offline
- Sirius
- Moderator foruma
- Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
- Pridružio: 17 Maj 2006
- Poruke: 18550
- Gde živiš: I ja se pitam...
|
Im'o sam strašnog mačka...
Svako od nas je imao i ljubimca svog života, onog koji je ostavio najdublji trag, izazvao najlepša osećanja, dao od sebe najviše ljubavi, uzvratio pažnju, onako kako to zna i ume. Mnoge mačke su prošle i proći će kroz naš život i naše dvoriše, ali Todor je bio jedan. Jedini i neponovljiv.
Ovo predobro biće donela je moja Nataša kao devojčica, našavši ga na putu pri povratku škole. Bilo je to mače koje obećava. Crno-belo, sa šarama tipično nepravilnim za takve mačke, ali sa jednim belim razdeljkom između obrva, pa je izgledalo kao da se raščešljao po sredini, onako, kao Rudolf Valentino. Nazvali smo ga Todor; vremenom je dobio brojne nadimke - Toša, Tocone, Tokaido, Tocište, Tošiba, Toconjarijus...Svi ti nadimci bili su više nego izraz ljubavi prema mačoru koji je postao deo porodice. Rastao je sa nama, stasavao u neprikosnovenog gospodara dvorišta i okolne ''parohije''.
Toša je s nama bio drug. Pravi drug. Znao nam je karaktere i sa svakim od nas se posebno družio. Umeo je da se podvuče pod kožu i onima koji nisu bili ljubitelji mačaka. Da ne veruje čovek. Kad je bio mali, više se družio s decom, a onda, kada je stasao, nije se više odvajao od mene. Glavna mu je fora bila da se popne uz mene kao uz drvo i da mi se smesti za vrat. To leti, preko majice, nije baš bilo bezbolno, ali ja sam trpeo jer sam ga voleo. Smesti se on za vrat , prede i ćuti zadovoljno pokazavši čiji sam ja, ustvari. Ja ga pitam - ''dobro Tole, zar ti misliš da si mi jedini za vratom?'' A on, rekoh, prede i žmirka. Dane i dane provodio je sa mnom u sitoštamparskom ateljeu na svom radijatoru. Razbijao se od spavanja. I od jela. I od onih stvari. Ne može da se požali da nije svojski proživeo. Kada bi neko došao u radionicu, on bi se protegao, prešao preko stola, omirisao dotičnog i vratio se do mene. Zatim bi gipko skočio meni za vrat i sedeo tamo dok je posetilac (onaj ko bi to prvi put doživeo), razoružan i razgaljen posmatrao tu demonstraciju ljubavi i posedovanja.
Kažu ljudi za nekoga – životinja, i pri tom misle na bezosećajnost i surovost...A jednom se Droca (Todorova nevenčana mačka, da ne kažem žena) omacila. Ja sam doneo Todoru mešano mleveno meso, ono koje obožava i on je navalio da jede. Onda je Droca izašla iz letnje kuhinje u kojoj je čuvala nakot i prišla mu je. Nešto mu je ''rekla'', to mogu u život da se opkladim. Todor je prekinuo s jelom ‘’bez reči’’, izmakao se i njoj prepustio ostatak. Stajao je i gledao da ne dođe kojim slučajem neki neoprezni komšijski mačak da se umeša u menzu i stražario. To mora da je ljubav. Ne znam koju drugu reč da upotrebim.
Poživeo je s nama nezaboravno, nepovratno vreme od predivnih devet godina. Preživeo je bombardvanje, rat, sirene, stasavanje naše dece, naše neprimetno starenje.
Zrele su to godine za mačora u punoj snazi. Jedne večeri potukao se s pacovima, oni su ga inficirali i veterinar je prekasno primetio fatalne povrede i zaraze. Nekoliko puta sam ga nosio na intervenisanje, čišćenje rane i obradu, ali uzalud. Toca je kopneo na moje oči. Samo sam ja imao srca da ulazim u kotlarnicu gde je on inače provodio svoje dane odmora i noćivao, a gde mu je tada bila i samrtna postelja. Ostali su se muvali po kući, pravili se da je sve u redu i gutali suze. Naš Tocko je legao u kutiju sa starim ćebetom i venuo kao čovek. Milovao sam ga, a njemu su tekle suze. U vremena njegove pune snage dočekivao me je na kapiji u bilo koje doba dana ili noći, peo se na moje rame i lizao me i njuškao, pokazujući čiji sam ja ustvari. Tih njegovih poslednjih dana gledao sam tog sirotana, nekadašnjeg moćnog mačora, pravu mrgu koja je bila strah i trepet za mačke, ali i za mnoge kučiće, kako se topi i gasne kao sveća. Nije mogao više ni na šapama da stoji. Neverovatno je, ali istinito. Izašao sam iz radionice da tugujem malo napolju sam. Kada sam se vratio on je izdahnuo. Nisam znao kako da to kažem mojima. Samo sam ćutao, a ćutali su i oni.
Mi i danas imamo mačore po dvorištu i volimo ih, ali ni izbliza kao Tošu. Mnogo puta najomiljenijem među njima, Cicku, gazda-Ciletu, kažemo - ''Tošo'' i on se ne ljuti. Moj Toša već šest godina nije sa nama. Svakog sedmog marta iznesemo na njegovo mesto neko parče mesa i namenimo mu, kao čoveku jer jeste to zaslužio. Svi koji su se prerano rastali od svoga ljubimca, znaju o čemu pišem. Stvarno smo se osećali i osećamo kao da je od naš otišao član porodice. Tošo, gde god da si, da znaš da nema dana da te se ne setimo...
Namenimo mu vrlo često, kao pravom čoveku, ljudini. Kad dobro razmislim, nema baš mnogo ljudi koji su zaslužili takvu pažnju, ljubav i sećanje kao što je moj Toša. Sigurno u svom, mačjem raju, juri miševe i ne silazi sa najboljih mačaka. I ako. Zaslužio je.
|
Neka sećanja nikad ne blede...
