije tako, a i stvari ne funkcionišu na taj način. Devojka/žena kada voli i kada nešto želi, niko joj to ne može zabraniti... ni sestra, ni roditelji, ni Marsovci... uvek će naći način.
U skladu sa tim, možeš ti sebe da ubeđuješ i da ona tebe zapravo voli, ali su je oteli Marsovci i izmenili svest, pa je ona sad odjednom takva... ako će ti tako biti lakše... ali to neće promeniti činjenično stanje. A činjenično stanje je da ti nisi za nju čak ni bivši dečko, već "bivša slova na ekranu" s obzirom da se nikada niste ni videli. To ne znači da nije bilo neke ljubavi, pa čak ni naznake neke veze, ali niste bili u vezi... to zahteva fizičko prisustvo, poljubac, zagrljaj... bez toga to nije to i očigledno je ona to shvatila pre tebe. Ukapiraj to i dosta više sa samosažaljevanjem.
Usotalom, ako ne veruješ nama, pozovi je, pa je pitaj. Eto, po cenu joj njeni roditelji uz asistenciju sestre zbog tvog poziva zabetoniraju noge i bace u mutnu reku, pozovi je i direktno pitaj "Da li me još uvek voliš?" i reši si taj šekspirovski problem "dal me voli il ne voli". Pa kad dobiješ odgovor direktno od nje, valjda ćeš prestati sebe da ubeđuješ u suprotno.
Ja ne znam odakle tebi ideja da se ja samosazaljevam i ubedjujem sebe da nije tako? Ono sto ja znam je da se ja nadam da nije tako, kako jeste... samo nadam... bez obzira na sve, iako znam da me je jednostavno zaboravila, bez obzira sto me je ostavila kad mi je bila najpotrebijna, pred novu operaciju, koju smo toliko cekali i pricali zajedno o tome, ja se nadam, jer ne mogu da je prebolim, jer je volim i jer jednostavno... ne znam... ona mi je trenutno a verujem i u buducnosti jedina nada da cu mozda imati normalan i lep zivot u buducnosti... ono sto znam je da me je ona prihvatila i trpela onakvog kakav sam priznao da jesam citavih godinu dana... nadao sam se, molio, mislio da ce ipak izdrzati taj period, dok je moje zdravstveno i fizicko stanje neobicno i lose za nju, i da ce istrpeti sve to... i da ce onda krenuti nas san koji smo toliko sanjali... ali eto, nije izdrzala, ali joj hvala i na tom vremenu koje jeste...
U pravu si za to... iako su joj roditelji uzasno strogi, i grubi ponekad... tako da se moze reci da bi jednostavno mogli spreciti, samo zato sto su njeni roditelji, ono sto se ne moze spreciti... ali nasla bi nacin... Jednostavno bi...
Ona je mene volela, iako sam jos u martu 2012 osetio da pocinjem da je gusim jer sam cesto trazio da se dopisujemo (iako je bas ona molila za to jos u januaru, da bude sto cesce), ali znam kako me je volela i zelela nas susret, cak i do proslog oktobra...
Mozda joj sada nista ne znacim... ali verujem da ce me uvek zapamtiti kao prvu ljubav, i da ce me uporedjivati i traziti od buducih momaka da budu isti, ili bolji od mene, jer ja sam joj dao sve ono sto je sanjala, makar preko neta, pokazao sam joj sta znaci biti nezan, dobar, pazljiv decko koji voli i daje ceo svet za nju...
Ali u pravu si za to... iako sigurno za nju nisam samo slova na ekranu i ostacu mnogo jace urezan i znacajan u njenom srcu... to meni sada nista ne znaci... jer nemam je... ali eto, u pravu si... ona je shvatila sve to... ja nazalost nisam... A bili smo samo na korak do tog fizickog prisustva, zagrljaja, poljupca... zeleli smo to, vise od svega, oboje...
Svakako cu pokusati jos samo jednom... nakon njenog rodjendana, posto joj budem poslao cestitku (moracu to, jednostavno, nemam srca uciniti drugacije, a mozda i to promeni u njenoj glavi, svega se seti i shvati sta joj je bilo najbitnije u zivotu i sta treba ponovo postati, ono sto je zelela...), da stupim u kontakt sa njom, pitam je da li me jos uvek voli, zasto smo se rastali... Iako ja i dalje ne ubedjujem sebe u suprotno... samo se nadam... jer sam je mnogo zavoleo, jer mi je ulepsavala dane, cinila divne stvari za mene, jer je bila tu za mene i razumela me, dok smo bili zajedno... iako na kraju nije...
