Plakala sam uz filmove, plakala sam uz knjige, ali nikada uz muziku. Jesam često bila tužna, pa puštala prigodnu muziku da se još više ubedačim, ali to nije to. Ta moja tužna muzika jeste šund, u smislu da sama po sebi ne bi nikada uspela da kod mene (verujem i bilo koga drugog) izazove duboke emocije. Rasplače me isključivo narativ koji sam, najčešće, sama u pesmu učitala, i koji je duboko ličan.
Mene uvek začudi kada čujem da se neko rasplakao pred slikom, ili skulpturom. Još više ako je apstraktna slika u pitanju, pa posmatrača dirnu isključivo boje i potezi četkicom, čista forma bez trunke sadržaja. Mene to nikada nije strefilo, niti ću to ikada uspeti da razumem. Isto tako ni muzika ne može da me duboko potrese. Nije to nešto čime se ponosim, naprotiv. Ali je tako.
Izvinjavam za off, pokretaču teme, učesnicima, i nadležnim urednicima.
Neću više.
jelkica7 ::Plakala sam uz filmove, plakala sam uz knjige, ali nikada uz muziku. Jesam često bila tužna, pa puštala prigodnu muziku da se još više ubedačim, ali to nije to. Ta moja tužna muzika jeste šund, u smislu da sama po sebi ne bi nikada uspela da kod mene (verujem i bilo koga drugog) izazove duboke emocije.
Meni se to retko dešava, ali mi se desilo. Jednostavno, moja muzika je izuzetno snažna. Izvođače prati neopisiva energija, koja u kombinaciji sa pravim rečima i pravom melodijom... može, ne samo da izazove suze, nego i da ubije!
A tek kada se uklopi i moćan spot... (kao ovaj dole)
...maramice samo lete!
Jesam često bila tužna, pa puštala prigodnu muziku da se još više ubedačim, ali to nije to. Ta moja tužna muzika jeste šund, u smislu da sama po sebi ne bi nikada uspela da kod mene (verujem i bilo koga drugog) izazove duboke emocije. Rasplače me isključivo narativ koji sam, najčešće, sama u pesmu učitala, i koji je duboko ličan.
(jao, ubice me Melody za ovaj izraz). 
