offline
- Pridružio: 22 Jun 2008
- Poruke: 62
- Gde živiš: Krusevac
|
Za ovaj rad sam dobila 9 kod svog profesora srpskog jezika M.M., ove godine,u svojih 30.god.na prvoj godini Visoke strukovne skole za vaspitace.
Sta mislite,da li me je profesor realno ocenio?
Једне вечери са Басаром
Једна од значајних вечери за мене,било је књижевно вече мог омиљеног писца Светислава Басаре у Крушевцу,јер сам имала част да га лично упознам и разговарам са њим,што ми је била дугогодишња жеља.
Био је месец мај,2006.године и сећам се да сам тада била под јаким утиском
његовог, тада актуелног романа, „Срце земље“,односно романа-измишљене студије о Фридриху Ничеу. Толико ме је фасцинирала његова инвентивност и имагинација,да сам прочитавши тај роман смишљала безброј питања које бих му поставила, уколико бих га срела.Искрено говорећи,то је био само мали удео у том мом узбуђењу,јер сам протеклих десет година,тачније од своје двадесете године, пратила Басарин књижевни опус.Ипак,то ми није био први пут да присуствујем Басариној књижевној промоцији.Мој први сусрет са њим и његовим стваралаштвом десио се 1997.године у Новом Саду на промоцији његовог романа“Луни Тунс“.Од тада сам се неформално приклонила „басаризму“,односно његовом начину посматрања света кроз лупу постмодернизма чији је он један од најзначајнијијих представника.
За књижевно вече у Крушевцу, сазнала сам недељу дана унапред.Јако сам се обрадовала што ћу имати прилику да након толико година поново видим човека који ме већ годинама фасцинира кроз писану реч, која ме је давно привукла и кроз дуги низ година одржала моју пажњу.Почевши још тада да га читам,нарочито уз култну „Фаму о бициклистима“,осетила сам да књижевно дело може бити изазов,авантура,фикција,мешавина теорија завере,религије и сновиђења у исто време.Као посвећени читалац,осећала сам се у исто време и хендикепирано,јер обратити се писцу није ни мало једноставно ни лако.Ипак се књиге читају,а писци су ту да их пишу.Књижевне вечери су дешавања које су намењене обема странама у чијем је средишту књижевно дело.Посматрајући то са те стране,желела сам да се те вечери бар мало прибижим свом омиљеном писцу.Како сам код куће имала неколико Басариних књига,једино што сам могла да урадим је да понесем неку од њих са полице и покушам да добијем његов аутограм или посвету.
Те вечери договорила сам се са супругом да одведем децу код своје мајке на чување и да се потом нађемо у Белој сали „Дома омладине“. Журила сам да стигнем на време,међутим,закаснила сам неколико минута.Закорачила сам у предворје свесна да су сви посетиоци већ ушли у салу,али сам се јако изненадила када сам крај самих врата сале угледала Басару са својим пратиоцима.Погледао је право у мене,благо се насмешио и климнуо главом.Била сам јако изненађена и узвратила поздрав истоветно.Тада сам се сетила приче да је Басара као млад писац био фасциниран Бориславом Пекићем и да му се десила слична ситуација која се мени управо дешавала.Додуше,Пекић му се вероватно није смешио,у најбољем случају само му је могао климнути главом.Знам да се Басара збунио од силне жеље да му приђе и постави му неко питање.Вероватно из страхопоштовања које је осећао према великом Пекићу.Тако сам се и ја осећала тог трена пред Басаром,али сам ипак чврсто решила да га касније замолим да ми потпише књиге.Охрабрило ме је његово лепо расположење и тај дочек са осмехом.
Пронашла сам супруга и заузела своје место у сали.Затим су на бину изашли Басара, његова супруга и уредница Вида Басара и књижевни критичар Петар Арбутина.
