Slike su promicale jedna za drugom bez reda. Svaka slika budila je nostalgiju. Kroz kolutove dima, u preglasnoj tišini koju je narušavalo pucketanje mehurića u dopola ispijenoj čaši minerlne vode, proticao je život moj.
U svakoj slici Ti.
Ti - lep i nasmejan.
Ti - nežan i jak.
Ti -nestvarno stvaran.
Ti - maglovit i dalek.
Još jedan gutljaj prohlađene gorke kafe, još jedna zapaljena cigareta, još jedna slika promiče, još jedna misao o + tebihttps://www.youtube.com/watch?v=CauANkyWk3s
Veče se polako spuštalo. Gledao sam kako Sunce zalazi i ispijao poslednje gutljaje vode. Ni ratluk u njoj nije pomogao da sperem gorak ukus čežnje za tobom. U vazduhu se još uvek osećalo tvoje prisustvo; tvoja duga, crna kosa koja se presijava na mesečini, tvoje zelene oči koje su u sebi nosile sve tajne ovoga sveta, tvoj šapat sa vrelih usana koji je budio najlepša čula u meni. Od povetarca mi se učini da i grane okolnog drveća u tom trenutku tugovaše zajedno sa mnom. Sedeo sam još neko vreme tako stapajući se mislima sa mrakom oko sebe. Postalo je pomalo hladno pa sam se laganim korakom uputio ka sobi. Nekako sam se dovukao do nje. Prvo što mi je palo u oči je bila moja slika iz mlađih dana koja je stajala na noćnom stočiću pored kreveta. Na kratko sam se zapitao ko je ta osoba. Nasmejana, puna energije i volje za životom. Vraga mu, da li sam to zaista ja? Dok sam svlačio košulju periodično sam bacao pogled na pukotinu u krovu kroz koju se prostirao Mesečev zrak. U glavi su mi se još vrzmale reči koje si mi rekla poslednji put. Spustio sam se na krevet i polako zatvarao oči. Još neko vreme me je Mesec milovao po licu, a onda utonuh u san.
Kada se probudih, upitah se što sam zapravo i stavio tu sliku kraj kreveta kada se uselih. Zurio sam u nju još neko vreme, a onda se satih posla. Travu je idalje trebalo u potpunosti pokositi. Mukotrpan posao za kojeg nisam ni bio svestan. Dok sam živeo u gradu za mene su to činile neke sasvim nepoznate osobe koje jedva da sam primećivao dok su mi remetile razgovore motorima svojih kosilica. Jedva da sam ih primećivao. A sada, kao da sam bio na njihovom mestu. Smešno je kako za tren obuješ tuđe cipele. Misliš da će te žuljati, a onda shvatiš da nisi u mogućnosti ni da ih popuniš. Ceo celciti dan nisam prešao ni ono što su ti ljudi koje nikada nisam ni primećivao odrađivali pre jutarnjeg bureka uz jogurt na klupi.
Dok sam se probijao kroz visoku travu naišao sam na nešto što je ličilo na groblje. Zastah tu da ispoštujem kamen. Možda sam popio koju više.
...onda se setih da ne pijem. Ponekada i budni sanjamo. Često nam se priviđaju događaji kojih se plašimo, ili oni koje priželjkujemo.
Poslednjih godina menjam sebe, menjam pogled na svet.
Promene su donele dosta pozitivnog u mom životu, i to ispijanje vode postalo je navika koja mi pričanjava zadovoljstvo - hidrira telo, pročiščava misli.
U mojim mislima još uvek Ti. Ti - onakav kakvog sam upoznala, Ti onakav kakvog sam volela, Ti koji svojim nedostajanjem ispunjavaš svaki atom moga tela.
Kafu sam već popila. Poslednja cigareta iz paklice dogoreva među mojim prstima. Ratluk je ostao netaknut.
Više ne jedem slatko, više ne želim kojekakve gluposti, više me ne može očarati ništa opipljivo. Znao si moju posebnest kada sam bila mlada, i kada sam zašla u neke srednje godine znao si da sam nepredvidiva, znao si da je Trenutak preloman za moj život i da sam živela samo za Trenutak, a ne znaš kakva sam sada.
Pre dsetak minuta sunce je našlo svoj smiraj.Dugo sam gledala lagani zalazak i crveno nebo koje se oslikavalo na površini vode. Sve je bilo baš onako kako smo voleli, ali Ti nisi bio Ovde.
Voda u čaši više ne pucketa, odavno nije hladna i okrepljujuća.
