offline
- Pridružio: 28 Dec 2012
- Poruke: 33
|
Украдена срећа - Други део.
Марија је своју тајну о томе како је пронашла и видела свог сина чувала дубоко у себи. Није ништа говорила ни мужу ни деци, али једног дана је приметила да се њена старија кћер састаје Игором, а није знала да је он њен рођени брат.
Бојала се да они не остваре недозвољену везу. Није знала шта да ради. Бојала се да каже истину својој кћери јер јој била јој је позната стара народна мудрост која каже: „што ка¬жеш само једном човеку а нарочито жени, то не може остати сакривено, то је исто као да си рекао целом свету!
Дуго је размишљала и на крају одлучила да својој кћери каже да су они ипак у крвном сродству. Није јој рекла да су они рођени брат и сестра, већ само да су блиски рођаци. Кћерка је питала зашто јој то није раније рекла и питала у каквом су они виду сродства?
Марија се опет брзо снашла и измислила причу да је у протеклом рату било велико страдање народа, и да су том метежу многе породице изгинуле а некима је, нарочито деци изгубљен сваки траг, и не зна се сигурно да ли је неко, можда, жив или мртав, али да се понекад сазна да су појединци ипак преживели. Тако је Игоровог оца који је био дете усвојила и одхранила нека породица и дала своје презиме. Успут је додала да она о томе Игору ништа не говори, и да ће јој, кад буде боље расположена за дужи разговор, још неке ствари објаснити.
Касније је Марија о свему опширније размишљала. Сећала се да Игор, када је једном својим колима довезао Љиљу, био у њиховој кући, и да је она чак и разговарала са њиме, и није јој било јасно да ли се он тога свега сећа? Помишљала је на површност која је често својствена младим људима. Он је уствари био опчињен Милицом и гледао само у њу и ништа друго није примећивао, ништа га друго није интересовало, па му вероватно није ни остало у сећању.
Није знала шта да ради. Осећала је потребу да хитно назове Игора, да са њим опширно разговара и да му каже да је Милица његова рођена сестра. Дуго се двоумила да ли да га назове и замоли да се виде и разговарају, зато што од оног дана када су су се захваљујући доброј вољи старога попа први пут видели и разговарали, и када је Игор сазнао да је Марија његова права мајка, више уопште нису имали прилику да се виде. С обзиром на искуство које доживела приликом поменутог сусрета, није могла предпоставити како ће он реаговати кад чује њен глас и када би му она саопштила своју намеру да са њим разговара.
На крају је ипак са много стрепње подигла слушалицу и позвала његов број. Када је Игор подигао слушалицу и питао ко зове, рекла је да је она његова мајка Марија, и да га моли да нађе времена да се састану, јер има нешто врло важно да му каже, на што је он нервозно одговорио, да он нема превише слободног времена за којекакве састанке, већ ако има нешто да му каже или да га пита, то учини одмах преко телефона, да се тако реши проблем. Марија му је на то одговорила:
- Сине мој, знам да си послом заузети, да немаш превише слободног времена, али оно о чему желим да са тобом разговарам је нешто посебно, и то ни у ком случају не могу да ти преко телефона кажем. Молим те жртвуј десетак минута. Неће трајати дуго, јер то што желим да ти саопштим могу да учиним гледајући те само очи у очи.
Кад је то чуо Игор је одговорио да ће се јавити следећег дана и да ће доћи колима по њу, па ће је одвести до једног места где ће моћи на миру обавити тај разговор.
Марија је замолила Игора да дође пре подне у десет сати, јер је тада сама у кући. Рекла му је да кад стигне заустави кола на улици испред куће и само да се кратко огласи сиреном, а она ће бити спремна, одмах дотрчати и ући кола.
Како је договорено тако је и било. Кад је ушла у кола, Марија ја замолила Игора да крене и да одприлике након једног километра на погодном месту стане, па ће му она све што жели на брзину испричати. Када су се кола зауставила, Игор је рекао:
- Ајде, говори, шта је то толико важно да ми ниси могла саопштити телефоном, већ сам ја морао овамо без везе долазити?
Она му је одмах казала:
- Сине мој, приметила сам да се састајеш са мојом Милицом, па ме интересује какви су односи између вас и куда то може одвести?
- Мама, ако се не варам, чуо сам да си рекла са “мојом Милицм“? Шта то треба да значи?
- Сине, то значи пуно, јер је Љиља моја рођена кћер, а то значи да је она твоја сестра! И то је било јако важно да знаш, па зато и нисам могла да о томе са тобом говорим преко телефона.
Кад је чуо мајчине речи и дошао до сазнања да је девојка у коју је био смртно заљубљен, његова рођена сестра близнакиња, Игор је остао без речи. Није знао шта да каже. Просто му је мозак престао да ради. Неколико минута био је у шоку, а затим се полако прибрао и наставио:
- Мама, за Бога драгога што ми то пре ниси рекла? Што си ћутала? Што си тако дуго чекала?
Марија је једно време ћутала и веома се чудно осећала. У њој је све кувало а било је и недоумице. Била је пуна неког беса који јој је саплео мисли и није знала шта да каже, али кад се мало средила и дошла себи, одговорила је Игору:
- Како нешто тако можеш да ме питаш? Сећаш ли се како си се понашао кад смо се први пут састали, кад си сазнао да сам ја тебе родила? Сећаш се шта си онда рекао? Да смо ми два света и тако то. Од тада је прошло више од шест месеци и ти ни једном ниси подигао слушалицу да ме назовеш телефоном, да упиташ, како сам? За тебе ја нисам постојала да ли си тога свестан?
- Добро, рецимо да си ти у праву. Ето, признајем да сам грешан и кајем се, али како то да Милици ниси рекла да има брата, да сам ја њен брат? Зашто јој ниси рекла? То не могу да разумем?
- Зашто – одговори Марија, па настави – зашто? Зар мислиш да је то једноставно? Ништа нисам рекла ни њој ни твом оцу. Ти не знаш да је Саша тежак срчани болесник, да су му живци потпуно растројени. Размишљала сам како и шта да му кажем, али нисам се одлучила, јер знам да би то за њега био шок. Знала сам да би се он јако узбудио, да би му позлило, а можда би се десило и оно најгоре.То је био разлог. Како не можеш да ме разумеш?
А и твојој сестри нисам ништа рекла јер сам се бојала да она у тренутку неопрезности не каже Саши. Ето то је моје објашњење, ако ти то можеш и хоћеш да разумеш. Треба да знаш да ја имам вас троје и о свима водим бригу, а ја сам уствари сама, сама самцата, јер Саша је изгубљен болестан човек. Постоји много тога са чим он није задовољан, али за то ја нисам крива, а незадовољство које држи у себи чини га несретним, и та несрећа што му се усадила у главу узрок је његове болести и чини је још тежом. Његови живци су танки, мало му треба да се узбуди и да му позли. Не знаш ти како је то. А што се тиче Милице, она је још незрела, живи у илузијама, живи у машти, не зна шта хоће, а ти се ниси потрудио да ме у протеклом времену потражиш да се видимо, да ти кажем, да ти све испричам, да се посаветујемо шта и како даље да радимо?
Е сад шта је ту је. Рекла сам ти оно најглавније. Знаш да је Милица твоја рођена сестра близанкиња, и ради шта хоћеш. Ја ти више нећу досађивати. Покажи ми како се отварају ова врата од кола, да изађем, па ћу пешке да одем кући, а ти хајде својим послом и нека ти буде сретно.
И управо када је Марија узела у руке своју ташну и почела да се диже да изађе и кола, Саша је ухвати за руку и рече:
- Стани мама. Куда журиш? Нећемо се тако растати. Идемо колима на једно место где ћемо се лепо испричати и где нећеш бити у страху да те било ко види.
То рече, упали мотор, притисну гас и кола кренуше.
- Куда ме то возиш? –упита Марија?
- Не брини све ће бити у реду – рече Саша и ућути.
Тако су се ћутке возили двадесетак минута, а онда је Игор зауставио кола поред једног усамљеног ресторана. Затим рече Марији:
- Ево, стигли смо.Ту ће ти, надам се, бити лепо и ту ћемо наставити наш разговор.
***
Чим је изашла из кола и мало погледала около, Марија се подсетила да је у поменути ресторан још као девојка неколико пута долазила са Сашом, и да су се ту уз циганску музику угодно проводили. Приметила је и да је простор око ресторана сада боље уређен. До ресторана који је био смештен дубље у дворишту некад је са улице водила само уска бетонска стаза, а сада је цело двориште прекривено бетоном, и тако је начињен велики простор за паркирање возила. Приметила је око зграде и већи број жардињера са лепим цвећем.
И унутрашњост ресторана била је знатно измењена. Уместо обичних кафанских столова прекривени белим столњацима, сад су ту били постављени ниски столови и кожне фотеље. Много тога је изгледало модерније и конфорније, али то све није оставило неки посебан утисак на њу, нарочито кад је чула тихи глас неке музике с плоча, који је деловао некако мртвачки у односу на ону живу, дивну и темпераментну циганску музику која у човеку буди посебно расположење.
Сели су за један сто у углу ресторана. Место је на Маријин предлог изабрао Игор. Уз поручено пиће почео је разговор у току којег је Марија Игору испричала цели историјат, све што се догађало од његовог рођења до најновијих дана, а о чему је још раније писано у овој књизи. Настојала је да му каже све, баш све. Чак му је споменула и његовог Деду, Сашиног оца као доброг и пријатног човека који је умро са тугом у срцу са сазнањем да није стекао унука који треба да продужи породичну лозу.
Игор је Маријино излагање пажљиво и са занимањем слушао. У почетку је изгледало да је равнодушан, али како је прича текла у његовој души се нешто мењало, тако да је при крају, у тренутку док је Марија завршавала своју причу о Деди, одједном почео да дрхти а из очију су му потекле обилне сузе. Изненада је пружио је руке према Марији, снажно је пригрлио и почео тихо плаклати. То је био онај преломни тренутак када се у Игоровој свести нешто променило, и када се најзад у њему пробудило осећање да је Марија његова права мајка.
Ни Марија у том трену није могла остати равнодушна. Нежно је својим рукама обухватила Игорову главу, привила је својим грудима уз тихо јецање:
- Сине мој драги ..сине..како сам сретна кад си поред мене...
Све је трајало пар минута, а онда су се, пазећи да неко у сали не примети, полако раздвојили.
То је био онај судбоносни догађај, у току којег су прешли границу која их је делила. Марија је осетила да заиста има сина који је стварно као мајку воли, а Игор је њу у својим осећањима заиста доживео као своју рођену мајку. И то је било оно најважније.
Затим су даље наставили разговор који се углавном односио на Сашу, јер је то Игора највише интересовало.
Марија му је испричала читав историјат њихових односа. Изоставила је само оно кад је он њу у тренутку док је била у другом стању напустио, јер није хтела да га са тим оптерећује. Држала се правила које гласи да, ако желимо бити срећни, морамо настојати да ружне ствари што пре заборавимо, и да о том никад другима не причамо, а оно што нам се у животу лепо десило треба да се што дуже памти и у мислима освежава.
Седели су тако и причали дуже од једног сата. Игор је изразио жељу да продуже причу и да у ресторану ручају, али Марија је уз извињење рекла да овај пут не може дуже остати, јер је вероватно Саша већ стигао кући и да је сигурно чека.
Договорили су се да он њу не зове телефом већ да ће она назвати њега, да наставе разговор и начине неки план, како би она на погодан начин саопштила Саши да је пронашла сина и да он жели да се виде и упознају.
***
Саша није био љубоморан човек али му је било необично када Марију није затекао код куће. Ни деца нису била код куће па је био потпуно сам. Пошто се Mарија дуже задржала, одлучио је да мало погледа телевизију, али како није било ништа интересантно, искључио је апарат.
Седио је на каучу и није му било јасно где се Марија тако дуго задржала и због чега му, како је раније било уобичајено није оставила никакву поруку, да га обавести куд је отишла и кад ће се вратити?
И док је тако замишљен седео на каучу у једном трену му се придружио његов стари љубимац мачак Марко. Скочио је и сео му на крило, и ту нашао место погодно да се смести. Склупчао се, затворио очи и почео да преде. Саша га је по старом обичају нежно миловао, што му је очигледно пријало и он је даље пуштао своје умирујуће мачије звуке, који кад их човек слуша, изазивају осећај спокојства, па је Саша док је чекао Марију и миловао мачка и сам у седећем ставу и заспао.
Кад се Марија вратила кући затекла је Сашу како спава заједно са мачком који се угодно сместио у његовом крилу. Није хтела одмах да га буди већ је подгрејала раније припремљено јело, поставила сто и затим га позвала да ручају.
Саша се мало изненадио кад га је пробудила и питао где је тако дуго била, на што му је она одговорила:
- Не брини, ајде да сада најпре ручамо, па ћу ти онда уз кафу полако све испричати. То ће бити мало дужи разговор, али требаш бити стрпљив да ме полако саслушаш до краја, и нећеш се кајати, јер ће све оно што ћу ти казати бити врло занимљиво и на крају ћеш чути и нешто што ће те сигурно обрадовати.
-Па, ајде немој зановјетати, кажи ми одмах да знам о чему се ради.
- Е, тако не може. Прво ћемо лепо ручати. После ти мало прилегни, а ја ћу опрати посуђе и скувати кафицу, па ћемо онда имати један врло занимљив разговор. – одговори Марија, а Саша видећи да је она упорна и да неће другачије, оде у дневни боравак, извали се кауч и узе новине да чита.
Након десетак минута Марија је позвала Сашу за сто да ручају. Након ручка Саша се поново вратио и сео на кауч поред телевизора, а Марија је донела кафу и још неке колачиће, села у фотељу и почела:
- Видиш Саша, ти мени кад ја нешто кажем, обично одговориш да ја нисам у праву, а и сам знаш да сам ја врло често у праву, па и када ја будем у праву, ти имаш обичај да ствари изврћеш и нећеш да признаш да сам била у праву - поче Марија са својим излагањем.