Арбутина је говорио о „Срцу земље“. Уводна реч се односила на оне који нису прочитали роман.Ову прилику,како сам схватила,искористили су и за промоцију новог културно-политичког часописа под називом „Земља“.Тих дана могло се у новинама прочитати да је у Београду „освануо“билборд на којем пише да је Басара издао „Земљу“ за 8.0000 евра.То је био маркентиншки потез да се привуче пажња на часопис,али та двосмисленост рекламе лично ми се није допала.Разочарала ме је чињеница да се Басара упушта у политику.Писац се управо вратио са Кипра,где је био амбасадор,те се вероватно, под утицајем неких искустава и сам препустио политичарењу.Нисам дошла тамо да слушам о томе,па сам иако мало разочарана,извадила оне књиге из торбе у намери да испуним своју првобитну замисао и оставим по страни тренутни политички занос свог омиљеног писца.“Срце земље“ нисам купила,јер сам решила да га мало казним због непромишљеног политичког излета.
Осећајући благи револт,јер су се моја осећања пореметила у међувремену,Басару сам посматрала као неког ко ме је на неки начин издао.Колебала сам се да ли да му уопште приђем,јер десет година сам очекивала да ћу га срести на „својој територији“,у свом граду,где може бити приступачнији.
Људи су се у предворју гужвали и благо сударали.Басара је стајао недалеко од мене.Приметила сам да има кожну пилотску јакну.Увек неформално одевен,у фармерицама и кожној јакни,изгледао је као неко ко је залутао на сопствено књижевно вече.Касније ми је супруг рекао да се таква јакна не може купити,већ ју је Басара сигурно добио од неког америчког пилота.
Отишла сам до пулта са књигама и часописом о којем су говорили.Роман нисам желела да купим тада и на том месту,а часопис сам купила из пуке знатижеље.
Басара се примицао у гужви ка нама разговарајући са свима по мало.Атмосфера је била зачуђујуће пријатна. У једном трнутку Басара ми је био сасвим близу.Говорио је са једном женом која му је постављала мноштво питања,али мени више није било стало да га ишта питам.Држећи књиге у руци искорачила сам и стала пред њега.Сасвим спонтано сам му се обратила и показала му своје две књиге.Погледао је прву књигу и упитао ме чија је.Логично,рекох му да је моја.Била је то „Уклета земља“ коју је написао средином деведесетих..Басара је рекао да је „Уклету земљу“ некако изгубио из вида.Било је чудно и по мало смешно што је заборавио своју сопствену књигу. Са пријатно изненађеним изразом на лицу,радо ми је потписао обе књиге.Почели смо да дискутујемо о насловима.Приметила сам да се у њима често понавља реч„земља“.Посебно се то односило на наслове “Уклета земља“,затим,“Срце земље“ и на крају часопис“Земља“,што је било ненамерно, вероватно из саме подсвести писца.Басара се на све то смешкао и потврдно климао главом..Имала сам утисак да је са мном веома дуго стајао и разговарао.Једна групица људи позвала га је да им се придружи,али је он стрпљиво замолио да га сачекају док не заврши разговор са мном.У том тренутку из мене је нестало оно осећање издаје и преваре,као да није ни постојало.Схватила сам да је он у ствари као велико дете,те се тако и у политику упушта као у неку игру,не слутећи да ће ту игру неко схватити као озбиљну ствар и намеру. Међутим,тема нашег разговора у том тренутку није на сву срећу била политика.Искористила сам ту јединствену прилику да га питам о појединостима из неких његових ранијих дела.Питала сам га за псеудониме и алтер ега које провлачи у својим романима и тако постаје актер и писац истовремено.Било је јако пријатно ћаскати са њим,упркос причама да је врло интровертна особа која се на књижевним вечерима углавном досађује и једва чека да се дистанцира од гужве.На мене је оставио веома пријатан утисак писца који поштује своје читаоце.
На крају смо се поздравили срдачно и док сам одлазила погледао је неколико пута ка мени.Отишла сам да пронађем супруга,који се распричао са неким својим пријатељима у ходнику,и тако смо пред предворјем провели још неколико тренутака.Басара је убрзо изашао за нама да запали цигарету,јер као страствен пушач није могао више да издржи без никотина.Ту прилику су неки посетиоци искористили да замоле писца да се слика са њима.Један пријатељ мога супруга,знајући да ја јако ценим Басару,ухватио је тај тренутак и фотографисао Басару са мном,који је у том уском ходнику сасвим случајно стао крај мене.Тако сам стицајем околности те вечери добила једну дивну успомену.
Упркос свим сумњама и колебању на тој књижевној вечери,па све до данас,Басара је успео да у мојим очима остане велики писац.Све друго му опраштам и радо ћу и даље читати његове романе.
|