Nasa ljubav je bila velika ljubav... na pocetku nje smo mislili i da ce biti najlepsa, najdivnija, najneznija, najneverovatnija, gajili smo nade... ali sve je nestalo...
Dopuna: 17 Avg 2013 0:43
nradukic ::Burazeru, to sto ti nazivas prava ljubav, to je u stvari prva ljubav. E sada, neki parovi (retko) uspeju da je naprave pravom, a vecini ostane u secanju samo kao prva ili prva prava  . Bez obzira na tvoju zrelost ( u odnosu na tvoje vrsnjake), napravio si niz gresaka koje su normalne za momka bez iskustva, prvenstveno u ljudskim odnosima globalno gledano, pa onda i u toj specificnoj podkategoriji ljudskih odnosa, tj. ljubavnom odnosu. Prvo i osnovno pravilo koga se treba drzati ako zelis kvalitetan odnos sa nekim : BEZ LAZI!!! Ja shvatam tvoje razloge, ali ti to ne predstavlja nikakvo opravdanje.
Iz svog licnog, a i iskustva nekih ljudi za koje cenim da su slicnog sklopa licnosti kao ja, mogu ti reci da se takve stvari vrlo tesko prebole. Beskrajno traje zacarani krug sastavljen od pitanja upucenih samom sebi tipa: da samo ovo nisam rekao/uradio ovako bilo bi ok, ili kako je mogla kucka jedna to da mi uradi itd. Narucito sa nesigurnoscu u sebe koja je karakteristicna za te godine ali i za osobu koja ima zdravstvene probleme.
Na kraju da ne duzim, jedno je sigurno. Sve ce proci i bices ok, koliko god da ti se to sada cini neverovatnim. Cak i da se pomirite, uvek, a narucito ako je ona jedna od osoba koja ne zaboravlja, ostace razlog vise za prebacivanje u svadji, sporadicni osecaj krivice, gubitka samopouzdanja itd. Mucicete se neko vreme i na kraju ce se to pretvoriti u to da cete osecati obavezu jedno prema drugom dok jedan od vas ne pukne i prekine agoniju. Neka ti ovo bude skola za buduce veze i budi srecan sto si je prosao u tim godinama, jer neke pukne u pedesetim i sta onda???
Sve naj ti zelim i glavu gore!!!
Ne znam veruj mi sta da ti kazem brate... hvala ti na ohrabrenjima... ja sam mnogo razocaran trenutno, u zivot, u ljubav... mnogo sam ocekivao zaista od te devojke, od te ljubavi, mnogo, ocekivao sam sve... svu srecu koju sam zeleo... a ona je davala na pocetku sve znake, da mi moze to ostvariti, moj san, da imam ljubav koja nema granice i trajanje...
Kazem, svakako, hvala joj na vremenu provedenom samnom... to je bio najlepsi period u mom zivotu, cak i ako je nikad nisam dodirnuo, samo pogled na nju na slikama, na kameri,.. davalo mi je energiju i zivot, neizmernu srecu zbog nade i tada sigurnosti da cu jednom bas tu, takvu devojku, ljubiti, maziti, paziti, grliti, stititi... to mi je bila i ostala jedina zivotna zelja... ali svakako, ona je prihvatila moje stanje, ono sto nijedna druga ne bi, i trpela to, vec ostavila odmah nakon tog saznanja... hvala joj na tome...
Da ti kazem... to jeste bila konkretno moja prva ljubav... za mene i prava... kao i za nju... ali ja sam i pre nje bio, doduse nerealno i nezrelo, klinacki, zaljubljen... jako, skoro kao u ovu devojku u pocetku... ali eto, to je nakon otprilike godinu i po nestalo, jednostavno, shvatio sam da to nikad nece biti realno, bukvalno je nestala zaljubljenost... ali ovo... nakon dve godine... postaje sve jace... 2011 sam bio zaljubljen u tu devojku... 2012 sam je jako zavoleo, svakog dana sve vise i vise... 2013... ne mogu da je zaboravim... volim je sve jace...