- Због чега ми то сада говориш? Шта си хтела с тим да кажеш? Не могу да схватим због чега почињемо разговор на овакав начин? – одговори Саша.
- Разумећеш само буди стрпљив. Јесам ли ти рекла да требаш бити стрпљив.
- Ајде бићу стрпљив да се сада не препиремо. Знаш како кажу – паметнији увек попушта, а знаш и како су у мене живци танки и да ме свако очекивање јако узбуђује.
- Добро нека будеш како ти кажеш. Немам ништа против тога, а сада ме добро слушај.
Сећаш се да сам ја након првог порода увек говорила да ја сумњам да је једно наше дете украдено. Да није умрло како су нам рекли, већ да је украдено.
- Сећам се, како се не би сећао. Стално си ме са том твојом фикс идејом гњавила. Стално си то говорила, иако сам ја одувек знао да је тако нешто немогуће.
- А шта, ако је, можда, могуће, шта ако је наше дете заиста украдено?
- Схвати, да је тако нешто немогуће. Ти тако мислиш јер се ниси помирила са губитком, и то што носиш у својим мис¬лима производ је твоје жеље, твоје неспремности да прихватиш чињенично стање.
- А рецимо, да моја фикс идеја, како ти кажеш, моја предпоставка, буде тачна и да ми једног дана ипак пронађемо наше дете. Како би се ти онда осећао?
- Како би се осећао? Наравно да би био сретан. Нико не би био сретнији од мене, али кажем ти, то је фикција коју ти носиш у својој глави.
- А да се то дете, које сада већ одрастао човек, одједном пред тобом појави и каже: Тата ја сам твој син! Шта би онда рекао? Како би се понашао? Да ли би се узбудио? Како би то поднео?
- Како би поднео? Наравно да би се узбудио, али после свега што сам у животу прошао и колико сам траума прежи¬вео, мислим да и такво узбуђење не би било неки посебан проблем. Поднео би ја то, јер то би било узбуђење које доноси радост, али да даље о томе на празно не расправљамо, реци ти мени због чега си почела овај разговор, да ниси, случајно нешто дознала?
- Још нисам ништа стварно дознала, али сам на добром трагу да пронађемо наше украдено дете.
- О каквом трагу, о чему ти то сада говориш? – настави Саша повишеним гласом, док му се на лицу приметило видно узнемирење.
- Правиш се да си равнодушан а видим да си узнемирен. Сад ћу ти донети чашу воде и лекове, па кад их уз¬меш, онда ћемо наставити.
Када је Саша узео лекове и мало се смирио, Марија је наставила:
- Полако, само се немој узбуђивати. Мислиш ти да је мени све једно, и ја сам узнемирена, јер сам наишла на траг који ће нам сигурно омогућити да пронађемо нашег сина. Ако Бог да, и срећа послужи, може се десити да га за десетак дана пронађем, и да га видиш. Само буди, присебан, и молим Те редовно узимај лекове. И немој да слушаш онај радио што ти стално подиже тензије.
- Који радио? Какве тензије?
- Па знаш који. Онај једини радио што на њему стално критикују владу и говоре о неправдама и лоповлуцима. Не знам како се тачно зове, то мене не интересује. Мислим да починје са „Ф“, Форпас, тако нешто....
- Па шта ако слушам, како ти кажеш Форпас. Они једино говоре истину. Кад то чујем, лакше ми је, то ме одмара.
-Извини, али тај радио ме потсећа на неку „лајаоницу“. Сећаш се да је покојни Милић од Мачве, онај познати сликар, направио у свом родном селу нешто као кулу, која је имала четири прозора окренута на све четири стране света, па је свако ко је хтео могао да лаје на коју страну је хтео. И на исток и на запад и на север и на југ. То су, колико се сећам, назвали „лајаоница.“
А ја мислим да је тај твој Форпас нешто као „лајаоница.“ Свакоме је дозвољено да прича шта хоће, али никакве користи од тога. Што народ каже: Пас лаје, ветар носи! А они што им се пружила прилика, грабе ли грабе, раде свој посао и брсте Србију. Знаш ону: „Дошао неки у једну фирму неки тип па пита, какве ви имате односе?, а они њему одговорају: Односе! Односе!“
Причао ми један човек који је био у Русији прилично давно кад је тамо Хрушчов био главни, како је чуо један у то време актуелан виц. Уствари кад је Хрушчов разобличио Стаљина, људи су се мало ослободили па су почели причати политичке вицеве, као што је, на пример, овај:
„Рускиња имала троје деце; једно се звало Никита, друго Родина и треће Дружба. Сретне она једну своју познаницу и она је упита: „Њу, как дитја?“ (Како су деца?). „Харашо“ (добро) – одговори жена.
- „Њу, что дјелајут?“ (Шта раде?) упита познаница.
- „Ничто. Свјо обикновено. (Ништа, Све је обично), Никита кричит, Родина плачет а Дружба сисат!“
И тако је то. Док они на „Форпасу“ причају и кукају, они којима је то могуће, измузоше Србију, грабе све што стигну. А ко зна какви ће бити и шта ће радити, и они за које „Форпас“ навија, кад дођу на власт. Хоће ли они сами себи смањити плате и друге претеране државне трошкове?
- Добро, нека буде све како кажеш – настави Саша, него ајде да се вратимо на праву тему. Реци ти мени шта си сазнала о нашем детету? Има ли заиста неке наде?
У овом часу не могу ти ништа више рећи осим да сам дубоко уверена да сам на сигурном трагу – одговори Марија.
- У реду – одговори Саша – а реци ти мени како си до тога трага дошла? На који начин? Да ли ти је неко нешто казао?
- Саша, то је моја ствар и немој ме ништа више питати. Не морам се ја теби сада исповедати. Ја сам га тражила и ја сам сада у дубоком уверењу да сам га пронашла, и ту више нема шта да се прича. Ако буде среће, видећеш га ускоро – одговори мало узрујано Марија.
- Како твоја ствар? Како то може бити само твоја ствар. Зар то није наше заједничко дете. Не разумем твоје понашање. Зашто тако поступаш.? Зашто ми то чиниш?
- Слушај, драги мој Саша – настави Марија, ја тебе сада уопште не разумем. Ти никада ниси веровао да је наше дете било украдено, никада ниси учинио неки напор да га тражимо, био си према свему потпуно равнодушан, и у теби није било никакве наде. Па зар ми ниси сад пре пет минута отворено рекао да је могућност да је наше дете украдено и да је можда још живо, моја фикција? То је био твој став. Ти си тако размишљао цело протекло време, и како сам ја могла да се ослоним на тебе и тражим неку помоћ, а сада кад се ситуација променила, ти мени нешто замераш.
Док си ти слушао тај твој „Форпас“ и разне будалаштине које су се тамо могле чути, ја сам размишљала о своме сину, и пуних двадесет година сам ту мисао држала у себи и тражила сам, јер нисам губила наду, и како ћеш убрзо уверити то све што сам чинила, није било узалуд, јер судбина не ради за оне који само скрсте руке и чекају, већ за оне који у нешто верују и чине све што је могуће да оно у шта верују и остваре, а ја сам веровала и видећеш да сам и остварила.
- Марија добро, нека буде тако. Осећам се уморан и не могу даље да расправљам, а и сваки даљи разговор не би имао сврхе, јер би се на крају посвађали, а што да се свађамо у часу кад нам се пружа нада да остваримо срећу.
- Извини и ја мислим да нема разлога за свађу и нећу с тобом дас се свађам, али ти морам рећи да сте ви сви мушкарци врло чудан свет. Ви имате неке способности које ми жене немамо, али никако нећете да признате да жене боље раде неке ствари од вас мушкараца. Ви јесте јачи, можда и храбрији, али ви се брзо палите и увек би хтели да сте у праву, а ми жене морамо да радимо само оно што ви желите и што је вама по вољи, да будемо понизне и послушне, и не дај боже да у било чему идемо испред вас, али ви не знате и нећете да признате да смо ми жене далеко стрпљивије и упорније од вас, и то је оно што ви мушкарци не можете да поднесете. То вас излуђује, иако увек на крају све заврши онако како смо баш ми жене наумиле.
- Добро Mарија добро, све си рекла како си хтелa и нека тако остане. Nећемо даље расправљати јер почиње серија „Мој рођак са села“. То би хтео да погледам. Много ми се свиђа онај Драгче. Свиђа ми се она његова лежерност. Волим да га гледам, иако знам да га ти не подносиш. Само не знам да ли је оне речи што их он изговара написао у целости аутор текста или тај Драгче ту успут и нешто своје додаје? Знаш, та серија ми је заиста по вољи, и док је гледам ја стварно одморим душу.
- Не чуди ме нимало што је тај тип твоја симпатија и што волиш да баш њега гледаш, јер кад си био млађи много си личио на њега, баш као да ти је неки род. Ох, што смо ми жене луде и у какве се типове заљубљујемо! Шта ми би да се спанђам са тобом? Како сам била наивна да ти на брзину паднем у загрљај. Боже, тако си ме на брзину смотао. Тако сам ти се предала као да сам јела тикве лударе.
- Па нисам ја крив што сам био леп, што сам ти се свиђао и што си ти трчала око мене. Зна се да младе девојке воле мангупе.Ја сам у почетку био тих и миран младић. Бојао сам се да приђем девојци, па чак и кад се усудим да приђем, уста ми се завежу, мозак стане, и не знам како да почнем ни шта да кажем, и зато сам морао да се промангупирам. Уствари једна девојка ме научила памети, па сам морао да се промангупирам. Рекао сам чврсто себи: Од сада ће бити другачије, нико ме неће више „израдити“ !
И заиста од тог трена десила се нека промена у мени, и кад сам се променио и постао самоуверенији, жене су почеле просто да трче око мене, јер је познато како сам већ рекао, да девојке воле мангупе, а после шта се деси није ни важно, јер је главно да човеку младост буде бурна и весела.
- Јасно ми je да си ти у стању увек наћи добар изговор, и да ти мораш да будеш увек у праву. Ја имам пречег посла него да се надмудрујем с тобом. Морам нешто радит, а ти, ено ти кауч па лези и гледај телевизију или слушај онај твој „Форпас“, а ја ако нешто не урадим, ништа неће да се среди само од себе....
***
Јутрос се освануо нови дан, дан у току којег је Марија горила од жеље да назове Игора, да га позове у посету, да се види и упозна са својим оцем. Са нестрпљењем је чекала час кад ће Саша и деца отићи из куће, да то учини и да се договоре око његове посете.
Одприлике око десет сати пре подне сви су отиш¬ли и онa је у кући остала сама. Пришла је телефону и назвала Игора. Брзо су се о свему договорили, и он је обећао да ће доћи следећег дана око четири сата после подне.
Након договора наставила је са уобичајеним кућним пословима, али је целим својим телом осећала неко посебно узбуђење које је било мешавина радости, немира и знатижеље.
Иако је била прилично уверена да је у току јучерашњег разговора на неки начин припремила Сашу за тај тренутак, она није била у стању да сигурно процени како ће се све то одиграти и завршити? Како ће Саша реаговати кад први пут види свога сина? Да ће му се обрадовати, то је сигурно знала, али да ли ће узбуђење приликом њиховог првог виђења бити прејако, то није могла да процени, и зато је страховала са се Саша превише не узбуди и да му од превелике радости не буде добро..
***
После подне истог дана када су сели да попију уобичајену кафицу, Марија се одважила да каже Саши да ће сутра после подне имати прилику да види свог сина који ће им доћи у посету.
Саша је Маријине речи примио са неверицом и упитао:
- Марија стварно ми реци да ли ти говориш истину или се са мном замајаваш или се неко трећи замајава са нас обоје и хоће да нас прави лудим?
- За Бога драгога – настави Марија – како можеш и помислити да би се, када је у питању моје и твоје рођено дете могла замајавати? То је озбиљна ствар, то није за шалу, и ја ти сада поново озбиљно кажем, да ће наш син сутра доћи у ову кућу, и ти који се понашаш као неверни Тома имаћеш прилику да га видиш и опипаш, као што је и Тома опипао Христа. Само, молим те припреми се, узимај лекове, и још нешто да ти кажем. Сутра обоје нећемо пити кафу док га не видимо и док не прође прво узбуђење.
- Марија, вероваћу ти, нека буде како ти кажеш, али сада мислим да би боље било да ми то ниси рекла сада, већ да си оставила за сутра, јер сад ћу стално мислити на тај сусрет, и целу ноћ нећу моћи да ока склопим.
- Сад тек видим да си ми ипак поверовао, али не брини. Пре спавања узми Либриум, и неће бити проблема, а сутра ћу ја мало спремати кућу, а ти ћеш ми помагати, па ће ти брже проћи време.
***
Коначно је освануо следећи дан и тренутци великог очекивања. Уместо јутарње кафе Марија је Саши и себи припремила чај од камилице.
После тога је замолила Сашу да изиђе из куће и мало прошета, док она мало са усисивачем покупи прашину, јер је знала да њега звук усисивача јако нервира.
За ручак је спремила лагано јело, све за жељом да Саша буде што боље припремљен за планирани сусрет. У подне нешто пре четири сата Марија је села на кауч у дневној соби и позвала Сашу да јој се придружи. Укључила је телевизор, и баш као наручен на екрану се појавио цртани филм са Пајом Патком у главној улози, што је добро дошло као тема за опуштање.
И док су њих своје седели једно поред другог, време је полако пролазило, али су се минути отезали као године. Како се ближило одређене време, Марија је постајала све нервознија. Са нестрпљењем је очекивала звук телефона, јер јој је Игор обећао да ће се јавити мобилним око пет минута пре четири, С нестрпљењем је чекала да се јави али сигнала није било.
