offline
- Pridružio: 22 Jun 2008
- Poruke: 62
- Gde živiš: Krusevac
|
*******************
ROMAN O SAMOĆI
*******************
*Ja*
Sedela sam sama ispred zgrade, sa knjigom,kako inače,u tisini,u večitoj ćutnji,u
večitoj večnosti osame, kad drugi nasmejani ljudi žure ka svojoj sreći, ja samo sedim i citam,prikupljam znanje, osecanja imaginarnih likova, smejem se njihovim
frazama i šalama, smejem se i sebi kako me to pokrece u unutrašnjosti, u dubini svoga bica.
Ne reagujuci na uzvike, vrisku i drčanje nervoznih automobila i ljude koji tuda prolaze,čekam da me preseče nešto što će biti toliko tiho,kao i ja sama,a opet
toliko snažno da mi ukrade jedan trenutak pažnje koji može promeniti sve,tu večnost koja se u nedogled prostire oko mene,u meni,predamnom.Dovoljan je samo jedan tihi glasić,jedan mali vokal,jedna mala kap čežnje nalik mojoj.
Imaginacija,tako varljiva,opčinjavajuća,može mi pružiti sve,a isto tako sve i oduzeti.Gledam u jednu tačku koja se ne pomera.Tačka je ono sto predstavlja polaz u nepoznato,tačka od koje polazim ja,moj zivot,tačka u kojoj se budim,u kojoj utanjam u snove,kao bolesnik na intenzivnoj nezi,u komi iz koje svi čekaju da se probudim,iz koje me zele pomeriti,a ja se kao mazga ne dam,zato što su neprijatni,navalentni,zahtevni i sebični,zato što mi nisu pružili ništa do te jedne tačke u kojoj sam se našla pa i tu poslednju dragocenost žele da mi oduzmu.E, ne dam je baš,pa maker pocrkali od svojih ludih ubeđenja da su ispravni,ja vidim da je meni moja tačka najispravnija i najčistija od svega na ovom svetu.Ta tačka je moj svet.Ona mi je ostala.
************
*Lik moga dede*
Zato se uvek prisetim lika svoga dede i svega onoga u šta je čvrsto verovao.I on je imao svoju svetlu tačku.
Živeo je za svoje ideale,komunističku čuvenu revoluciju,surovo se suprostavljajući svim rušilačkim strujama koje je vreme nanosilo,a on im jednako odolevao.Dedinog lika se uvek rado sećam,bio je čovek principa i čvrsto ustoličenih načela kojih se svesrdno držao u životu.Imao je raznolika interesovanja,a život ga je naterao da se i valja po blatnjavim gudurama u vreme partizanskih borbi,i da uči razne zanate,nekoliko stranih jezika.Taj isti život,pregazio ga je i zloglasnom Banjicom i još zloglasnijim Mathauzenom,a deda se ipak uzdigao nakon njih i uspeo da dočeka i nas unučiće od šestoro svoje dece koje je u teškim vremenima nakon rata podizao.Poticao je iz Lijeve Rijeke u Crnoj Gori,sa krševitih obronaka Komovih planina,iz čuvenog plemena Vasojevića,te je tako gajio tradiciju stvaranju mnogobrojne porodice.U poznim godinama,kako ga se ja sećam,imao je svoje navike od kojih nikada nije odstupao,a one su bile primer nama,deci,čega se treba držati u životu.
Deda je ponavljao ritual svakoga jutra.Preko belih untercigera navlačio je plavi radni kombinezon prekriven tragovima farbe i ulja,navlačio stare cipele i stavljao na procelavo teme plavi radni kačket.Zasukao bi svoje rukave i sede brke,a zatim kazao da se mora dosta toga obaviti.Zatim bi prionuo na posao u dvorištu kojem je uvek bila potrebna njegova ruka vična svim majtorlucima koje je od rane mladosti naučio.Baka bi nešto kasnije silazila za njim da mu odnese kafu i priključivala se radovima.Sa njima,dani su mi uvek bili ispunjeni toplinom gledajući ih kako zajednički obavljaju raznovrsne teške poslove,ali sa čilošću koju ni mladi danas ne poseduju.Detinjstvo sa njima bilo je svetlo,anđeosko,nevino.Sećam se kako je deda vodio domačinstvo u svoje vreme.Iako nije bio anđeoski lik,u njemu je postojalo nešto spokojno što uliva sigurnost u naše dečije duše.Pričao nam je priče o ratu,pokazivao svoje puške,ali i upozoravao da ih ne smemo nikako dirati.U svojoj sobi u ladici je imao tri pištolja,“Luger“,“Mauzer“ i „Magnum 357“.
