offline
- Ana Babić
- Novi MyCity građanin
- Pridružio: 19 Jun 2014
- Poruke: 14
- Gde živiš: Kruševac
|
Желим јој послати себе
Прохладна јесен. Само пролазно годишње доба, пуно киша. Додуше, знам колико олује таквог типа ремете послове и док ја, уживам у њој, неке компаније губе новац, другима уништава пољопривреду, а мени даје снагу, и осећам се способном да заледим сваку њену кап при самом силаску и додиру са земљом.
Једино чега ћу се сећати биће баш те капи кише које су клизиле низ лице промрзле девојчице, плаве, разбарушене косе... Гипке и лаке падале су свуда по њој, а она је стајала као да се није имала где померити, а непосредно поред мене била је једна надстершница која је покривала не велики, али довољан део тог дворишта у ком се она налазила. Тихо шаптавши у себи, окренута главом ка небу, које јој је пресликавало натмурену површину попрскану обллацима што је тог тренутка прекривала нежно свакодневно плаветнило, изговарала је веома тешко, преламајући преко језика речи које су ми заледиле сваку честицу крви у венама. С лица ми се попут осеке повукло свако осећање среће и радости, оставши на њему само тамне беживотне црте усана, оивичене кармином, боје, труле вишње. Сећам се како је изустила, једва, преко промрзлих усана: „За мене је ово небо изнад пусте земље, само парче хартије којој желим поклонити твоје име“...
Стајала сам неколико минута непомично гледајући је, док ми се једна суза није сјединила са кишом, коју нисам ни осетила, док сам покушавала да дознам шта мучи тог малог анђела... Желела сам да причам са њом, да подели ту тајну која јој срце пара на комаде, док су њене нејасне контуре тела мени мутиле сећања која су наврла тог тренутка...
Било је то пре 7 година, ова девојчица ме подсети на мене. На тренутак слабости, тренутак спознаје мрачне стране овоземањског живота – смрти, на тренутак када се губе у вечној тами нама најдражи. Одлазе и остављају нас заувек. Заједљиво ћутање је завладало. Али, нећемо сада о томе. Моја животна прича је јако дуга, превише тешка да бих је уплитала у сплет тренутних емоција о којима вам говорим...
Нисам знала како да јој приђем, јер сам се бојала одбијања, њене реакције, и то да ли ће ме прихватити као пријатеља или отерати као било каквог незнанца који се ето ту случајно нашао и питао је зашто је стајала у напуштеном дворишту по јаком пљуску, где никога није било... Желим да ми верујете на реч, када кажем да нисам имала смелости да чујем њену душу и осетим оно исто што сам некада као мала имала и изгубила. Нисам имала храбрости да ухватим за руку истину и погледам је у очи.
И док сам размишљала, налазећи најбољи приступ њој, девојчица је почела да трчи унаоколо... Окретала се у круг раширених руку, као да жели да загрли кишу, облаке, небо, земљу, понављајући у себи оне испразне речи, које су ми попут мелодије одзвањале непрекидно у ушима... Попут покварене грамофонске плоче окретале се и окретале, све док нисам пришла да их зауставим.
Набујале изворе преградила сам. Пришла сам јој.
На тренутак сам помислила да ће ме се можда уплашити и побећи. Срце ми је рекло да покушам.
-„Хеј, малена, не бој се мене. Како је твоје име?“
Девојчица је збуњено ћутала, скривајући поглед испод шишки које су јој прекривале трећину њеног божанствено белог лица. Уздахнула је. Нисам баш могла тачно да протумачим тај уздах, па сам јој се поново обратила, надајући се каквом одговору.
-„Ја волим кишу, волиш је и ти, зар не?“ (упутих јој сетом прошаран поглед)
Девојчица је ћутала, ухватила ме за руку, одвела пар метара напред, и показала ми избледеле трагове фарбе, који су показивали неку слику, додуше мени јако нејасну. На први поглед нисам разумела шта је желела да ми каже, а толико сам се трудила да јој помогнем... Загледавши се мало боље, уочила сам црвеном бојом руку, заправо... две руке, које су се држале, чврсто. Још су се обриси тог јаког стиска оцртавали на бетону, док је киша непрестано падала, и већ смо биле и мокре превише, и више није ни било потребе клонити се од кише...
-„ Желим да на небу пише великим словима њено име“, поновила је девојчица.
Упитала сам је чије то име... Наравно, одговор нисам добила. Настала је пригушена тишина које сам се и ја бојала, док су капи кише смело ударале у олуке и одбијале се од њих, правећи барице...
-„ Ја не волим кишу. Нешто чега се бојим, то је киша. Она је тако јака, уме да одузме мир, и овом Сунцу одузме топлину, којом ме она обасјава.“
Нешто попут дежавија, поново сам осетила. Сваки мој покрет постао је само крута сена. Свака помисао преплавила ми је тело таласом мучнине, која се касније претворила у болно прожимање ван ткива. Одсутност, бол, једну руку која напушта своје биће, једну породицу која остаје без ослонца, једну кућу која се круни сваком овом капи кише, иако она тако малена не може никога уништити, до онога што је у нама. Оне наше слободе, коју роби својим мирисом, и жељом да све претвори у воду и повуче нас за собом. Поново ми је склизнула језа низ кожу, док је девојчица наставила да, тешка срца, изговара име нечије... Непомично сам стајала над њоме, пажљиво пратећи покрете њених усана.
Слово по слово изговарала је, објаснивши сваку тајну која скрива оно.
-„М- милостива
А- амајлија
М- мој
А- анђео“
Настала је гробна тишина, која савлада и најјаче звуке који су треперили ваздухом до тог тренутка.
Осетила је њено присуство. Послала јој је Сунце, отисцима по небу поздраве исцртала које је само она могла видети и осетити.
Након пар секунди окренула се ка мени, погледала ме оним дечијим, сјајним очима и рекла: „ Не волим кишу, јер се плашим да она не обрише једину успомену која ми је остала и она сада лежи овде (показавши ми оно месту на мокром бетону од мало пре), коју не могу пренети нигде, а желим је чувати. Осим ње, ја немам ништа.“ Клекнула је, ставила своју малену шаку на земљу, прислонила лице на мајчину руку, чврсто зграбила каменчиће и шљунак који се ту нашао, стегла песнице, устала и хитро отрчала, у правцу, мени непознатом... Вероватно, у правцу слободе, истине и љубави! У правцу вере, наде и живота!
Од тог дана девојчицу никада више нисам видела, а оно што је остало, била је та скица на бетону, којој ће се генерације после нас чудити и тумачити је на различите начине, а нико од њих неће знати да је то, заправо, прича тужне судбине, девојчице светлуцаво плавих очију.
|