Саша није ништа говорио. Седели су и ћутали. Време се отегло као дуга година. Већ је било и пола пет, а Игор се није јавио. Саша је и даље ћутао. Само је у једном трену замолио Марију да му дода чашу са водом, и са стола узео кутију са Либриумом, узео две таблете одједном, ставио у уста и залио водом. Марија је знала шта то значи, али је и даље ћутала. Осећала се нервозно као да сва трепери, али је настојала да буде присебна. Дан се примицао крају а они су и даље чекали. У једном трену Саша је угасио телевизор и упалио електричну светиљку и баш у том трену је зазвонило кућно звонце као знак да неко чека на кућним вратима.
Кад је чула звук звона Марија је у једном трену као махнита устала и потрчала према улазу у кућу, отворила врата и угледала Игора. Иако се она са њим раније видела и разговарала, узбуђење је ипак било велико. У једном трену је осеčтила да јој се у глави нешто врти и одједном је изгубила снагу и клонула. Да је Игор није прихватио рукама, сигурно би пала на под. У том трену је устао и Саша и кад је видео Игора како држи Марију, просто је занемео. Од силног узбуђења нити је знао ни могао било шта да каже. Тако су стајали, минут, два, и онда се Марији повратила снага. Раширила је руке са намером да их обојицу загрли. Није имала речи да нешто каже. Само је тихо плакала. Истовремено су јој пришли Игор и Саша, тако да су све троје нашло у једном загрљају. Стајали су тако једно време загрљени и тихо плакали, али ипак су то биле сузе радоснице.
После краћег времена Марија је рекла:
- Добро ми мој драги сине дошао у ову кућу, а сад да ту не стојимо, ајдемо у собу да седнемо,дасе боље видимо и да се ти са својим оцем како треба упознаш.
Када су ушли у собу и сели за сто, глрдалису се неколико тренутака без речи, а онда је марија устала и рекла:
-Ајде прво да по нашем старом обичају мало засладимо и да Игор проба нашу домаћу ракију.
Затим је на сто донела тацну са домаћим слатком и ракијом. Након слатка звецнуле су чаше са ракијом и полако је кренуо разговор. Саша се најпре извинио због кашњења, јер је, како рече, услед неке незгоде саобраћај био заустављен читавих пола сата, на шта је Саша, однахнуо руком и рекао:
- Ма ајде, шта се ти ту нама сада извињаваш. Главно је да си ти жив и здрав стигао, да смо се видели и да мало о свему разговарамо.
И тако се наставио разговор. Причало се без везе онако шта је коме у том трену пало на памет, а како је време промицало разговор је био све живљи и интересантнији.
У једном трену су у кућу ушле Милица и Љиља. Кад је угледала Игора, Милица се збунила. Није знала шта да каже. Ништа јој није било јасно. Питала се одкуд он сад ту?
Њену недоумицу је прекинула Марија речима:
- Милице ово је твој брат Игор. Ајде приђи му, рукујте се и пољубите као брат и сестра. Милица је послушала маму, пришла му, и они су се руковали и пољубили, а затим је села на седиште поред Игора.
И даље јој ништа није било јасно, па је одлучила да ћути и пажљиво слуша шта други говоре, и да после кад се друштво разиђе, замоли маму да јој све подробније објасни.
И за млађу сестру Љиљу све што се догодило, било је нешто нејасно и изненадно, али она није хтела да ни о чему много размишљала. Директно је упитала Игора да ли је он заиста њен прави брат, што је он и потврдио. Након тога је устала и почела да по соби весело скакуће и гласно говори певајућим гласом:
- Имам брата, имам брата, свакоме ћу рећи да и ја имам брата, и нико ми сада ништа не може, јер и ја сада имам брата...........
Онда јој је Марија рекла да престане са галамом и да из друге собе донесе албум са породичним фотографијама. Марија је затим отворила албум и пронашла Сашину фотографију из млађих дана, додала му и рекла:
- Ево, сад погледај ту своју фотографију и види колико Игор личи на тебе. И заиста кад је Саша погледао Игора, видео је невероватну подударност изгледа целог лица. Мало је гледао, чудећи се, као да сам себи није веровао, а онда додао Игору да погледа фотографију. И заиста сличност је била изузетна.И док је Игор посматрао очеву фотографију, Марија је наставила:
- Не само лик него и глас вам је сличан. Право да кажем, ја сам тебе Игоре препознала по гласу, а кад сам ти видела лице, све ми је било јасно. Била сам сигурна да си ти Сашин син, и мој наравно.
И док су они тако разговарали о свему и свачему, време је брзо пролазило. Три сата су прошла као један трен. Нису ни приметили да се ноћ дубоко спустила. Марија се надала да ће Игор остати на вечери, међутим он је то уз извињење одбио, правдајући се неким неодложним послом. Када је устао и кренуо према излазним вратима, сестра Љиља је почела да плаче и није му дала да иде. Ухватила га чврсто за рукав од капута и никако није хтела да пусти. На крају га је уз много натезања пустила тек кад је обећао да ће сутра поново доћи.
***
Од тог дана кад се први пут видео са својим оцем Игор је често долазио у посету својим родитељима. Био је врло разговорљив и са свима радо причао, али уствари он се највише приближио оцу, са којима је често расправљао о разним проблемима, тако да се једно време Марија осећала занемарена, иако није хтела да о томе са било ким разговара Осећала је неку врсту љубоморе и често у мислима сама себе питала, зашто Игор више нагиње оцу него њој, јер да она није била упорна и да га није непрекидно носила у мислима, да га није целог живота тражила, никад не би било прилике да се он са својим оцем види и састане, али изгледа да је то тако у животу. Увек нам се дешавају неке неправде против којих смо немоћни и не преостаје нам друго већ да се помиримо са судбином.
У току разговора Игор је причао оцу како је био као војник на Косову за време НАТО агресије и како су их Американци бомбардовали, а наша се војска вешто премештала са једне локације на другу, и тако успевала да сачува оружје и живу силу.
Никако му није било јасно због чега нас Американци толико мрзе и прогањају и због чега воде те силне ратове на свету?
Саша је покушао да му неке ствари објасни на свој начин. Имао је доста замерки Милошевићу и његовој владавини, али никако није хтео да призна да је тај човек крив за све невоље које су нас снашле. Пре свега истицао је да су за цело време ратних сукоба па и после појединци који нису били Срби, у Србији били у далеко бољем положају него Срби у Хрватској, Словенији, Косову и другим околним земљама. У Србији није било прогона на националној основи, нити су на тој основи оспоравана грађанска или било која друга права. У Милошевићевој влади је било министара који ниси били Срби – један Хрват, један Ром и једна Мађарица, то сигурно знам. Чак су и међу официрима биле заступљене и друге нације. Познато је да је комадант јединице која је оборила онај невидљиви авион био Мађар.
Истина, била је инфлација, тешко се живело, али подједнако су сви патили без обзира да ли су били Срби или неки други. Било је појединих изузетака, али они су били реткост и нису били последица државна политике, већ дело неодговорних појединаца, и то све на нивоу уобичајеног криминала.
Па у чему је онда проблем – питао је сам себе Саша и истовремено давао свој одговор:
Стране силе су планирале да растуре Југославију и то им је пошло за руком, делом и Милошевићевом кривицом. Он није желео да ратује, и покушавао је да спаси Југославију. Међутим начин на који је он хтео да оствари свој план, показао се неуспешан. Он је мислио да надмудри своје противнике, неки пут чак и да им се умили, са жељом да га прихвате као партнера, али они су мудро ишли корак по корак (step by step) док га нису потпуно притерали уз зид, и завршило је како је завршило. Уствари, они су њега изиграли. Једноставније речено он није био способан да носи са њиховим лукавствима, а њихова највећа грешка је била што су му судили у Хагу, јер су му на тај начин подигли углед у народу и дали прилику да много што је за њих неповољно отворено каже. Да га нису отерали у Хаг, Милошевић би био забележен у историји као личност без посебног значаја и могла би му се приписати и кривица за распад Југославије, а овако после Хага, где је у затвору умро под сумњивим околностима, он ће у историји српског народа остати забележен као херој и велики патриота.
Слично је и са Шешељем. Најпаметније што су могли да ураде, да су били паметни, било би да су га, када је дошао у Хаг, опалили ногом у дупе и присилно вратили у Београд. Овако „суђењем“ они су му пружили могућност да пред очима светске јавности изнесе много за њих непожељних чињеница, и то ће једног дана, када се прашина слегне, и стручни и објективни људи буду анализирали рад суда у Хагу, показати колико је тај суд био пристран и необјективан.
Уствари узрок наше српске трагедије је сукоб интереса великих сила. С једне стране је НАТО пакт а са друге Русија. Ту се може додати и лукава политика Ватикана и прикривене реваншистичке тежње Немачке која, иако делује у оквиру НАТО пакта, има своју тајну политику, а то је тежња да оствари доминацију на Балкану и добије излаз на Јадран, што јој је по свој прилици осамостаљењем Словеније и Хрватке и успело. Мислим да сам негде у неким новинама дaвно прочитаo како је онај Македонац што је седио у Председништву Југославије (Лазар Мојсов?) својевремено све кратко рекао у једној јединој реченици: Drang nach Osten!
Међутим, треба имати у виду да су и Јељцинови Руси на неки начин издали Србију. Руси су нас у то време издали, јер је и тамо владала издаја.
- Добро, нека све буде тако како ти кажеш – упаде Игор - иако ја на неке ствари гледам са резервом, али зашто су нас тако страшно бомбардовали? Шта смо им ми толико скривили? У два протекла светска рата били смо савезници. У другом светском рату смо спасавали њихове пилоте. То су радили и четници и партизани који су такође у већини били Срби.
- Па и зато постоји једноставно објашњење – настави Саша – требало је испробати неко оружје, а требало је и потрошити нагомилане залихе старог оружја, да би се отворили нови послови за компаније које производе оружје а које држе капиталисти који имају стварну власт у Америци.
Сетимо се само рата у Виетнаму који Американцима није био потребан и који су на крају изгубили. Без икакве савести они су тамо побили стотине хиљада људи и начинили непроцењиву материјалну штету. Имали су и они велике материјалне и људске губитке, јер је у том рату погинуло и доста Американаца, али нису у том рату сви били губитници. Велики добитници су били капиталисти који у својим рукама држе америчку војну индустрију која је производњом разног оружја и војне опреме остварила огромне профите. У том грму лежи зец.
Без обзира ко формално има власт у тој земљи, Републиканци или Демократе, основни правци њихове политике су исти. Неке разлике у томе којим путем треба ићи можда постоје, али циљеви су исти.
Ни Америка није без проблема. Њен главни проблем је енергетика, а то произлази из организације живота. У тој земљи живот је немогућ без аутомобила. Од места становања до радног места раздаљина је у просеку око 50 километара.
Колико тамо има аутомобила? Стотине хиљада, можда и милиона, ни број им се не зна. Све то треба хранити, и потребна су им огромне количине нафте. Ако нема нафте, нема живота, наступа економска смрт.
То значи да се они морају борити да обезбеде сигурно снабевање нафтом, јер је то један од њихови главних проблема. Треба постави питање како би функционисала Америка да остане само три дана без довољне количине нафте?
Да ти дам један пример из наше земље. Једно време сам боравио у Бановцима, То је насеље у близини Београда око десетак километара даље од Батајнице.
Тамо у Бановцим сам гледао како свако јутро стотине људи, можда неколико стотина, путује на посао у Београд. Уместо да радна места буду у Бановцима, она се налазе у Београду, Земуну, па можда чак и у Панчеву и ко зна где још. Па додајмо још ученике и студенте који такође масовно путују.
И не само то. Све животне намирнице па чак и хлеб сваког јутра стижу из Земуна и других околних места.
Да би то функционисало, потребно је гориво за бројна моторна возила, а тога горива у нашој земљи нема. Морамо га увозити. И замисли шта би се десило кад би само три дана остали без горива. Све би стало. Цео живот би стао. Настала би општа конфузија.
А замисли како се живело пре 70 година за време Краљевине Југославије, када није било толико ни аутомобила ни трактора ни много чега другог. Тачно је да се живело много скромније, али је држава била економски стабилнија, и наталитет јер био повољнији, и живело се здравије, било је више и весеља и међуљудске солидарности, и живот је у целости био радоснији и мање напоран. Једноставно, иако су услови живота у материјалном смислу били беднији, у суштини људи су живели веселије. Више су се дружили, више је било спрем¬ности да један другом помогне, и тако даље да више не набрајам. И управо када се Саша својим говором заморио, а Игору је већ постало помало досадно да слуша, у соби се појави Марија. Носила је на тацни кафу и неке колачиће, и чим је ушла рече:
- Ајде, доста политике. Прекините ту безвезну причу да лепо на миру попијемо кафу, а политику нека бистре политичари који су за то плаћени, а ништа неће бити како људи мисле и планирају, већ како Бог одреди, а он не пита ни Србе ни Хрвате ни Албанце ни Русе ни Американце. Моја покојна мајка, Бог да јој душу прости, често је знала да каже „човек снује а бог одређује“, зато се никад ничији планови у потпуности не остваре. Таман мислиш да си нешто постигао, а ето врагa, нешто се деси, па све крене наопако. То ти је исто као кад рибар закачи рибу на удицу и мисли, ево масне вечере, а она се одједном откачи и оде својим путем.
Затим Марија спусти тацну са кафом на сто, седе поред Игора, погледа га и управо кад је хтела да му нешто каже, у собу утрча Љиља, и не питајући никог утрпа се и седе између Игора и ње.
Такво Љиљино понашање није се ни најмање допало Марији и она јој мало повишеним гласом рече:
- Зашто си баш морала морала да се увалиш ту између Игора и мене? Хтела сам нешто да му кажем, а ти си ми својим поступком прекинула мисли. То заиста није лепо.
- Немој мама да се одмах љутиш – одговори Љиља – па Игор је мој брат и ја га много волим. Ти не знаш колико сам патила зато што нисам имала брата и колико сам завидела другим девојчицама које су га имале. Ти не знаш колико је тужно бити девојчица која нема брата.
- Добро, лепо је да га волиш, и он воли тебе, али зар ниси могла да седнеш са његове друге стране, где има довољно места.
