Bane san ::Својевремемно сам од лекторке за арапски, Египћанке, чуо следеће.
За једну (само једну?! ) битну нашу певачицу народњака су преводили и обрађивали хитове египатског фолкера.
Мало мушки род пребацили у женски, избацили камиле, пирамиде и палме, ето нама радости.
Све да се допуни букет шпанско-грчко-оријенталног "изворног" мелоса у Србаља, а и шире.
Тачно тако. Једна наша ''фолк дива'' (опрем добро!) с иницијалима СР је певала грчке песме, на српском, наравно. Мој пријатељ који је као одбојкаш и тренер радио у Ирану више година, почео да ми набраја шта је све овде слушао (на нашем језику, наравно), од покрадених иранских песама док је поправљао кола. Иначе, иранска музика је фантастична, наши је наравно упростаче јер не могу да је отпевају. Али, има још интересантније: донео ми је један диск и ја га одслушао. Однесем диск код колеге, директора музичке школе који је завршио два одсека на музичкој академији (оба инструментална), није могао да погоди ни с ког континента је та музика! Сјајан интелектуалац, свирао је код Сковрана, био је искрено задивљен кад сам му рекао о чему јер реч и признао - не бих у сто живота погодио.
Sad kad je priča počela da se proširuje... pre izvesnog vremena, zahvaljujući jednoj rok obradi, naišao sam na pakistanskog izvođača Nusrat Fateh Ali Kana. Morao sam, naravno, da istražim...
U pitanju je kavali, muzički stil potekao iz Hindustana, a danas popularan na Indijskom potkontinentu i u Afganistanu. Kan je, inače, Pakistanac.
A, evo i te obrade, mada mislim da sam je već negde ovde i postavio:
Ma, svi su oni legende, samo da im zalepiš hiljadarku na čelo...Znaš ko je od njih bio najpošteniji prema svom zanatu? Onaj koji je bio i najpismeniji. Milutin Popović Zahar. Magistar. Sedeli smo jedne večeri (bili smo zajedno u nekom žiriju) i on kaže - ''ma kakvi smo mi umetnici, sutra kampujemo u Milanovcu''.
-''Kako bre kampujete?''
-Zahar: ''Mi to tako zovemo kad sviramo pod šatorom...''.
Evo, dve ''legende'' su kod mene letos pevale pod vašarskom šatrom. Sa svim onim što to podrazumeva. Kad budu riknule, smesta se sele u legende, a po fejsbuku će stavljati njihove slike umesto svojih...Takvi smo mi. Lepo reče Toma - ''Nema narod s tim veze. To su moje pesme''.
Postoje, naravno, narodne pesme, kao što postoje autori koji su doživeli najveću počast u životu - da im se pesma proglasi narodnom. Recimo, čika-Milisav Pavlović (''Znaš li draga, onu šljivu ranku'' i ''Ništa lepše od naše seljanke''). Nije jedini, ali ih nema mnogo. Narodne pesme su one koje još uvek pevuši moja majka, rođena na vrhu Kablara.
Novokomponovana narodna muzika je oksimoron. Zna se šta je narodna muzika i šta je narodna umetnost uopšte. Po ovome bi mogla postojati i novopisana narodna književnost. Tu su zabunu napravili malobrojni autori čije su pesme takoreći proglašene za narodne iako se zna čije su, ali su u tolikoj meri duhom i melodijski slične narodnoj muzici da su tako i prihvaćene. Verujem da mnogi ne znaju da pesme kao što su: Stani, stani Ibar vodo, Lepe li su nano Gružanke devojke, Obraše se vinogradi, Jesen dođe ja se ne oženih, Jutros mi je ruža procvetala... nisu narodne i da je sve komponovao isti autor, Dragiša Nedović. Pesmu Mito bekrijo komponovao je Radoslav Graić. Pesmu Dimitrijo, sine Mitre napisala je Stana Avramović Karaminga. Obren Pjevović i Vlastimir Pavlović Carevac su već više prepoznatljivi autori koji se takođe nalaze na spisku zaista "narodnih" autora. Izvan stvaralaštva ove nekolicine ima par promila vrednosti u celoj močvari "novokomponovane" narodne muzike, ako i toliko!