Deda je bio heroj za nas.Bio je komunista,ali onaj pravi,sklon esenciji marksističke ideologije,lenjinista.Borio se za slobodu svoje zemlje.Patriota do srži svoga bića.U starosti su mu se podsmevali zbog toga,ali za nas,decu, i tada je bio heroj.Verovatno zbog načina na koji nam je pripovedao o tome,o tom vremenu,o ratu,i svemu vezanom za komunizam u pravom smislu.Znao je da nam kaže da je rad stvorio čoveka,da je on čovek-istorija i da će nam zemlja propasti ako je ne čuvamo i ne brinemo o njoj.Govorio nam je da je najvažnije naučiti pomagati i poštovati starije. Delio nam je zadatke oko poslova u dvorištu.Ničije ruke nisu smele biti prazne i besposlene.Nama je on bio idol,pokretač,zaštitnik.
Svojoj deci dao je internacionalna i patriotska imena i po čuvenim partizanima, imena internacionalnog karaktera.Dvema ćerkama dao je imena Slavica i Sofija.Prvoj po glavnoj junakinj partizanskog filma koja se borila u dalmatinskim krajevima,a drugoj po glavnom gradu Bugarske,dok je moja majka Angelina,dobila jedno od najlepših internacionalnih imena.Trojici sinova pripala su imena patriotskog karaktera,Nebojša i Gradimir,a najmlađem je pripalo ime Marijan,po jednom heroju iz narodo oslobodilačke borbe po kojem je tada i snimljen film.Mome dedi je jako bilo važno da se po imenima dece vidi da dolaze iz prave partizanske porodice,što je stalno i naglašavao.
Stalno smo se igrali rata, deleći se u nemačke i partizanske vojnike.Divna su bila i nedužna ta vremena.Partizani su bili legendarni likovi nama ,deci koja smo ih samo gledala u filmovima i slušali priče koje nam je deda često pripovedao.Verovali smo u njih i njihove ideale,iako je sve bila već daleka prošlost.Možda se tada i verovalo najviše,ali ne u boga već u ono čime nas je drštvo pothanjivalo,u komunizam.To se ogledalo u dvorištu moga dede već na prvi pogled,sa ulice.
Od kapije na kojoj je stajala crvena petokraka,poslednji simbol komunizma i partizana u ulici,pa sve do poslednje ograde dvorišta pošumljenog njegovom rukom,sve je bilo po najboljem pravilniku baštovanstva i brige o bilju.Deda je bio ponosan na sve to što je radio,a radio je mnogo toga,od betoniranja staza do popravke oluka na kući ili otpušavanja kanalizacionih odvoda u šahti pod kućom.Radio je ono što niko drugi nije želeo da radi od njegovih sinova,ćerki,zetova i snaja,a on im nije ništa ni tražio.Satisfakcija da pošteno zaprlja ruke nije iščilela iz njega za dugi niz godina raznoraznih funkcija koje je izvršavao tokom svog života.A svima je bio interesantan zbog onoga što je ranije bio,u ratu,posle rata i u penziji u koju je rano otišao.Ratni heroj,mnogo odlikovanja,dve godine po logorima.Neki su ga mrzeli,a neki posećivali sa dubokim poštovanjem.U vreme kada smo bili deca,stariji ljudi su se međusobno poštovali u skladu sa svojim ubeđenjima.Mome dedi su dolazili u goste pravi komunisti,ali ponekad i oni koji su se prikriveno podsmevali komunizmu.Moj deda je umeo da ih razlikuje i da im stavi do znanja kojoj vrsti pripadaju u njegovoj nomenklaturi vrednosti.
Deda je imao buran život,potresan,živopisan.Njegov put je bio posut trnjem,ali i brojnim odlikovanjima.Banjica,Mathauzen,a po oslobođenju služba u Udbi,razne dužnosti,između ostalog,saradnja sa Lekom Rankovićem.Gledajući neke stare slike,pronašla sam nekoliko fotografija sa nekim naizgled važnim ljudima,na morskoj obali,pod palmom.Svi su bili u kožnim dugačkim kaputima pod kojima su držali,pretpostavljam svoje službeno oružje.Pitala sam dedu da li je čovek kraj njega na slici možda Ranković.On se blago namrštio i rekao da mnogo ne pitam,međutim,ipak je kasnije potvrdio moje otkriće.Posle Rankovića,i deda je otišao u penziju.Kasnije mi se i razjasnilo zašto.Postoje svedočanstva iz istorije o tome.Cela struktura se izmenila nakon Rankovića,a tako je i moj deda penzionisan.Imao je čvrsta ubeđenja od kojih nije odstupao,a nekoma to nije išlo u prilog.Nije im se sviđao.A nisu ni mogli da ga ne otpoštuju,ipak je bio nosilac spomenice,kao i njegova majka,Marija i njegov otac,Sekula,poginuo u solunskom frontu.U plavoj grobnici.Eto to ja znam o svojim precima.Deda je u krvi imao to ratničko,vatreno,to crveno.To nije tada, kao danas bilo pogrdno,ni pogrešno,već privilegija,hrabrost,pedigre i ideologija.Imati to u krvi,još u stomaku dok te majka nosi.Deda je rastao u komunističkom okruženju.Ubio je boga još u svojoj sedamnaestoj u rudnicima „Belo Brdo“ i „Trepči“.Usledio je politički rad u NOB-u,što podrazumeva članstvo i funkcije u KPJ i SKOJ-u.Poslali su ga u Kosovsku Mitrovicu kao organizatora po vojnoj liniji od 41.