- Па у реду, ако ти сметам ја ћу се преместити – настави Љиља.
- Не, немој сад устајати. Ја свакако морам да идем јер имам посла у кухињи, а ви наставите са причом, јер док ви причате неко мора и да ради, а ја видим каква је ситуација, да сам ја сувишна.
Кад је чуо шта је Марија рекла, Игор се диже са седишта, ухвати је за руку и рече:
- Е, сад нећеш никуда ићи. Нека се Љиља мало забавља са татом, јер сам чуо да је она иначе његова миљеница, а сада ћемо ја и ти мало да разговарамо и никоме нећу допустити да нам се меша и да нас прекида.
Ти си моја права мајка а ја сам твој син. Злосрећна судбина је нас раставила. Ја до недавно нисам знао ни да постојиш. Ми једно о другоме и нашим протеклим животима скоро ништа не знамо, и зато морамо разговарати о свему што је пратило наше животе док смо били одвојени. Мени је тата причао о томе како си ти патила и никад ниси хтела да се помириш са мишљу да ја више не постојим, увек си очекивала чудо. Веровала си да сам жив и да постојим, и стално си живела у нади да ћеш ме једног дана пронаћи.
И тако се наставио разговор о разним догађајима из протеклог времена. Овај пут је више говорио Игор. Причао је о неким недоумицама из свог протеклог живота, углавном о односима између њега и његових лажних родитеља. Причао је да је бар привидно имао лепо детињство. Пазили су га и водили бригу о њему. У материјалном смислу није му ништа недостајало, али да је он ипак на неки начин осећао да у његовом животу нешто недостаје. Није веровао у било шта наднаравно, а ни крај памети му није била помисао да он заиста није њихово рођено дете, али је ипак осећао да нешто не штима. Постојао је неки осећај да нешто није у реду. Читао је у неком часопису о нешто о наднаравним појавама, предосећајима и сличном, али није у то веровао. Није могао да прихвати тврдње да постоји нешто недокучиво и необјашњиво, а ипак се сада уверио и све је више убеђен у то да нешто ипак постоји. О чему се ради није му јасно, али сваког дана, сваког трена он долази до нових осећаја и сазнања. Као пример навео је случај када је био дете, да га је често миловала и мазила његова лажна мајка и да је била пажљива према њему.
- Било ми је пријатно – рече Игор Марији - али ја никада нисам осетио ону топлину као што осећам када ме дотакне твоја рука.Док су Игор и Марија разговарали, Саша се забављао са Љиљом. Уствари она је радила домаћи задатак из математике, а Саша јој је помагао и неке ствари објашњавао. Време је брзо пролазило па је дошао тренутак када је Игор морао да иде да обави неки посао. Пре растанка су се договорили кад ће он са својим колима доћи да их одвезе у кућу у којој станује, и да се договоре о плановима за будућност. Марија која је већ била у тој кући предложила је да он за почетак одвезе само Сашу, пошто она тренутно није расположена за путовање, а поред тога има неких послова које мора неодложно завршити.
Тако се десило да је следеће недеље једног лепог сунчаног поподнева Игор дошао са колима и одвезао Сашу до места у којем станује, показао му кућу и испричао шта се још све налази у његовом поседу.
У току даљег разговора изразио је жељу да промени презиме и узме презиме свога правога оца, али је одмах рекао да то неће бити лако извести и да ће у том случају бити много трошка и разних бирократских заврзлама, и све у свему неће бити једноставно.
У тренутку када је Игор прекинуо разговор и кренуо да скува кафу, неко је покуцао на кућна врата.
Био је стари Игоров познаник Милан. Игор му се није баш много обрадовао, али га је позвао да уђе у кућу. Пре него што је отворио кућна врата упозорио је Сашу да, ако случајно неко непознат уђе у кућу, ништа не говори о њиховим породичним односима, а свог правог оца Милану је преставио као неког даљег рођака који је на пропутовању мало свратио до њега да се виде и мало попричају.
Међутим, Милан је чим је сео и почео да пије понуђену кафу скренуо разговор на политичке теме, у току којег је многа дешавања почео да објашњава на свој уобичајени начин, при чему је испољавао свој огорчени антиамериканизам. При том је Американце називао „Амери“, а њихову политику и деловање као „Америзам“.
За дивно чудо, Милан није имао много симпатија ни за Русе, које је окривио за многе наше невоље. При том је као прво навео чињеницу да је разбијање Југославије почело још давно деловањем Коминтерне, и даље да су нас они заједно са енглеском обавештајном службом увукли у Други светски рат, и да нас Немци не би напали да се радило онако како је то хтео кнез Павле. Можда би нам Немци отели Словенију, али то не би била велика штета, јер се на крају видело да је за Словенце Jугославија била само прелазна етапа у њиховом плану за стицање независности, и да они никад у дубини своје душе нису осећали Србе као братски народ.
Кад се говорило о збивањима крајем марта 1941. године, он је масу која је демонстрирала назвао разулареном „београдском руљом“ која је дошла до изражаја и приликом пада Милошевићеве владе, када је успут запаљена и опљачкана зграда Народне скупштине, проваљена Народна банка и учињено много тога што није било добро за Србију, чиме смо доведени у ћорсокак у коме се сада налазимо.
Што тиче Руса, по Милановим речима, прву глупост је начинио Стаљин када је источноевропским земљама наметнуо комунистички систем. Уместо тога он је требао само да тражи локације за војне базе у тим земљама, као што су то урадили Амери у Шпанији, а да се не меша у њихово унутрашње уређење. Даље, он је требао настојати да се Грчка, Бугарска, Југославија, Румунија, Мађарска, Чехословачка и Пољска остваре као неутралне земље, чију ће безбедност гарантовати и поштовати са једне стране Совјетски савез а са друге Амери и државе западне Европе. То би била као нека тампон зона, а и Грчка би била заштићена од турских претензија, због чега је и ушла у НАТО пакт, а били би решени и неки други проблеми. Наметањем комунистичког режима источноевропским земљама, Руси су себи сами натоварили незгодан терет на врат. Годинама су они снабевали те земље јефтиним енергентима, а испало је да их они експлоатисали. Источноевропске земље су биле на тако ниском технолошком нивоу да нису имали робе за извоз на запад и једино је Русија могла бити купац њихових роба и да их истовремено снадбева сировинама. И тако су много проблеми могли бити решени на једноставнији начин.
***
Поменуто Миланово излагање није било по вољи Игору , али је за Сашу било врло занимљиво, и када је Игор хтео да га замоли да престане са том својом, како је знао рећи „дрвеном филозофијом“, Саша му је руком дао знак да пусти Милана да настави са својом причом.
Милан је за тренутак застао, попио мало воде да покваси грло и даље наставио да он као и сваки прави Србин воли Русе као народ, али се не може помирити са поступком њихових влада које су за Србију биле штетне. Као прво, они су нам наметнули комунизам, јер без руске помоћи Брозова партизанија би била пичкин дим, и они никад не би могли савладати четнике и српском народу наметнути комунистичку диктатуру.
Затим, не треба заборавити да смо ми Срби у новије време два пута спасили Русе од пропасти. Прво, војним пучем 27.марта 1941. године, ми смо Немцима покварили планове. Да није било тог пуча, Хитлер би раније ударио на Совјетки савез, што би за Русе било далеко неповољније, и велико је питање какав би био исход тога рата. И друго, док су се Амери са својим сателитима у току распада Југославије зајебавали са Србима у Хрватској и Босни и Херцеговини, Руси су добили на времену да донекле среде ситуацију у својој земљи и да кормило Русије преузме Путин.
А како су се они односили према нама и нашим интересима?
Сетимо се само Козирјева, оног шахисте Гаспарова и њихови изјава о Србима. Пристали су на Хашки суд у којем нема ни једног судије из Русије, Кине, Индије и других заиста неутралних земаља. Кад се отворено видело да то није објективан суд, да ли су се Руси икада огласити и предузели неке енергичније мере да се тај суд укине или присили да суди часно и по правди а не према нечијим политичким интересима?
Слушајући шта Милан говори у Саши одједном плану неки бес, па га одједном повишеним тоном прекину :
- Чуј ти мене добро Милане, шта ћу Ти сад казат'. Кад си поред мене,можеш причат' шта хоћеш и колико хоћеш, само ми у Русе не дирај, јер су они једини наши прави пријатељи. Због нас су се умешали у Први светски рат, због нас су много крви пролили, а да није било њиховог Цара, нашој изнемоглој војсци у Албанији не би било спаса.
-Ја разумем да Руси не могу због нас ризиковати да дођу у отворени сукоб са Америма и да ратују, али нешто су ипак могли и требали учинити.
Због чега су се онако кукавички повукли са Косова? Њихов изговор да нису могли поднети трошкове око издржавања поменуте војне јединице био је заиста смешан да није жалостан. Па сама Србија је без много напора могла да храни и издржава ту њихову војску, али они су се повукли из неких других разлога, јер су, можда, имали неки договор са Америма који су их на одређен начин уценили.
Игору се, међутим, Миланова прича уопште није допадала. Напротив јако га нервирала и преко сваке мере ишла му на живце. У њему је све кувало, и једног трена није могао да издржи, па је прилично оштро прекинуо Милана.
- Ајде, богати Милане, остави се већ једном те политике. Немој нас с тим више гњавити. Каква је корист од таквог разговора? Никаква. То је само млаћење празне сламе или што народ каже „Шио ми га Ђура“. Има и других паметнијих тема о којима можемо и требамо разговарати. Најважније је да мислимо на то како да нешто привредимо, како нешто да се заради, јер на крају крајева све се врти око новца.
Милан опет изненађен Игоровим речима, ућута, за тренутак застаде, да се прибере, па настави:
- Игоре, ја разумем тебе и твој проблем. Немој ми замерити што ћу ти сада у твојој кући рећи нешто што ти се, можда, неће допасти, али ја ћу теби рећи истину, јер ја сам такав човек који увек жели да говори истину.
Ти си паметан и вредан човек. Пословно си способан и знаш како се зарађује новац, али није све у новцу. Ти новац можеш зарадити и стећи неку имовину, али од политике зависи шта ће се теби на крају десити.
Као пример, могу ти навести очигледан пример великог броја Срба у Хрватској који се нису бавили политиком, јер претежна већина Срба у тој земљи нису били бунџије Већином су били лојални грађани. Само су радили и стицали богаство. И шта су тим постигли? На крају су морали да беже и да све оставе, и сада многи од њих као пуки сиромаси живе у колективним центрима, а једу оно што добију од хуманитарне помоћи. А каква је то храна, боље да не говорим. Знаш ли ти да има људи који су жељни да у току целе године окусе једну једину јабуку?
Ја знам да ти мене нећеш и не можеш разумети, јер ми смо ипак две врсте људи, од којих свака размишља на свој начин. Неки мисле, није важно шта се около дешава и кажу: важно је да ја имам свој посао и водим своју бригу. Мени је најважније да ја зарадим и да ја добро живим. Није ме брига за друге. Нека свако мисли о себи. Али не иде све баш тако, јер закуца мечка и на њихова врата и то баш у часу када се најмање надају.
- И шта са тим хоћеш рећи? – опет упаде Игор.
- Хоћу да кажем да човек хтео не хтео ипак мора да се бави политиком, односно боље речено да прати шта се околo нас дешава и шта нам све наши непријатељи спремају.
- Али каква је корист од тога што ти као становник једне мале земље знаш шта ти велике силе спремају? Искуство казује да је увек у предности онај коју има војну и техничку надмоћ. Ми можемо пружити отпор, бранити се, али ћемо на крају поклекнути и бити поражени. И чему онда та борба, чему жртве, чему патње и напори?
- Ниси у праву Игоре. Да те питам, да ли си ти икада читао Библију? Да ли си чуо за Давида и Голијата? Ко је у тој борби победио, Давид или Голијат?
- Шта хоћеш да с тим кажеш? То је ипак само једна библијска прича, а ко заиста зна шта се тада заиста десило?
- Можда је то само једна измишљена прича, једна легенда, али да ли је теби јасно у чему се састоји моћ поменуте приче? Ти то сигурно не знаш, јер ниси никада о томе размишљао. Прича о Давиду који је савладао Голијата је прича која и дан данас има невероватниу моћ и она је била мисао водиља јеврејског народа која му је и у најтежим часовима давала снагу и омогућила да се не само одржи до данашњих дана, већ да постане народ који, иако не преставља велику војну силу, ипак има врло велику моћ у свету.
- Нека ти све драги Милане буде тако – опет ће Игор - али ме чуди да још ниси споменуо наш српски „косовски мит“?
- Косовски мит? – зачуђено се упита Милан, па настави - и тај, како кажеш „косовски мит“ има неке сличности са јеврејском причом о Давиду и Голијату, јер смо се и ми Срби захваљујући косовском миту успели одржати као народ у току 500 година турског ропства. Светосавље и косовски мит је био душевна храна захваљујући којој смо успели да се одржимо и на крају збацимо са леђа тирана који нас је газио пуних пет векова. Пет векова ропства ми смо издржали и опет смо опстали као народ и створили своју државу баш захваљујући том „косовском миту“.
А шта мислиш, због чега су Амери навалили на Србију и због чега хоће да нас униште као народ? Зато што знају да док Срби постоје као народ, они нема шта да траже на Балкану. Због чега су толико навалилио да нам отму Косово и Метохију? Због Албанаца? Шта њима значе Албанци? Ништа! Они сигурно њих презиру више него што мрзе нас Србе. Они њих користе само као срество помоћу којег хоће да униште Србе, а да би уништили Србе прво им желе отети Косово, јер нам желе убити душу, желе растурити „косовски мит“. Е то је главни разлог због којег су на нас навалили, иако су се тиме упустили у посао који личи на рачун без крчмара, јер ће они једног дана доћи у прилику да их баш Албанци отерају са ових простора. Једног лепог дана даће им ногу у дупе исто као што су својевремено дали Брозу, и касније Русима и Кинезима. Ко доживи, видеће шта ће се једног лепог дана десити.