Još jedna noć ulazi kroz odškrinut prozor. Pokraj jastuka knjiga sa ko zna kada podvrnutom 98. starnicom. Nedostaje mi 'samo' inspiracija...
...Ноћ. Зашто о њој нисам раније размишљао на овај начин? Кажу да човек проведе једну трећину живота спавајући. Код мене је то, свакако, много мање. Колико непроспаваних ноћи проведених у шетњи, учењу, слушању музике, дружењу, несаници, дежурству, пожарству, немом ишчекивању у рову на ратишту, на објавници мртве страже? Не, сигурно се та једна трећина не односи на мене.
Али...непроспавана ноћ је непроспавана ноћ и не може се заменити ни са чим.
Најгора је, ипак, ноћ у болници. Никада и никако да прође. Ћутим. Чак се и не трудим да спустим узглавље, већ га држим под углом, као да ћу примити трансфузију. Жмурим. Отворим очи и погледам сат. Стоји. Чини ми се да и секундара стоји. Затворим очи. Опет отворим. Опет исто. Огромна зграда као да спава, само звуци инсталација, кисеоника, монитора, шум грејача и климатизације подсећају где сам. И мириси, наравно. И понеки уздах, јечање у сну, редак звук кломпи медицинског особља. Полусветла изнад сваког кревета, одшкринута врата и благи сјај ходника. Тихи разговор из собе дежурног лекара.
У тој релативној тишини цимер до мене у пола гласа више констатује него што пита: ''Не спаваш...'', а онда и одговори: ''Ни ја...''. Трећи у соби се исто огласи: ''Ни мени неће сан на очи...''. Почнемо полушапатом да разговарамо. После десет минута на вратима се појави болесница из женске собе и притвори врата без речи. Све нам је било јасно. Ни оне не спавају, али им смета звук. Добро. Ућутасмо и вратисмо се својим мислима. Више и не гледамо на сат.
Можда сам пет минута и спавао када је почела позната, јутарња спасоносна ''бука'' са ходника. Освит на прозору. Улазе редом сестре да узму крв,измере притисак, температуру, дају лекове...Почиње спасоносни дан, шта год то значило...
Oduvek sam volela dan u smiraju, a osvit ovog jutra nedvosmisleno je ukazivao na početak.
Noć je bila duga i teška. Neizvesna.Ništa nije prethodilo i upozorilo me na to.
Prvi decembarski dan je bio uobičajen; hladan, beo i miran.Ja spokojna prilazim kalendaru i precrtavam još jedan broj.
U sumrak, deo dana koji najviše volim, ostila sam blagi drhtaj tla. Ponovilo se ubrzo, pa još jednom...Pogledah kroz prozor, i shvatih da se dešava nešto čudno.U trenutku, izli se more,voda topla dopire do mojih kolena.
Nemam kud da pobegnem. Zbunjena, naslonih se na zid, dok je voda navirala sa svih strana.
Jedino čega se jasno sećam su dve male glavice pribijene jedna uz drugu i tamne okice koje uplašeno posmatraju.
Da, i tvojih snažnih ruku koje su me podigle u naručje...jasno se sećam.
Posle vakuuma, ubrzani pokreti sestara, doktori su tu mada nije uobičajeno u ovakvim situacijama da budu prisutni.
Nešto mi govore, viču, teleforinaju, spominju moje ime, traže ambulantna kola i mobilnost osoblja u univerzitetskoj bolnici..
Doktorka mi se obraća: 'Neprimetna, stanje je kritično. Znam, razumna ste žena i biću direktna. Od Vas zaviši dalji tok.Potrudite se, Neprimetna, molim Vas'
Sklapam oči. Tonem u mir...
Nebo je protkano beličastim oblacima. Pšenica u punom cvatu. Procvetale bulke dominiraju nad zrelim klasjem pšenice.
Ja malena u lepršavoj haljinici, kosa zavezana crvenom trakicom i prikačena šnalicom sa pupoljkom ruže, trčim kroz polja pšenice. Klasje mi grebe tanane nogice, ali se ne predajem. Trčim, trčim, trčim...
Poljem odzvanja glas moje majke koja me doziva, doziva..
Ne osvrćem se. Trčim.
Usne mi suve, žedna sam. Izlaza iz ove pšenice nema, ali i dalje trčim, trčim...
Hvata me panika. Plašim se... Na kraju žitnog polja mali brežuljak i Ti.
Stojiš lep, samouveren, raširenih ruku. Čekaš me..
Osetih olakšanje. Strah nestade. Utrčah ti u zagrljaj, odrastoh u trenu...
U sali žagor koji ne mogu da podnesem.
I opet, tonem u mir.
