offline
- tuzor
- Legendarni građanin
- Pridružio: 03 Sep 2007
- Poruke: 4115
- Gde živiš: U Kraljevstvu duha
|
Gde me nađe...
Iskoristiću priliku da postavim jednu duuuuugaaaaaaaaaačku pesmu, posvećenu dešavanjima od pre par godina u mome gradu. U okviru tadašnje Opštinske uprave bila je organizovana akcija dobrovoljnog davanja krvi, medijski podržana i "logistički" ojačana učešćem tadašnjeg predsednika opštine, ali i župana grada Maribora, uvaženoga gosta, koji je pokazao, kako se to obično kaže, "veliku humanost i solidarnost na delu".
DAVAOCI KRVI
Muku muči Opštinska uprava,
sve radnike zabolela glava:
Ponovljen je skoro nalog prvi
da postanu davaoci krvi.
Strašni čelnik vascele uprave
traži da mu spiskove dostave
popunjene radnicima ornim
da krv daju, smerni i pokorni.
Al’ da vidiš jada iznenada:
Neće niko od igle da strada!
Svi gledaju dupe da izvuku
navodeći svako svoju muku:
Ovaj bolan, onaj malaksao,
ovaj krvi nikad nije dao;
neko čuo da su nastradali
od eids-a, koji su krv dali...
Većina se žali zbog primanja,
nezavidnog finansijskog stanja:
“Ja ne mogu, iako bih hteo,
jer odavno mesa nisam jeo!”
Pokušava predsednik opštine
da primerom strahove ukine.
Odlučila prva gradska glava
svojom krvcom da druge spasava,
pa se pruža po krevetu belom
dok mu graške oblivaju čelo,
ali hrabrost da pokaže mora
zbog župana grada Maribora
koji smelo pored njega leže
i levicu ruku crevom steže;
nasmejan je, sijaju mu oči,
za Kraljevo krvčicu dok toči.
(E, da beše takvih malo više
kod svih onih što se otcepiše,
drukčije se krvca lila ne bi,
već za dobro, po opštoj potrebi).
Novinari okolo se jate,
kamerama žele da “uhvate”
istorijsko dešavanje ovo,
da o njemu progovore slovo
i građanstvu pokažu da cveta
bratska ljubav između dva sveta.
Krv dadoše, pa se celivaju
dva prvaka koja znanje znaju,
te odoše odatle do prve
kafanice, da se tu potkrve.
Za to vreme u opštinskoj zgradi
desiše se neki novi jadi:
Radnici se silno uzmuvali
ne bi l’ neko opravdanje dali
svom čelniku, koji ih sve više
nagovara da se krvi liše.
Sem razloga napred navedenih,
novi predlog sada je na ceni:
Pošto stiže Slovenaca petsto
(čak i više) u Kraljevo mesto,
na stanici da se dočekaju
i ubede da krv svoju daju -
kad su mogli, eh, da se razdruže,
sada treba da nam se oduže;
em zalihe krvi da podare,
em da spasu jadne opštinare!
Tu vozilo bolničko da čeka
i pokretna ambulanta neka,
pa kako se Janezi pojave
da ih tako pred odluku stave:
Ili lepo u kola da svrate,
il’ da taksu boravišnu plate.
A pošto su stipse svi od reda,
svak će spremno u kola da seda
zasukanog levoga rukava,
samo zmija u džepu nek spava!
Neko predlog čelniku izlanu,
a on kao živi oganj planu;
strašne oči neposlušne love
skrivajući munje i gromove.
Bes ga silan celoga ophrva,
modar plamen suče iz nozdrva,
lice mu se krivi, obraz žari -
k’o pihtije drhte opštinari!
Sve radnike u sali okuplja,
ruke širi, tamne veđe skuplja,
poput vuka iskezio zube,
viknu snagom jerihonske trube:
“Šta mislite, čemu se nadate?
Dobrovoljno bolje krv da date,
nego da vam sok životni gusti
lično, i bez pribora, ispustim!”
Slediše se svi radnici redom,
zanemeli pred izvesnom bedom.
U mišju se zavukoše rupu
Proklinjući svoju krvnu grupu.
Strašna slika nikom ne da mira:
Pretvori se čelnik u vampira!
|