Да ли си икада погледао географску карту Албаније, и да ли имаш појма о томе како изгледа та земља? Како изгледа њено тло? Источни део те земље сачињавају сурове камените планине а западни део окренут Јадрану је претежно равно мочварно и подводно земљиште. Знаш ли одакле потичу називи Албанија и Монте Негро? Па ево, ако не знаш, да ти кажем. Када су италијански поморци пловили Јадраном, погледом на исток, када видели су црне планине, назвали су их Монте Негро (Црна Гора), а затим кад би се показале још више и суровије планине које су се белиле зато што су биле покривене снегом, те крајеве су назвали Албанија, што долази од речи „алба“ која значи бело.
Да су Aмери стварни пријатељи албанском народу, они ми им финанцијски помогли да исуше мочварно тло и претворе у плодно земљиште, а ако им је била потребна војна база на Балкану, нису морали освајати Косово. Могли су је саградити у каменитој утроби албанских планина.
То би била много боља и сигурнија база од Бондстил-а (Bondsteel) на Косову коју у сваком трену могу уништити ракетни пројектили.
А баш ми је важан тај њихов Бондстил. Одмаглиће они из њега као што су се искуферисали из Вијетнама. Живи били па видели.
Кад све наведено исприча уједном даху Милан мало мало застаде да одмори грло. Тај тренутак искористи Саша и рече:
- Милане, морам признати да си у много чему у праву али не морамо се бавити само политичким темама које нам кваре расположење. Има још тога о чему се може разговарати. Не морамо увек само да се жестимо и кукамо. Дај да окренемо на нешто веселије, нешто што ће нам побољшати распоположење, да мало одморимо душу.
- Радо би и ја причао нешто веселије али нам живот пружа мало прилика за радост, па је тешко пронаћи неку веселу тему, али, ево, сад сам се сетио једног пензионера, па ћу вам испричати шта му се једном приликом десило:
Човек је отишао да мало прошета и тако шетајући наиђе на место где је био постављен рингишпил. То га потсетило на младост, и није могао одолети жељи да се и он у том рингишпилу мало провоза. Седне чово у корпу и окрене се неколико пута. И било му је лепо и био је задовољан, али кад је дошао кући, почело му се нешто у глави мантати. Тако му се мантало неколико дана, и није било друге већ да иде доктору и тражи лека. Доктор му даде неке пилуле али му оне нису помогле, и он, шта ће друго, већ поново оде доктору. Он му да неки други лек, али опет нема помоћи. У глави му се и даље манта. И тако неколико пута, све док се доктор није сетио да га упита, од када му се у глави манта?
Кад му је рекао да се возио на рингишпилу, доктор се нешто замисли, и кад му се упали лампица (тако се каже кад човеку проради мозак), рече:
- Знаш пријатељу, сад сам смислио шта ће бити најбоље да урадиш да решиш проблем. Слушај ме добро, шта ћу ти рећи:
Оди тамо где је онај рингишпил, па замоли мајстора да те неколико пута окрене у супротном смеру, и онда ти се сигурно неће више мантати.
И тако тај стари кеша право до оног мајстора што ради на рангишпилу, и каже му, како му је доктор рекао да га провоза у супротном смеру. Кад је то чуо, онај мајстор попизди и поче да се дере. Вели:
- Јебо те тај доктор који те је послао! Зар ти није јасно будало стара, да он тебе зајебава?
И отера га, нећу рећи где? Стид ме.
А јадан човек, не зна шта ће? Има бесплатну карту за градски превоз (а није баш бесплатна, јер се ипак нешто плати кад се вади), а не користи је, јер нема куд да иде, осим доктору, а пара ионако нема, па шта ће онда да се без везе гура по трамвају или аутобусу, само да би карту искористио, али у једном часу му дође мисао да седне у трамвај, па право у дуги крај града. Кад тамо, то досад није знао, неки парк и у сред парка рингишпил. Погледа он добро тај рингишпил, гледа, па сам себи не верује. И стварно тај рингишпил се окреће у супротном смеру. Гледа, и све му постаде јасно, и чим је рингишпил стао, потрчи да што пре зауме место у једној корпи, седне, лепо се намести, и провоза у супротном смеру, како га је доктор световао. И кад је рингишпис стао, гле чуда! Он осети да му се више у глави не манта, и види да је доктор био у праву, и да учени људи свашта знају, па их треба послушати када ти дају неки савет.
Ето, то је та моја прича, заврши Милан и драго ми је ако вам је бар мало поправила расположење.
Чувши Миланову причу и Саша и Игор су се слатко насмејали, а Милан је додао:
Морам да вам испричам још нешто што сам пре извесног времена прочитао у новинама.
Десило се. то одприлике пре 400 година у Лици Тамо је живео један Србин, јак човек. Једном приликом јахао је на свом малом брдском коњићу, и у једном трену коњ малакше, падне, па ни макац. Не може ни да устане а тек још да носи и њега. Човек је знао да ће коња, ако га остави, појести вукови, и замислите шта је урадио? Подигао коња, натоварио на леђа и донео кући, при чему је пешачио више од једног километра.(Напомена: О овоме је писао Богдан Ибрајтер у Политици - Б.М.) Ето, па нека неко сад каже шта све Србин не може да уради само кад хоће. Начинио је тај чово још неке подвиге и мађарски краљ Матија Корвин га је лично одликовао за његову снагу, храброст и јунаштво.
И морам ти још нешто да вам објасним. Тај човек је био сигурно јако снажан, јер да није имао снаге, не би могао то учинити, али ту није била важна само снага, већ воља, која је била важнија од снаге и која одлучује све. Онај ко има јаку вољу за њега не постоји ништа што није могуће.То треба да зна сваки Србин! Ето тако је то.....
Тако је Милан коначно завршио своју говоранцију и на крају рекао:
- Имам ја још тога што би вам могао испричати и што би вас сигурно занимало, али сад сам се сетио да морам ићи да нешто купим. Жена ми дала задатак, па ако то не урадим, биће проблема.
То рече, устаде , поздрави се са Игором и Сашом и оде тако брзо да га ни ветар не би могао стићи.
***
Тек што је Милан изашао из куће Игор погледа у Сашу и рече:
- Хвала богу да је отишао. Доста ми је било његове приче, али морам са њим лепо јер ми треба. Јест ветропираст и много прича без везе, али ми је некад потребан у послу, и због тога га морам трпити. А данас нам је све покварио, јер ја сам мислио да овај пут разговарамо о нашим породичним проблемима. Сада , кад смо се коначно као породица састали, има доста тога о чему се у будућности морамо договарати и саветовати.
Морам признати – одговори Саша – да тај твој Милан има дуг језик и превише прича, али у његовима причама ипак има и доста истине, и понекад је његово излагање и занимљиво.
Не кажем ја – настави Игор – да много тога што он прича није занимљиво и да није истинито, али је заиста увек преопширан и његове приче никуда не воде. То је како она како народна пословица каже „Трла баба лан да јој прође дан...“. Он никад не зна да прича о нечем пословном, о томе како се може нешто привредити и зарадити који динар, о нечему из чега би се могла да извуче нека корист. Ето у томе је проблем, али оставимо сада Милана да пређемо на праву ствар. Уствари да решавамо наше проблеме. Као прво, мени је време да се женим, али ја пре женидбе желим да променим презиме, то јест да узмем твоје презиме као презиме свог правог оца, како сам ти, мислим, већ рекао, а да би то остварио, предходно морам решити низ проблема. Наиме, ја не могу мењати презиме у овој средини где сада живим, и сада у вези тог желим да ти изложим свој план. Као прво, ја сам одлучио да продам сву своју непокретну имовину коју имам овде где сада живим и да направим кућу тамо где сте и ви, да сви будемо на окупу у једном месту.
Кад је то чуо Саша се јако обрадова и рече:
- То ти је паметно и то ме јако радује, али Игоре ја мислим да је много паметније и јефтиније купити неку добру постојећу већ саграђену кућу, него градити нову, а када купујеш неку некретнину увек је боље куповати од неког ко је то наследио него од оног који је то правио, јер онај ко је наследио не зна колико муке и труда треба уложити да се нека кућа направи. Само код куповине треба добро пазити да зграда има све потребне папире, да после приликом укњижења не би било проблема.
Рекао му је да у близини њихове куће постоји једна таква кућа, чији је власник поштен човек, а који је ту кућу наследио, и једва чека да је прода, па су добри изгледи да би се могла прилично јефтино купити, а онда би је након куповине могао средити по свом укусу, што не би много коштало, и тако би са много мање новца могао добити оно што жели.
Игору се поменута идеја допала, па је предложио оцу да остане код њега и да преноћи, па да га сутра одвезе својим колима назад његовој кући и да успут погледа како изгледа и за које би се паре могла купити поменута кућа.
На Игоров предлог Саша је одговорио:
- Драги сине, ја би радо овде преноћио, али не знам шта ће рећи мама? Бринуће се где сам и због чега се нисам вратио кући.
- Тата, није то све што сам желео да ти кажем, има још много тога о чему би желео да разговарам са тобом, да ме поса¬ветујеш, и зато ја предлажем да ти сада не идеш назад својој кући, већ да преноћиш код мене. И немој да бринеш. Јавићу ја мами телефоном, и све ће бити у реду. Нема она разлога да брине кад си ти код мене.
- Али биће јој необично, јер од оног часа када смо се венчали, ја ни једну ноћ нисам провео без ње, и њој ће то бити прва ноћ коју ће провести без мене.
- Па неће бити сама. Ту су у кући Милица и Љиља. Нису оне мала деца већ одрасле девојке.
И тако је на крају Саша пристао да преноћи код Игора, и то је била прилика да наставе разговор о постојећим проблемима. Игор је испричао свом оцу како је његов „бивши“ лажни отац имао три трговачке радње које су једно време добро пословале. У једној је држао текстил а у друге две прехрамбене производе.
Међутим у новије време ради опште беспарице и осиромашења становништва, промет је јако опао а разни порези, доприноси и други намети су високи, па је дошао у ситуацију да не може даље успешно пословати. Зато је радњу са текстилом затворио, а изгледа да слична судбина чека и оне у којима ради са прехраном.
На срећу он има приличну суму новца у банци, и тако, ако буде присиљен да затвори и преостале две радње, за сада неће бити новчаних проблема, а у плану има да се оријентише на увозне послове, јер то у садашњим приликама доноси највећу и најбезбеднију зараду. Додуше, некад треба негде подмазати, али кад све израчуна, ипак се исплати.
Када је то рекао Игор је очекивао да ће Саша нешто одговорити, али он је ћутао јер је изненада осетио неки умор и у мислима пожелео да прекине разговор и мало одспава. Игор је то приметио, и тако је о поменутој теми разговор привремено завршен, па је Игор предложио да мало погледају шта има на телевизији. Кад су укључили апарат управо су почеле вести који су по обичају биле мршаве, а неке теме су се већ раније неколико пута понављале. Зато су убрзо телевизор искључили и поново наставили причу. Саша је први рекао:
- Никако не разумем због чега имају тако лош програм. Зар у Београду нема способних људи који би могли урадити нешто боље?
На Сашино питање Игор је одговорио:
- Има способних људи и могли би они што раде на телевији начинити занимљивији програм, али такви људи су потиснути у страну и не могу доћи до изражаја, док они што раде на телевизији настоје да се прилагоде укусу већине гледаоца, чији интелектуални ниво није нарочито висок, и због тога то тако раде. Оно што се на телевизији сада приказује, можда, се теби не свиђа, али ако се допада већини гледаца, онда је програм ипак добар.
- Па зар није задатак телевизије као јавног медија да подучава народ нечему корисном, да подиже општи културни ниво?
- Тако би требало да буде, али много тога одређује политика. Знаш ону из старога Рима: Дај на¬роду „Хлеба и игара“!
Игор је и даље кроз разговор желео да што више сазна о својој правој породици. Распитивао се за разне појединости. Највише о својим сестрама и њиховим плановима за будућност. Пошто се још раније дружио са Милицом, када није знао да му је она рођена сестра и када је чак помишљао да са њом ступи у интимније односе, до чега на срећу није дошло, неке ствари су му биле познате, јер му је она о томе причала, али он је, иако су о томе приликом првог сусрета нешто причали, хтео да сазна што више о својој породици и желео је да то чује лично из очевих уста. Нарочито га је интересовало очево здравствено стање, али Саша као увек није био расположен да о томе опширније говори, јер је спадао у ону врсту људи које своје муке крију у себи и не желе да оптерећују друге, а избегавао и да много мисли о својим здравственим проблемима, држећи се правила да онај који много мисли на своју болест тиме постаје још болеснији, а спадао је у људе који су решење многих проблема видели у томе да о њима много не мисле, живећи у нади да се човек не треба оптерећивати оним што не може сам решити, већ се треба, што народ каже држати изреке „удри бригу на весеље“, а живот ће сам или оно што кажу судбина одредити онако како ће у будућности бити.
Супротно Саши Игор је имао друго мишљење и сматрао да у животу све треба пажљиво унапред планирати и настојaти својим радом створити услове зa очување здравља, за лечење и уопште за бољи живот.
У току разговора Саша је приметио да је Игор ипак на неки начин наметљив и да спада у ону врсту људи који мисле да су они увек у праву и да су склони да своју вољу намећу другима, али код њега то није палило. Пажљиво је слушао шта Игор говори, али му није одговарао истом мером, а његови одговори су били тихи и смирени. Његове речи су биле благе и умерене, и он је баш тим својим миром и спокојем у почетку прилично нервирао Игора да би, како је разговор текао постепено исказао своју надмоћ над њим, и тако га неприметно доводио у ситуацију да и он у току разговора промени свој стил и и постане толератнији и смиренији.
Наставили су са причом дубоко у ноћ и тако реч по реч, иако није било Милана поново су окренули разговор на политичке па чак и на религијске теме.