-43.god.Bio je član fabričkog i mesnog komiteta „Kosovska Mitrovica“.U arhivi stoji da je učestvovao u značajnim akcijama i borbama:diverzije po gradu i uništavanje po drugim zadacima na terenu.Gestapo ga hvata 29.10.1943.god. i tako odvodi prvo u Banjicu,pa u Mathauzen.Razlog hapšenja,i to stoji u arhivi,neka provala u oktobru 1943.Ostao je teški ratni invalid,a u logoru je bio politički organizovan.Iz logora je izašao po oslobođenju 1945.god. i priznat mu je borački staž od 13.01.1941.do 12.04.1946.Deda se tek u poznim godinama,negde oko šezdesete „smirio“ i postao privrženiji svom domu,donekle shvativši da je njegovo već odavno prošlo.Njegova teritorija,poput paukove mreže,označena crvenom petokrakom na kapiji,bilo je široko dvorište sa ogromnom,velelepnom,ali zapuštenom kućom koja je i danas pod zaštitom države,kao znamenita građevina s kraja devetnaestog veka.
Dešavalo se mnogo puta da neko njemu nepoželjan uđe u dvorište.Svi smo tada iščekivali da vidimo kako će oterati uljeza.Likom simpatičnog starca i vraškim osmehom,zavarao bi nesrećnika,a zatim mu se uneo u lice i postavio par neprijatnih pitanja,na samo njemu svojstven način,a malo je reći ciničan.Dešavalo se,ne malo puta,da koja neprikladno obučena devojka dođe da traži nekog od njegovih sinova.Tu je bio nemilosrdan,ali ponovo sa pitanjima koja su bila više nego ponižavajuća za dotične gospođice.Mi bismo razgoračenih očiju gledali živu lekciju o moralu.Ima i još mnogo toga iz dedinih borbi protiv“amerikanizovanih“ omladinaca,kako ih je on nazivao,a jedna je bila svakako borba protiv religije,koju je zvao opijum za narod.Kidao je zlatne krstove sa belih vratova zalutalih pobožnih posetilaca,a branio je bilo kakvu izjavu i spominjanje boga u svom prisustvu.Komunistička ideologija živela je u njegovom srcu i isterala svako prisustvo religije i sujeverja kako je sam govorio.Popove je pljuvao,a crkvu nazivao klozetom i klozet crkvom.
Kontroverzan i fanatičan u svom ubeđenju, nikome nije bio čudan,jer su svi navikli na njega.Arsenal oružija držao je po enterijernim zidovima kuće na počasnom mestu uz plaketu partizanske spomenice,a ordenje koje je dobio posle rata ostavio je narodnom muzeju razočaran u svoje drugove koji su skrenuli u korupciju i zloupoterebe svojih funkcija.
Rekao im je svima da mogu da se nose sa svim zlatom koje su pokrali i nakitili svoje drugarice njime . Povremeno je pokušavao da im se sveti,a kada bi video da im ne može ništa, odlazio bi u kafanu,pokazivao bi iz unutrašnjosti sakoa svoj „Luger“,ratni trofej i nalivao se rakijom do besvesti.
Njegova najsvetlija tačka bio je komunizam,svet totalitarne države,avet preobražena u crvenog anđela koji pruža „ruku pravde i jednakosti za sve“.Deda nije ostao u komunizmu,komunizam je ostao u njemu.Ostao je sam.Tu ništa niko nije mogao,niti je koga bilo briga.
A ja i dalje čitam i čitajući razmišljam o nenapisanom romanu o samoći.O komunizmu u svome dedi,o toj komi kojoj se on prepustio.Pitam se,ima li razlike u mojoj i njegovoj komi.U meni možda postoji neka senka tog komunizma koji je kroz mog dedu više izgledao kao parodija.Meni je ostala samo imaginacija,nostalgično uzdisanje za bezbrižnošću detinjstva.Njegova svetla tačka je i moja donekle,to moram priznati.Međutim,nisam usvojila njegovu ideologiju,jer nikada nisam bila deo toga,već samo slušalac partizanskih priča iz davnina.Deda mi je ostavio svetlu tačku za verovanje u principe i moral.Govorio je da ću jednom napisati roman o njemu,a ja nisam još uvek spremna za to.Zato ostavljam samo priču o nepostojećem romanu o samoći u nadi da ću ga jednoga dana napisati.
|