Otac i majka mi se smeše.I moja baka koju neizmerno volim. Pa te crne okice sijaju u tami. Tvoje ruke osećam oko mog struka.
Kao na filmskoj traci, smenjuju se; majka, otac, ti, tamne okice, tvoje ruke, majka, crne okice, baka, crne okice,Ti, crne okice, Ti, Ti, Ti, crne okice, Ti, Ti...
Ti, koji mi daješ snagu, Ti koji me hrabriš, Ti koga volim, Ti koji nas voliš...
Lupkaju mi šamare. Bude me.
Belina sobe i jutra koje je velikim korakom ušlo kroz prozor, vratiše me u stvarnost.
Kažu mi da sam bila hrabra. Čestitaju mi.
Suviše je bilo brzo i iznenada da bih shvatila šta sam sve prošla ove noći.
Jutro me dočekuje, miluje mi obraze i kosu.
Ja čekam tebe. Tebe, u čijem sam se oku ogledala, tebe od koga sam snagu dobijla.Tebe koji me nikad nisi izneverio, tebe koji si uvek došao...
Prošlo je dosta vremena od tada. Sve se promenilo.
Nebo više nije tako čisto, bulke nisu više tako crvene, Sunce ne sija istim sjajem.
Više te ne čekam.
Sada ti čekaš mene.
I znaš da ću doći! Ne znam kada, ali sigurno ću ti doći...
Skrto jutro je svojom toplinom pokusavalo da kroz prozore osvoji prostor.
Tisina je parala moj sluh i terala me da je iskoristim dok jos uvek vlada ovim delom dana.
Osecao sam kako krv struji kroz moje krvne sudove i juri svom snagom kroz moje telo. San me je polako
napustao iako to nisam zeleo. Njen nezan dodir na mom ramenu je uspokojio moje telo koje se pripremalo
za budjenje i stres koji ga ceka.
Nisam zeleo da se pomeram, grabio sam svaki trenutak dana koji mogu da ukradem.... da se razumemo bile su u pitanju sekunde koje su meni znacile kao godine.
Polako sam otvarao oci koje su se privikavale na svet u bojama. Moji snovi su uglavnom crno bele boje konstrukcije, sa crno belom tablom i figurama koje se pomeraju.
Pokusavam da se odvojim od kreveta, ja i gravitacija smo u neprestanoj borbi, nekako kontam da
moje misli kao da ne podlezu zakonima fizike jer iste cepaju horizonte u svojim zanosima kao da su listovi papira, ali moje telo... e ono se bori.
Opet sam pobedio.
Otvarajuci prozor svez vazduh udara u moja pluca kao i zvukovi koje proizvodi obliznji radnik zelenila i njegova masina koja sece travu.
U daljini se cuju zvukovi koji galopirajucim pokretima se krecu prema meni.
Toliko boja oko mene. I zvukova. Ljudi koji se bude. Zivota.
Sunce koje je prekrilo moju siluetu svojom prijatnim dodirom je razgalilo moje celije koje reaguju tako sto donose radost, srecu i na kraj svega toga osmeh.
"Dobro jutro" rece ona jos uvek skrivena u mraku prostorije.
Svako jutro, odgovorih, svako jebeno jutro vec 38 godina.
Prisla je i obuhvatila moje telo. Moj zanos se preneo na nju, osetio sam kako treperi, kako prihvata
radost zivota, na telu u mislima.
Iza horizonta se sunce nestpriljivo penjalo stepenicama. Obasjavalo je nasa tela i oci.
Jos jedan dan pun radosti, srece, suza i dodira.
Jos jedan jebeni dan.
Jош једно освануло јутро.Преда мном дан дуг, без планова и идеје како би могао бити најбоље искоришћен.
Испијам кафу лагано, на онај наш начин.
Јутарњу кафу не бих могла више попити у друштву. Све остале кафе у току дана пијем са неким, а јутарњу - увек сама.
Ни сама не знам како прође овај дан, само знам да ме мирис пред кишу покошене траве подсетио на тебе, на нашу кафу. На тебе, на нашу песму. На тебе, на наша свитања. На тебе, на бесконачност. На тебе, на бесмисао. На тебе...
Ветар савија орахове гране, смрачило се. Небо тамно без звезда.Најавили су кишу.
A nikada nisam volela kišu. I baš zato, uvek nosim kišobran sa sobom. U torbi ne moram da imam sve one sitnice koje žene obično nose, ali za kišobran uvek mora da ima mesta.
Pitam se zašto kišu ne doživljavam onako romantično kao što je mnogi doživljavaju....