Разговарали су о тешкој привредној ситуацији у земљи и закључили да је стање катастрофално. Посла нема. Масе људи сваког дана добијају отказе, а цене најосновнијих прехрамбених производа непрекидно расту, док плате и пензије практично мирују, а њихова реална вредност непрекидно опада, јер ако цене најважнијих прехрамбених производа и најнужнијих услуга порасту за 20 па чак и 30 процената, а пензионери добију повишицу од само два посто, шта је то него релативно вешто прикривено умањење пензија. Поред тога постепено су укинуте многе бенефиције у вези здравствених услуга. Много добрих и корисних лекова више није на листи здравственог осигурања, већ их у случају потребе, пацијент мора платити из свог властитог углавном празног џепа. Створена је ситуација да они који немају новца немају прилику да се како треба и на време лече. Зато много људи умире пре времена. Млади људи због непостојања могућности да се запосле и обезбеде сталне и сигурне приходе, немају храбрости да се жене, оснивају породице и рађају децу.
Саша није могао да а не каже и како је циничан онај слоган што се често емитује на телевизији „Време је за бебе“, и да је вероватно онај ко га је измислио за то добио прилично висок хонорар.
То му дође слично оном мудром закључку, кад је неки паметњаковић рекао:
„Пошто је статистички закључено да највише људи умире у кревету, потребно је у циљу смањења морталитета смањити број кревета.“
Како се уопште у ситуацији када влада беспарица, велика скупоћа и незапосленост може говорити о неком „времену за бебе“. Не могу бебе живети од ваздуха.
Игор се на то само кисело насмејао и нaставио:
- Није криза захватила само нашу земљу. Ова криза је општа, глобална. Мало је земаља које ова криза није захватила. И неће се то ни брзо ни лако решити, јер се мора много тога у свету променити да би ствари могле кренути на боље. А знаш који је главни светски проблем? Највећи проблем је тај што се широм света намножило превише администрације. Ако у некој држави има превише чиновника а мало оних који стварно нешто производе, ту мора бити и кризе и свакојаких других проблема, јер се превише троши а мало зарађује. Значи, нешто је труло у владајућим системима, и то се мора мењати, милом или силом. Знаш да онај мој пријатељ Милан често којешта без везе лупа, али кад боље размислим у неким стварима је у праву.
Сећам се кад је ми је једном говорио о неком историјском преломном времену, кад се у свету нагомилају силне супротности, и када дође време да нешто мора да пукне, мора да се мења. Спомињао је светог апостола Павла и појаву хришћанства које се појавило и донело неки ред када је услед покварености и неморала Римском царству запретило расуло.
Ја опет мислим, да се и муслимански пророк Мухамед у своје време појавио у времену кад се видело да ни јудаизам ни хришћанство не могу да се изборе са социјалним проблемима. Право да кажем, има неких ствари у муслиманској религији које су разумне и прихватљиве.Узмимо, на пример њихов верски порез – „зекат“, који каже да сваки правоверни муслиман мора на крају пословне године да одвоји 40-и део свога чистог прихода за помоћ сиротињи. Има ту неке логике и мудрости, зар није тако?
Знаш, шта је Игоре – настави Саша - ти кад тако говориш изгледаш ми као неки утопијски социјалиста. Чудно ми је то да ти, који си на неки начин богаташ, сада тако говориш. То ме потсећа на неке догађаје када су код нас у Србији деца појединих богаташа, па чак и попова прилазили комунистима, а немој рећи да није било и попова који су се у своје време приклонили комунистима.
Знаш тата – продужи Игор – да ја немам никакве везе са комунизмом нити ми је шта познато о том систему, али видиш да савремено капиталистичко друштво не функционише. Моје је мишљење да је оно преживело свој век, иако мени лично у постојећем систему није лоше, треба мислити на будућност. Да ли постојећи друштвени систем има шансе да преживи?
Стабилно друштво не може постојати ако нема правде и солидарности. Ово што се сад дешава код нас а и шире у свету личи као да су се људи већ поделили на касте. Ствара се једно кастинско друштво у којем једни имају и више него што им треба а други једва преживљавају. И то није проблем који долази до изражаја у садашњем времену. Кажу да је истакнути комунистички функционер Милован Ђилас у своје време, било је то негде у педесетим годинама прошлог века, говорио о „бирократској касти“, а књижевник Бранко Чопић објавио своју „Јеретичку причу“, у којој је критиковао тадашњу комунистичку елиту. Обојица су, разуме се, повукли мачка за реп.Тако је то било тада.
Ето, ако се каже да постоје „заслужни грађани“ то значи да су остали грађани „незаслужни“, а шта је то него „парије“. Значи и ми смо „парије“ који треба само да плаћају порез и разне намете, и то је то.
И још нешто да ти кажем и што ћете изненадити. Чуо си ваљда за светог Саву. Ја сам недавно нешто прочитао, што ме је јако изненадило. Крмчија светог Саве, наводно, дословно гласи:
„Да нико и нипошто не брине само о себи, него и о ближњем, и нико да нема ништа више од другог, ни богаташ од сиромаха, ни господар од слуге, ни кнез над оним којим влада, ни цар од војника.“
Кажем „наводно“ јер ја то нисам прочитао у некој црквеној књизи већ у једном часопису, па нисам баш сигуран да баш тако гласи, али ако је то истина, онда се св. Сава може поред онога свега што му се приписује посматрати и као први утопијски социјалиста!?
- И да ти кажем шта пише у Душановом законику који је донет на државном сабору у Скопљу 1349. године, и допуњен на сабору у Серу пет година касније.
У царској наредби у вези Законика стоји:
„Ако цар напише писмо или из срџбе, или из љубави, или из милости за некога, а то писмо нарушава Законик и није по правди и по закону, како пише Закон, судије том писму да не верују, само да суде и врше по правди“, и даље: „Све судије да суде по закону, право, како пише у Законику, а не да суде по страху од цара“, као и „Судије да иду по земљи куда је коме област, да надзиравају и да чине правду убогим и ништим“.
Зато ми Срби имамо разлога да са поносом кажемо да смо ми један од давнина демократски народ.
Онда је реч узео Саша и рекао да је то све лепо речено, али да ми данас као народ нисмо солидарни. Кад нас нема слоге, а мало је и спремности да се међусобно помажемо. Ту је навео разлику између хришћанства и ислама и рекао:
"Иако ја мислим да је хришћанство напреднија и мање захтевна религија, боље прилагођена савременом човеку, али хришћанство није изричито обухватило неке важне одреднице људског живота и друштва, и да су следбеници Исуса Назарећанина у знатној мери изневерили његово учење, јер је Исус пре свега истицао човекољубље и солидарност међу људима, потребу да богати помогну сиромахе, и уопште помагање људима када су у невољи, и баш ту је савремено Хришћанство заказало, и то је према ономе што ја мислим, био разлог због којега је велики број људи прихватио учење пророка Мухамеда. У исламу је важна материјална солидарност богатих са сиромашнима, и то је једна очигледна предност.
То је чињеница коју ће творци неког будућег светског поретка морати да узму у обзир ако желе да остваре праведно друштво у коме неће бити буна и трзавица.
Ево, да ти успут још нешто кажем:
У Босни је у турско време живео један врло паметан и сналажљив човек. Био је то Гавро Вучковић. Што се тиче писмености он је био самоук, али је иза себе оставио три врло значајне књиге. Прва књига коју је он о свом трошку штампао 1866. год., имала је наслов „Рјеч крајишничка“. У истој је на странама 21 и 22 дословно написао:
„У сваком народу има добри и поштени људи, а има и злих, подлих по путу мога дописника, много се виче на Турке, а у Турака има лијепих обичаја, каквих на жалост у нас нема, врло мало још у појединих – Турчин један да је дошао из Хине (Кине – додао Б. М.), и други незнам оклен, помажу једин другога; јели код кога тако? – на жалост није! -.......“
Игор је пажљиво слушао Сашу, али му се на лицу мо㬬ло видети, да је у недоумици, да га његово излагање изненађује, да би хтео нешто да каже, али не зна како? На крају кратко рече.
- Па ти онда навијаш за муслимане?
- Не навијам ја ни за кога. Само излажем чињенице. Па види само шта се са нама Србима дешава у овом веку. Ћорав види да нестајемо, да идемо у пропаст. А због чега? Због неслоге и себичности. Због неспремности да један другог помогне. И да ти још нешто кажем, па мисли шта хоћеш. Свако друштво у којем се један узак круг претерано богати, а велики број људи живи у сиромаштву, и једва саставља крај са крајем, па било то држава, политичка странка, верска организација или било шта друго, осуђено је на пропаст. Погледај историју. Види како су пропадале империје. Увек је пре распада и пропасти владала неправда и масовно осиромашен народ. Сети се оне француске краљице Марије Антоанете, кад је питала што се народ буни? Неко је рекао да немају хлеба, а она је одговорила, што не једу колаче? И како је завршила? На гиљотини! На гиљотини, дабоме.
Тако је било и у Русији. Силоси су били пуни жита, а народ није имао хлеба, а кад су људи изашли на улицу Цар је наредио да се у масу пуца. И тако је букнуо пожар који је Лењин са својим присталицама вешто искористи и освојио власт.
Стара је народна изрека каже да свака револуција почиње са пијаце, али многи то неће да знају или се праве глуви и ништа не чују.
Одосмо ми предалеко – у једном трену рече Игор – мислим да смо промашили тему, јер ја сам мислио да ми више разговарамо о нашим породичним темама и проблемима. А време је и да идемо спавати, јер ако овако наставимо са причом, дочекаћемо зору..
Слажем се са тобом – настави Саша – али широм света све је у некој вези. И крађа деце у породилиштима је на неки начин у вези са отсуством морала које је завладало у целом свету.
И да ти још нешто кажем. Недавно сам у неком старом часопису, не могу се сетити тачно где, прочитао један чланак у којем је неки наш земљак који се потурчио писао турском Султану о разлозима због којих тадашња турска држава има проблема. Нећу бити дуг. Споменићу само две реченице:
На једном месту дословно каже „Бог не мења ништа у једном народу док се сам народ не изопачи“, а на другом, где наводи три разлога који су узрок, како би данас рекли кризе, и у оквиру тећег разлога каже: “Напокон узрок је свих узрока и последица: похлепност за митом и повађање за женама.“ А било је то одприлике у 17.-ом веку, и Султан га је добро наградио.
И то је био крај приче, бар за ову вече, јер су и Игор и Саша били уморни и осећали да је време да се иде у кревет.
***
Следећег дана кад се Саша пробудио, било је око осам сати, док је Игор устао нешто раније и скувао себи кафу а Саши чај од менте, јер му је он већ рекао, да одавно не пије кафу због високог притиска.
Након доручка којег је припремио Игор, сели су кола у кренули на пут. Није било магле а коловоз је био сув, па је путовање било пријатно, иако је на путу било доста ударних рупа, па је Игор морао добро пазити како вози. Ипак, пошто удаљеност није била велика, брзо су стигли куда су наумили.
Кад су кола зауставили испред куће, на улазу у двориште, са пуно радости су их дочекале Марија , Милица и Љиља.
Игор је у међувремену отворио гепек , извадио три повеће пластичне кесе у којима су били дарови намењени мајци и сестрама и одмах дао шта је коме наменио.
Затим су Игор и Саша продужили до куће о којој је Саша причао Игору. Пошто су је погледали извана Игор је пожелео да види како изгледа њена унутрашњост, али није било власника да кућу отвори. Међутим Саша се брзо сетио да упита комшију када власник куће долази да је обиђе. На срећу поменути комшија је имао кључ од куће, откључао улазна врата, па су могли да уђу и да све лепо разгледају.
Када су видели све што их интересовало Игор је рекао Саши да му се кућа допада и да би је радо купио. У том смислу договорио се са оцем да он потражи власника куће, да се распита за цену и о томе да ли кућа има све потребне папире, да би се могла након куповине без проблема укњижити. Затим су се вратили кући где их је дочекала Марија која је у међувремену спремила ужину и тако су сви на окупу као једна породица заједно ужинали. Било је доста разговора и разних шала, јер су сви били радосни и добро расположени.
Затим је Игор наставио пут за Београд, куда је ишао пословно због договора са својим пословним партнером у вези увоза пасуља из Кине. Са собом је повезао и Сашу који је такође имао неког посла у Београду. У току вожње Игор је причао оцу о том свом послу, и тако је Саша сазнао да наша земља увози пасуљ, и не само пасуљ, већ и јабуке, бели лук, парадајз, зелену салату и још много другог поврћа које се и у нашој земљи производи, а могло би се призводити и у већим количинама тако да увоз не би био потребан..
То сазнање га је запрепастило и није му било јасно зашто се тако ради, када то све можемо произвести и у нашој земљи? Игор му је одговорио да он о томе много не размишља, и да је он одлучио да се тиме бави, јер је ту прилика да се доста заради, и на крају рекао:
- Ја морам да радим и да зарадим, а радим оно што је у датом моменту могуће. Ако нећу ја, хоће други, и ту се не може ништа променити све док држава нешто не уради.
***
Кад су се Саша и Игор вратили из Београда, Марија им је поред осталог испричала како јој је комшиница донела „Треће око“ (број 604, од 5. фебруара 2013. год.) у којем је једна лекарка објавила причу са насловом „Упорност вредна живота“ у којој је описано како је нека жена у породилишту родила двоје мушке деце. При том је, наводно, једно дете под мистериозним околностима умрло, а мајци нису хтели да покажу чак ни мртво дете.
Жена је посумњала да јој је дете украдено, и ишла чак у Бугарску до бабе Ванге, да јој она каже шта се са њеним дететом десило? Од Ванге је добила одговор да је дете живо и да се налази у неком великом граду. Баба није знала који је то град и несретна жена није могла да га нађе, али срећом сасвим случајно је препознала свога сина на једној свадби. И тако је коначно пронашла своје дете.
- Затим је додала да по њеном мишљењу у једном делу поменуте приче има одређене нелогичности коју је тешко схватити, али то није толико битно, колико садржај приче у целини. И на крају је рекла:
' - Ко хоће, ено му „Треће око“, још га нисам вратила, па може да прочита целу причу, јер ја не могу овако укратко да верно поновим све што је тамо написано.