Ja se iskreno nadam da je sve ovo sto ti pricas istina... jer ako jeste, bicu neizmerno srecan decko... to su mi i neki drugi govorili, tj. jedna osoba kojoj verujem, da ce proci, sve sl kao sto ti pricas... nadam se, brate, nadam se...
U pravu si za to, verujem da bi se to prebacivalo i ovo nikad ne bi zaboravilo, cak i ako bi opet bili zajedno... nasim definitivnim rastankom, svo nase planiranje, sve nade, su unistene... kao sto bi i ona meni prebacivala za lazi... i da bi mozda i puklo, bas zato... ali ja se i dalje nadam njoj... jer je volim...
I istina je, jako sam nesiguran u sebe... posebno nakon raskida... svestan sam svoje zrelosti... ali zbog svog trenutnog stanja, koje se mozda nece srediti u potpunosti... sta ce mi pamet, kad nemam jedini san koji zelim u zivotu vise od svega, pravu ljubav?
Ja sam jednostavno morao lagati... znam, nikad se to ne mora, ali jednostavno, ona bi me ostavila, i ohladila se mnoogo ranije, da je shvatila moje probleme... Kad sam joj to priznao u februaru 2012, celu istinu, rekla mi je da ne budem tuzan, da dignem glavu i da ce sve biti u redu... i da me sad, zbog ovog priznanja, voli jos vise... ali onda ubrzo i da tad jos nije shvatala sta sam joj priznao... i da sam joj morao ranije reci... svejedno, u tom periodu, volela me je... ono bi rekla samo osoba koja me voli... a ovo drugo, da sam joj morao reci, rekla je jer nije mogla da shvati da su joj se nadanja da sam potpuno normalan decko srusili i da ju je to jako povredilo... ali da se ljubav svakako nije promenila...
Svejedno... hvala ti brate, na podrsci, hvala i drugima, na savetima... nadam se da ce se ovo tvoje pisanje obistiniti... hvala.
I da se jos jednom izvinim svima, ako sam smorio... eto, nasao sam za shodno da savet potrazim ovde... jer ja nemam drustvo... a porodici zaista ne zelim da govorim o tome, i krecem pricu, svakako, zeleo sam cuti objektivne i prave savete, sto od porodice svakako ne bih mogao... I zaista mi je bilo tesko, morao sam nekom da se obratim... Jednostavno, ne mogu vise ovako... volim je jako, najvise... a ona me ignorise... zaboravila me je... to nije pravedno...
Dopuna: 25 Avg 2013 2:29
Ako nekoga i dalje zanima... U ponedeljak najverovatnije necu biti na njenom rodjendanu...
Dobio sam ispit koji moram polagati u utorak... za nastavak zaostalog obrazovanja... tako da moram uciti... biti usredsredjen na to jer zelim da dokazem svima da vredim, mojoj porodici, a izmedju ostalog i njoj... iako ona ne haje za mene... svakako moram uciti i biti jako aktivan u tome u ovim danima, pa necu imati vremena za neki odlazak kod nje, za put od 1h, tamo i nazad, pa da tamo ostanem bar 1h... imao sam viziju da dodjem, zazvonim, kupim joj poklon i pozovem nju, ako ona ne otvori vrata, da joj urucim... i kazem da je jos volim i da sam dosao zbog nje, pitam da li ima nade za nas... rekao bih da da ne mogu ostati, da ne smetam, da ona razmisli, da cu je cekati, uvek... ali eto... mozda ce to doci i sa par dana zakasnjenja, videcu... ali ne verujem...
Moram uciti... a i jos nista nisam dogovorio sa bratom, koji bi me povezao... on ima svoj zivot, obaveze, nije bio vec par dana tu, jedino ako sutra dodje...
Ali cu joj poslati cestitku, u ponedeljak, oko 23h... necu da joj kvarim dan istom, sigurno ce joj biti najlepsi u zivotu... pa cu tad... i videcemo kako ce na to ona reagovati, sta ce biti posle...
Svakako, necu ja njoj puno nedostajati na proslavi... tamo ce biti svi koje voli, i koji su joj dragi, bas svi... ali vidim ja, po komentarima, slikama... njoj je lepo i bez mene... cak stavise, kao da se oslobodila tereta...
Svejedno... Volecu je zauvek... hvala joj sto je bar toliko bila samnom... imao sam period, najlepsi u zivotu...
|