***
У току врло кратког времена Саша и Игор су се толико зближили да су скоро увек били заједно, и сами за себе нешто причали, док су Марију скоро потпуно запоставили, услед чега она није била задовољна, али ником о томе није било шта говорила. И ту је дошла до изражаја она мудра стрпљивост коју поседују неке паметне жене. Држала се оне старе народне пословице која каже „Тиха вода рони брег“, и рачунала је да ће доћи време кад ће њен син Игор за којим је годинама толико жудила, једног часа увидети да треба наћи времена да и са њом, својом мајком, понекад мало разговара.
Већ смо рекли да јој није било баш право што се Игор више зближио са својим оцем Сашом него са њом, али је приметила да се, од како се њих двојица чешће састају, друже и разговарају, Сашино здравствено стање битно побољшало. То више није био онај безвољни помало оронули старац и болесник, на чијем се лицу скоро никад није појављивао осмех, већ сасвим други, добро расположен човек чије лице блиста од задовољства. И када иде улицом очигледно се види да се у њему нешто променило.Уместо мало погуреног човека опуштених рамена и главе погнуте према земљи, сад Саша корача улицом усправно и самоверено, као некад пре двадесетак година, и све је то видела као очигледан доказ како душевно стање и добро расположење могу позитивно утицати на човечје здравље и кондицију.
Међутим у Маријиној души тињало је још једно незадовољство. Сада на крају животног пута коначно је схватила да Саша ипак није био за њу прави избор, јер они, иако су привидно живели у слози, ипак нису успели да се довољно душевно зближе, јер је он увек избегавао било какав озбиљинији разговор са њом.
Једном приликом сетила се мајчиног савета, која јој је говорила да постоје два разлога који могу поезивати два бића. Један је лепота или физичка привлачност, а други је комуникација. Сродне душе које имају подударне укусе и подручја интересовања, могу наћи разлог који ће их привући једно другом, и увек ће наћи времена за разговор о различитим темама.
У почетку, док су људи млади, физички изглед је важнији, али како године пролазе и људи старе, духовна подударност постаје све важнија.
И још нешто: Жене морају знати да су мушкарци нешто посебно. Они се жене и жртвују своју слободу да би могли задовољити своје сксуалне прохтеве када год то зажеле, а жене ступају у брак са очекивањем да ће тако имати сигурност и заштиту, али се при том врло често преваре.
Коначно је схватила да он нема интереса да са њом много разговара и да је она њему у суштини најпотребнија у кревету. И зато се често врло јадно осећала.
***
Јутрос су Саша и Игор колима отпутовали у Београд, а обе девојчице отишле у школу, па је Марија остала сама у кући. То је била згодна прилика да позове комшиницу на кафу. Она је брзо дошла и чим је попила кафу одмах је преврнула шољу. Исто је учинила и Марија са жељом да комшиница погледа и у њену шољу.
Марија је била лоше расположена и неко јој је био потребан за разговор. Није била пушач, а комшиница није могла да попије кафу а да не запали цигарету. Кад је повукла први дим, рекла је Марији:
- Ајде бога ти запали и ти једну да се опустиш. Запали једну, видећеш како ће ти бити боље.
Марија се устезала јер до сада никад није пушила, али је уз краће нећкање ипак попустила. Узела је цигарету и запалила. Када је први пут повукла дим, осетила је неку горчину, и није јој пријало, али није хтела да прекине, и десило се чудо. Одједном је осетила као да се пробудила, а црне мисли су исчезле. Све је изгледало као да после тамног облачног неба сунце одједном гране и све обасја, и она је осетила потребу да прича, да све каже што је мучи , да све из себе истресе.
Била је прилика да се поштено испричају, јер је сигурно знала да ће за догледно време бити саме, да их нико својим присуством неће ометати, нарочито Саша који из Марији непознатог разлога није волео да му та жена долази у кућу. Једноставно је није подносио, али никад ни једном речи није рекао због чега, а разлог је био једноставан. Радило се о догађајима који су се дешавали давно, још у време док су њих двоје били момак и девојка.
Та садашња комшиница као девојка била је веома лепа. Саша је бацио око на њу, и пожелио је да је освоји, али она није била као остале девојке и то му није успело, зато што је она спадала у оне девојке враголанке које знају и умеју да се вешто поигравају са мушкарцима.
Када јој је на једној игранци Саша пришао и замолио за плес, она је без нећкања пристала. Музика је свирала танго и она му је дозволила да јој се у току плеса својим телом максимално приближи, а сама се понашала тако да је помогла Саши да се у току плеса прилично узбуди. Кад је осетила да се нешто миче у његовим панталонама, још се чвршће привила уз њега и мало, како су тада знали рећи, промешала. Саша се толико занео да при том није мислио шта ће се десити кад музика престане, и кад се они одвоје једно од другог, али десило се шта се десило. Саша је морао да брзо стави руку у џеп од панталона и тако реши проблем. Сви присутни у сали који су га гледали, били су свесни онога шта му се десило.
Касније једног дана је успео је да је наговори да дође на састанак, и она је дошла. Предложио јој је да оду у биоскоп. Гледали су „Продавачицу љубичица“ са Сариетом Монтиел у главној улози.
Док је девојка гледала филм, Саша се бавио другим послом. Полако јој је ставио руку на крило, па исто тако полако, миц по миц, гурнуо под сукњу а затим кренуо руком према горе и напипао онај „патент“ којим се крај чарапе причврсти за „халтер“. Затим је ишао даље, све док није осетио да је близу оно о чему је највише размишљао. Цело време она је пратила како се његова рука помиче, али га није ометала, јер је, како му се чинило то и њој пријало, што је осетио по лаганим дрхтајима њеног тела. Саша је по њеном држању помислио да је ствар сређена , и да ће нешто бити, али су му се наде изјаловиле. Чим се филм завршио и светло упалило, она се измакла и једним потезом одмакла његову руку од себе.
Било је још сличних ситуација. Једном приликом су се договорили да они сами оду на излет у оближњу шуму. Тамо су се љубили и миловали и Саша се опет понадао да ће нешто бити, али не дај враже, у једном трену она се спотакне и падне (Саша није знао да је то она намерно извела), и при том исчачи ногу. Рекла му је да је јако боли и да не може сама да иде, и шта се десило? Јадни Саша је морао да је упрти на леђа и тако носи кроз шуму читава два километра. Кад су се приближили насељу, она му рече да су јој болови попустили и да даље може да иде сама. Саши је било јасно да га је „израдила“, али јој није ништа рекао.
Тако су се забављали на разне начине неколико месеци а онда је Саша одлучио да јој отворемо каже шта хоће, након чега је добио кратак одговор:
- Може, то и ја једва чекам, само морамо најпре код матичара!
И тако се све завршило, а Саша је затим почео да се забавља са Маријом која није појма имала о Сашиним авантурама са њеном комшиницом, а она је о свему мудро ћутала и само се понекад загонетно смешкала.
Марија је почела своју причу тужним темама. Говорила је да се родила као баксуз, јер има осећај да никад у животу није имала среће. Сваки пут кад човек помисли да је срећа на дохват руке, увек се нађе неко ко ти је украде.
Комшиница је на то додала:
- Да, у праву си, има много они који нам краду срећу. Некад је то кад лекари украду мајци рођено дете, некад, кад из белог света дођу ракете и бомбардери и побију недужне људе. Да ли си помислила како је било оној мајци којој су, они што су нас бомбардовали, убили мало недужно дете док је седело на ноши, или када је страдала она даровита девојчица која је била најбољи математичар у школи, да не говорим о родбини оних које су убијали да би им извадили органе и живе их секли?
Ипак ја сматрам – настави комшиница - да често мислимо да нам је за несрећу крив неко други, а заборављамо да срећа сваког човека, па и читавог народа, у доброј мери зависи од њега самога и његовог карактера. Добар и наиван човек често без своје кривице страда, а поштен човек неће да краде и када живи у највећој беди.
И док су тако причале, комшиница се одједном сетила да је заборавила да погледа у шољицу и рекла:
- Добро. Доста је било приче, а сад да погледамо шта има у шољи, па да идем, док се твој Саша није вратио. Знаш да он мене не подноси.
Затим је подигла своју шољицу, нешто гледала и као за себе тихо мрмљала, тако да Марија није добро чула шта говори, а то је није баш много интересовало, јер је за њу било важније шта ће рећи кад погледа у њену шољу.
На крају је спустила своју шољу и кад је Марија упитала шта је видела, кратко је одговорила:
- Па, знала сам, биће неких проблема, али на крају ће све добро завршити.
То рече и подиже Маријину шољу да погледа шта се у њој види. Ту морам рећи, да је комшиница још давно од своје бабе научила једну мудрост, која се састоји у томе, да за сваког коме гледа у шољу има унапред припремљену причу, док је само гледање у шољу најобичније фолирање.
Једна прича је за заљубљене младе девојке, друга за старије удаваче које траже неког ђувегију, трећа за забринуте родитеље чији је син у војсци или негде у далеком свету, четврта за болеснике који леже у постељи, и чекају неку утешну реч и тако даље.
Тако је комшиница и за Марију имала своју посебну унапред припремљну причу и рекла јој:
Е, драга моја ти има да частиш. Биће убрзо весеља у твојој кући. Могло би бити и удаје и женидбе. У то сам сигурна сто посто. Ево, види овде, види петла, гледај даље овамо, пар коња, ево овде цвет. Ма шта ти ја кажем, има да буде свадба и то брзо! Има да да ме частиш! Видећеш!
Марија је гледала у шољицу тамо где је она прстом показивала, али није ништа видела, ни коње, ни петла, ни цвеће, међутим комшиница је упорно понављала: Види, види, како не видиш! Зар си слепа? И Марија је одједном видела све што је комшиница говорила. Сама себи није веровала али је све видела, јер је сугестија коју јој је наметнула комшиница била јача од њене воље.
***
Убрзо након што је комшиница отишла својој кући Марија је кроз прозор пред кућом видела паркирана Игорова кола, а већ у следећем трену Игор и Саша су добро расположени ушли у кућу.
Чим су ушли у кућу, брзо су се раскомотили, опрали руке и сели за сто за ручавање, јер су на путу добро огладнили.
Сарма, омиљено Сашино јело, већ дуго је крчкала на шпорету, и била готова, а и супа на углу плотне већ је дуго чекала, и Марија је из помоћ ћерке Милице брзо све поставила на сто.
Када је после ручка дошла на ред кафа, почео је разговор о томе шта су радили и како су се провели у Београду.
На жалост од замишљеног посла због којег је Игор путовао у Београд, није ништа било, јер је захваљујући Саши Игор брзо закључио да је човек са којим је требао да крене у озбиљан посао, обична варалица, и да је његова фирма без потребног капитала. Тај човек је регистровао фирму са укупном имовином мањом од 2000 евра, и сада покушава да пронађе клијенте од којих би извукао новац да „ради“, и ко зна шта би се са тим новцем десило? Можда га Игор више никад не би видео.
Међутим Саша је одмах наслутио да ту нешто није у реду. Саветовао је Игора да том човеку каже да жели погледати његове пословне просторије и да му прикаже документацију о бонитету фирме, и тако се брзо установило да је у питању обична варалица.
Али није било све тако црно како на први поглед изгледа. Игор је са неким послом отишао у једну другу фирму и ту је имао прилику да се упозна са једном младом и лепом девојком која је завршила економски факултет. Дуго су и срдачно разговарали, па би се могло помислити, да се једно другом допадају, и да има наде да би могло, можда чак, и врло брзо бити нешто озбиљно.
Кад је то Саша испричао пред Маријом, она се одмах присетила, шта јој је рекла комшиница, кад јој је јутрос гледала у шољу, и закључила да то гатање ипак није без везе, и да ту има нешто недокучиво, што људски ум не може потпуно ни схватити ни објаснити.
Тако је размишљајући у мислима већ видела како Игор и његова изабраница у белој хаљини стоје пред олтаром. Оно што се није њој остварило, нека се бар оствари њеном сину.
Али то није све. На путу им се још нешто десило. У повратку су примили у кола једног старијег човека, избеглицу са Косова, и успут чули његову тужну причу.
Тај несретни човек некад је био прави газда у свом селу. Имао је срећну породицу, лепу кућу и остале помоћне просторије, своје њиве, ливаде, шуму, виноград, стоку и све како се најбоље може замислили, а сад живи са болесном женом као пука сиротиња у избегличком кампу. Имао је два сина. Оба су убијена, и то се десило када су дошле међународне снаге да, ко бајаги, заведу ред. Шта да се каже? Трагедија! Ужас!
Али што највише изненађује, што за све невоље које су га снашле тај човек не криви Албанце, већ Србе. Он изричито каже:
„Ми Срби су криви смо за све што нас је снашло. Најкривљи су они Срби који су први, када су Албанци добро плаћали, продавали своје куће за велике паре и селили у Србију.“
Затим једно време ућута, мало се накашља и настави:
„Наше село је било чисто српско. У њему није било ни једног Албанца ни неке друге нације. Онда један добростојећи човек прода кућу Албанцу и оде у Србију. Кад је тај Албанац купио кућу, за неколико дана дође њих двадесет и сви се стрпаше у ту кућу, а ту су и њихова деца. Знаш како је код њих. Тешко је наћи породицу у којој нема десетеро деце. Син се оженио и прави децу а мајка му још рађа.
И онда, знаш какви су они? Што год стигну све покраду. Не можеш сачувати ни воћњак ни виноград, ни стоку, ништа више није твоје.
И шта ће други људи да раде? Почеше и они да продају, јер није се могло издржати. Док је био Ранковић, како тако, а кад он оде, све крену у пропаст. За пет година у селу више Албанаца него Срба, и кад ти неко начини неправду, немаш коме да се жалиш. Кадија те тужи, кадија ти суди.
А ко је скинуо Ранковића? Опет Срби, српске улизице. Нису га баш они скинули али су и они томе добро помогли. Како је то ишло? Како је почело? Ранковић је био веран Титу и он је у њега имао велико поверење. Поставио га за свог заменика, али нашла се једна особа којој то није одговарало, и она је бургијала , и тако је почело. Било је ту наравно још помоћника и оних којима је ишло у рачун да гa скину. И када се то догодило, почело је расуло. и пропаст је била на видику. Ко је био паметан знао је да Југославији неће бити лека, а кад се Југославија распала, лако је било отети и Косово. А за све су криве српске улизице и шићарџије.
Ето, тако смо чули једну тужну причу и једно, можда, субјективно виђење наше националне трагедије. Док је човек причао Саша и Игор су ћутали, јер нису знали шта да му кажу.
Ипак у једном трену Игору нешто није било јасно, па је тог непознатог човека упитао:
- Кажеш да све почело од оног часа кад је смењен Ранковић, а ја сам баш чуо да је тај Ранковић дуго играо у Титовом колу и да је био врло незгодан и немилосрдан човек?
- Ја не кажем да је он био анђео. Он је у почетку био шеф по злу познате „Озне“, али како је време пролазило, и он је прогледао, и видео да је на погрешном путу, али опширна је то тема , и ја ти о томе сада не могу све казати, али ако будеш имао прилику потражи књигу у којој је о Ранковићу својевремено писао хрватски комуниста Марко Белинић, па ће ти многе ствари постати јасније.“
То рече и замоли да зауставимо кола да изађе. Кад је човек изашао, Игор је наставио да вози и успут упитао Сашу:
- Тата, ја се никад нисам бавио политиком, и ништа ми није јасно о тим ранијим збивањима као и о томе шта смо ми као народ скривили и где смо погрешили, па је читава међународна заједница против нас?
Сине – одвори Саша – многи јесу против нас и циљ им је да униште српски народ, али то није „међународна заједница“, то је одређен круг, како се каже „западних земаља“, а они нису и никако не могу да се сматрају „међународном заједницом“. Нажалост, то је такође једна грешка коју су многи и код нас прихватили.
- Знаш тата, ја врло мало познајем нашу новију, настави Игор – али ми чини се да смо ми ипак један баксуз народ. Стално нас прати нека невоља и страдање. Када је почело то наше страдање и шта је узрок свему томе.
- Када је почело? То је тешко рећи, али ако би ишли далеко у прошлост, могло би се рећи да то траје од битке на реци Марици 1371. године, када су браћа Мрњачевићи претрпили велики пораз, након чега су Турци заузели велики део садашње Македоније.
Битка на Марици се може сматрати као злосрећан почетак српских пораза и стрaдања која трају вековима до данашњег дана, али пропширно би било да ти све набрајам како је све текло и шта се догађало. Зато ћу много тога шта се у прошлости догађало сада прескочити, и казаћу ти неколико речи о збивањима која су се дешавала након Првог светског рата када смо начинили неке неопростиве грешке које смо скупо платили и још увек плаћамо.
Прву грешка је начинио краљ Александар кад је пристао на стварање заједничке државе са Хрватима и Словенцима. Срби су тада требали узети оно што су им савезници нудили. Да су тако урадили, све би за наш народ било боље и сигурно би било мање страдања.
Уствари ја мислим да је краљ Александар био претерано амбициозан, а његовом о интелектуалном капацитету нисам надлежан ништа да кажем. Мислим да је завршио како је и радио, јер је он на души носио Аписа који је на Солунском процесу осуђен и стрељан. Међутим, не могу схватити да се он. када је ишао у Марсељ није боље осигурао. А велико је питање ко уствари стоји иза његовог убиства. Колико је јавности познато, њега су убиле усташе. Они јесу били организатори убиства, али ко је био главни газда, коме је то било у интересу, можда се никад неће сазнати, али углавном циљ је постигнут – појачан је раздор између Срба и Хрвата.
Можда да је којим чудом у том времену на кормилу српског брода био најумнији српски владар Кнез Милош Обреновић, да би све за нас било повољније, али не треба заборавити, да је и тог старог лисца Људевит Гај у Загребу, како се у народу прича, успео да декинтира.
Друга грешка је био пуч који се десио 27. марта 1941. године, који су организовали енглески агенти, а извео генерал Симовићса са својом официрском булументом. Кнез Павле је покушао да вештом политиком спаси Jугославију. Он није волео Немце ни Хитлера, али је пришао Тројном пакту, јер је као паметан човек увидео да је то једини начин да се избегне рат са Немцима и српски народ спаси од крввоприлоћа, али на жалост, није му успело.
Хрватски историчар Богдан Кризман је то све лепо још за време социјалистичког режима написао, и чак у једном трену и на телевизији изложио, и ту је све јасно казано. Наравно, да су тадашње власти то све брзо заташкале.
Трећа наша будалаштина је било герилско ратовање. Ту су били главни Дража Михајловић који је радио за Енглезе, и Јосип Броз који је радио за Коминтерну и чији је главни циљ био да се дочепа власти.
Дража брзо увидео како се Немци крваво освећују (за сваког убијеног Немца стрељано је100 Срба), па је са жељом да избегне страдање народа, начинио са Немцима неку врсту примирја, али док је „сарађивао“ са Немцима истовремено је од њих спашавао америчке пилоте.
Броз је наставио да ратује, јер га није много бринуло колико ће српски народ страдати. Гурао је српске младиће да јуришају на бункере и на Сремски фронт, где су масовно гинули. Па и мој брат је био тешко рањен на Батини, где су голоруки јуришали на немачке тенкове, и где је била велика погибија, и да нису дошли Руси са каћушама нико се не би спасио.
У јесен 1941. године када су комунисти протерани из Србије, Броз је нашао уточиште у Босни, где су му усташе олакшале посао, тако што су у току крвавог лета 1941. године побили српску интелигенцију (лекаре, адвокате, свештенике, родољубиве учитеље и друге), па су тако неписмене сељачке масе остале без духовног вођства постале лак плен комунистистичких агитатора, који су их упрегли у своја крвава кола.
Иначе дуга је то прича. Када је Хитлер без објаве рата напао Краљевину Југославију, он је уствари објавио рат српском народу. Добро се сећам јеног плаката написаног немачким и нашим језиком, латиницом и ћирилицом са претећим насловом „СРБИ!“ у којем „Немачки командујући генерал у Београду“прети „да ће за сваког убијеног немачког војника бити стрељано 100 Срба, Јевреја или Цигана“. Тај плакат је објављен неколико дана након окупације, а не како неки кажу, након устанка у Србији. Исто тако се сећам једног плаката у коме Немци извештавају да је у неком селу, негде, мислим у близини Градишке, за једног погинулог немачког војника обешено 100 српских сељака. Немци су једноставно ушли у село, и ишли од куће до куће, купили људе и одводили на вешала.
Код нас је обичај да се говори о усташким злочинима а прави кривци су Немци који су након окупације предали злочинцима власт у руке.
Сећам се у једне велике потере за неким човеком који је означен као непријатељ Великог немачког Рајха. То је био Рикард Викерт.
Тај човек је почетком месеца маја 1941. год. извршио самоубиство у Сарајеву, и после га нико нигде није спомињао. Много тога што се дешавало у поменутом рату остаће вечита тајна и неће бити никад расветљено.
Када је почео усташки терор сељаци су се сами организовали, постављали сеоске страже и бранили своја села.То су били четнички или добровољачки одреди, и они нису имали намеру да ометају комуникације и да нападају градска насеља, већ само да бране своја села. Да је тако остало, злочина би сигурно било, али далеко мање него када су комунисти на лукав начин преузели команду и почели прекидати комуникације и нападати градове, што је још више ражестило усташе, и било узрок да се и Немци умешају у те борбе.
Никада се онако масовна трагедија на Козари не би десила да партизани ниси заузели Приједор и рудник Љубију и прекинули комуникацију Загреб - Бања Лука.
Тај партизански рат је био рачун без крчмара и узрок масовној погибији српског народа, а најстрашнији усташки злочини су се десили управо након устанка у Србији и Црној Гори, након чега су Немци дали усташама одрешене руке и пустили их да раде шта хоће.
После кад се рат завршио и комунисти чврсто заузели власт, већина народа је годинама живела у неописивој беди, док је комунистичка врхушка приграбила све себи и живила што народ каже, „као бубрег у лоју“....
Постојали су ткозвани „дипломатски магацини“ у којима су се чланови партијске врхуше снадевали луксузном робом по ниским ценама, док је обичан народ био више гладан него сит........а да не спомињем „обавезан откуп“, утеривање у задруге и много тога другог.
И још желим нешто да ти кажем. Ми Срби смо за многе наше невоље сами криви, јер смо до зла бога, наиван и лакомислен народ. Лако поверујемо лажним обећањима и дозволимо да нас разни мангупи и бело¬светски олоши жедне преко воде преведу. Имамо ми паметну народну пословицу која каже: „Обећање лудом радовање!“, али често дозволимо да нас разни лажови навуку на танак лед. Лако је искористити народно незадовољство, подићи буну и повести народ у погибију. За то не треба велика памет. То може свака будала, али мудро водити један народ и једну државу то може само врло паметан човек који није покварен и коме нису његови лични интереси најважнији. А дај нађи таквог....“
У току свог излагања Саша се мало уморио и на кратко застао, и управо кад је намеравао да настави причу, Игор га је прекинуо речима:
- Тата, ево стигли смо кући. Запамти где си стао са причом, па ћемо други пут наставити.
Уствари кад људи причају, време брзо пролази, и њима се учинило да су за врло кратко време стигли назад кући, па је Сашина прича коју је Игор са интересовањем слушао, засад била прекинута.
Када су ушли у кућу Марија им је саопштила пријатну вест да је власник оне куће коју Игор намерава купити долазио да разговара и поручио да каже Игору, да, ако је озбиљан купац и спреман да све одмах плати у кешу, продаће му је по повољној цени. Оставио је и број свог телефона, да га назове ако жели.
Игору се поменута кућа допала а и цена му је од говарала, и он је одлучио да је купи али да покуша још бар мало снизити цену, међутим Саша му је рекао да нема смисла да се цењка, већ да му плати колико тражи и да ако мисли куповати пожури, јер се може појавити неки други купац. У вези куповине поменуте куће постојао је још један проблем. Игор је пре куповине желео да промени презиме и да његово ново и право презиме буде у уговору о куповини.У вези са тим договорио се са Сашом да одјави своје пребивалиште у месту у коме сaда живи и пријави у месту где му живе родитељи , па да у том новом пребивалишту изврши промену преимена.То му је било потребно и због планиране женидбе, али ту се сад појавио нови проблем. Имовина коју је наследио од својих лажнијх родитеља води се на њиховом презимену, и ту би код продаје могле настати компликације, ако промени презиме. Ствари су биле сложене и требало је наћи неки начин да се то све некако реши. Све се у Игоровим мислима јако запетљало, и он није могао да смисли нешто паметно да све уради благовремено и како треба. Међутим, сви проблеми су решени на брз и једноставан начин, када се једног дана срео са Миланом, који му је дао потребан савет како да то све изведе, али о томе из разумљивих разлога овде нећемо говорити, иако сваки иоле паметан човек зна како се такве ствари раде.
Без обзира на све Игор је у следећим данима имао много посла. Требао се одјавити и свом месту боравка и пријавити у новом, затим обавити разне бирократске формалности око промене презимена и вађење нове личне карте и нове здравствене књижице Требало је више пута ићи у пошту или у банку ради уплате разних такса, а што је најгоре, свагде је требало увек дуго чекати док се не дође на ред, и требало је много стрпљења да се то све издржи.
Но, било како било, коначно је дошао и тај дан кад је Игор након дугог чекања у реду стигао до шалтера у МУП-у и добио своју нову личну карту у којој је било поред његовог имена исписано и његово право презиме које је било истоветно са презименом његовог стварног оца Саше. Тако се се ипак сретно завршила једна замршена животна прича чији се почетак десио оног часа када су га безобзирни и нечасни људи у породилишту за шаку новца одвојили од његове рођене мајке.
Велика је радост била када је Игор своју нову личну карту показао својој мами Марији, и она је одлучила да тај дан свечано прославе и припремила богату вечеру. И Саша се томе догођају силно радовао, због чега је и једно прасе ни криво ни дужно платило главом.
Уз све набројано Игор је прилично често знао да скокне до Београда. Разлог је била она девојка коју је недавно упознао. Марија је неким урођеним инстиктом које поседују само жене, приметла да се нешто врло озбиљно спрема, и да ће, како јој недавно рече она комшиница, кад јој је гледала у шољицу рекла, у њеној кући ускоро бити великог весеља.
И десило се како је стари мудрац давно рекао: оно о чему говориш, то ће се и догодити, а ако у нешто чврсто верујемо то ће се и остварити.
***
Онај ко једног дана буде читао ове редове, можда неће разумети због чега су уз опис животног пута једног украденог детета и свега онога што су у вези са тим доживели његови родитељи, а посебно упорна мајка Марија, додати успут још неки, рекло би се политички садржаји, који на први поглед немају никакве везе са основном темом, али можда ће једног дана ипак схватити да на овом свету није само мајка Марија била једина којој су несавесни људи украли срећу, већ да живимо у свету загађеном од неправде и безобзирности у којем се често под плаштом хуманих идеологија лишавају среће многи појединци па чак и читави народи, и да писац када је почео да пише ово дело није то радио са намером да напише нешто што би се требало допасти педигрираним критичарима и публицистима кетманскога соја, већ да прикаже део истине једног несретног и прогоњеног али поносног народа, који успркос великим страдањима и даље одолева и пркоси белосветским силницима.
Завршено 23. фебруара 2013. год. у Новом Саду
Бранко Мићић
|
a ne bi neko došao do njenih posmrtnih ostataka I saznao pravi uzrok smrti. Ubijena je oružjem, i to je apsolutno tačno. Od njih dve jedna je morala da ode.
